-U svet poezije malo ko može da uđe, a još manje da izađe i to je uvek velika pobeda nad svim nedaćama – kaže za “Vesti” Predrag Peđa Jovičić, pesnik, urednik antologije romske poezije koja je nedavno objavljena u Užicu
Udruženje romskih pisaca Srbije nedavno je izdalo knjigu “Ciganski san” (Romengo suno) dvojezičan izbor pesama na romskom i srpskom jeziku. Koliko je romskih pesnika zastupljeno u zbirci koja je pred čitaocima?
Zastupljeno je 27 romskih pesnikinja i pesnika iz cele Srbije iz raznih mesta i gradova. Cilj Udruženja je okupljanje pesnika i pisaca Roma, intelektualaca kako bi pokazalo i dokazalo da Romi nisu narod samo za igru i pesmu, zabavu već da mogu da se iskažu kroz razne vidove stvaralaštva. U sledećoj antologiji zastupićemo mlade Rome. Planiramo i knjigu poezije romskih pesnika iz celog sveta što će biti jedinstven poduhvat. Kultura ne pripada samo jednom narodu, a pogotovo kada je romska književnost u pitanju. Radimo “stidljivo”, zato što se nema para. Teška je borba i većinskog naroda da preživi, a kamoli manjina, nas Roma koji su često bez ikakvih sredstava za život. Teško je ostati normalan u celoj ovoj gunguli, a pogotovo baviti se umetnošću, posebno poezijom. To je ogromna pobeda nad svim nedaćama koje nas snalaze u teškom životu.
Šta vas je kao urednika opredelilo za ovakav izbor, u kome preovlađuju socijalno ljubavne opisne i misaone pesme kako kaže u predgovoru pesnik Slobodan Ristović?
Želja nam je bila da pesme koje su u knjizi sačuvamo od zaborava. Urednik sam ovog izdanja i preda mnom je bio zaista težak zadatak izabrati pesme koje ostavljaju trag u kulturi. Romska poezija se ne može naći svuda i na svakom mestu, jer njeni pesnici imaju nesvakidašnji život i put. Često nisu mogli da uče i imaju predznanje kao pripadnici većinskih naroda. Samouki su pevaju iz duše na vetrometini života koji ih nemilosrdno šiba vekovima. “Moraš duboko da zagaziš u blato zvano život da bi bio pesnik” i to je parola kojom se vode romski pesnici, a i meni je bila pri stvaranju ove zbirke.
I u pesmama koje su pred čitaocima opevan je život Roma njihovi običaji, ali i snovi o budućnosti…
Ciganski život je motiv u svim ovim pesmama i inspiracija. Kad ustaneš ujutro i ne znaš šta ti donosi dan, gde ćeš, šta ćeš, koliko ćeš da zaradiš? Ne znaš šta ćeš danas pojesti, dati deci…Celokupna sudbina mog naroda je ista ma gde živeo. “Ciganski san” peva o budućem životu i peva o mukama kroz koje prolazimo. Ali i o snovima da će jednog dana sve to biti zaboravljeno i da će biti bolje. Snove i osećanja Roma na 320 strana “Ciganskog sna” slikaju pesme dr Rajka Đurića, Trifuna Dimića, Predraga Jovičića, Baje Saitovića, Desanke Ranđelović, Bajrama Halitija, Ištvana Farkaša, Gordane Đurić, Maje Jovanović, Jovana Nikolića i drugih pesnika.
BEZ DOMA, BEZ GROBA
Ooo, lele meni doveka!
O – joj, oče moj!
Ti bez groba,
Mi bez doma,
Da smo vetru na pometu
A svetu na izmetu.
Kuda ćemo?
Dokle ćemo?
O – joj, mila mati!
Na koji ću kamen stati?
Odakle te dozivati?
Nebo nam je zatvoreno,
Zemlja pusta, bez ikoga
(Čini nam se).
Kuda ćemo?
Dokle ćemo?
Ko li bliže,
Ko li dalje
Kroz bespuća bivstvovanja?
Dr Rajko Đurić
Koliko u romskom narodu živi kultura sećanja na genocid u Drugom svetskom ratu?
Jevreji su se održali zahvaljujući svom jedinstvu koje ih je ojačalo i održalo. Romski narod je jedini narod na svetu koji nema svoju vojsku, policiju, državu, ni jednu državnu ustanovu i nešto što obeležava život jednog naroda. Zahvaljujući veri u bolje sutra i snazi korena u svetu (40 miliona Roma živi na planeti) održali smo se. Mnogi narodi u istoriji posmatrali su nas kao narod za zabavu, a mi to nikada nismo bili.
Odakle Romi crpe snagu za opstanak, uprkos svemu što im se dešava?
Lepotu i dobrotu Romi čuvaju u srcu, to nam je u genima i rađamo se takvi. Živeti kao Rom nije ni malo lako. Ne bismo opstali u ovako teškom životu da nam nije dobrote, velikog srca i ljubavi za sve narode ovoga sveta. Nastanjeni smo u svim delovima planete i volimo sve narode. Pitanje je da li nas vole drugi narodi? Odgovor je na njima, a ne na Romima…
Živimo u svetu pomahnitalog liberalnog kapitalizma gde sila i tržište određuje sve i mnoga društva postaju “vučja”. Širi se jaz između bogatih i siromašnih, koliko su Romi ranjiviji u ovakvom svetu?
Romi su u današnjem svetu siromašniji nego što su bili. Većinski narod Srbi su u ekonomskoj krizi i čim je tako i mi koji nemamo ništa živimo u svetu u kome nam je uskraćeno mnogo toga. Zaposlenje ne možemo da dobijemo, školovani ili ne, veoma teško ga dobijamo. Ima i problema sa romskim liderstvom. Više se gleda u svoje dvorište nego rešavaju problemi romske zajednice. Nije reč o zastupanju u državnim institucijama, već o pravima i ravnopravnosti, a ne zastupanju kod predsednika opštine ili ministra. ..
Kakvi su planovi Predraga Peđe Jovičića, neka nova zbirka pesama ili možda roman, kako uopšte stvarate?
Novac nedostaje i meni i drugima, posao i redovna plata. Međutim svet poezije je sasvim drugačiji od sveta u kome živimo.U njega malo ko može da uđe, a još manje da izađe. Mnogi pesnici koji su zastupljeni u zbirci “Ciganski san” nisu završili nikakve škole, a kamoli književnost. Kada stvaram za mene ne postoji osvaj svet i svaka pesma je priča u malom. Upravo završavam roman koji je retkost u našoj književnosti. Malo ko od pesnika se odlučuje na ovakav korak, jer je potrebno veliko iskustvo. U pitanju je nesvakidašnja priča o jednom romskom dečaku inspirisana njegovom sudbinom i mislim da je izalazk ovog romana bitan i šire, ne samo za romsku kulturu.
Koji je vaš omiljeni romski pesnik?
Omiljeni pesnik mi je profesor dr Rajko Đurić, “najbolji od nas”, jedan od naših najvećih intelektualaca koji je mnogo učinio za romsku kulturu. Bio mi je bio prijatelj i savetnik kada je u pitanju pisanje i književnost. Posebno mi je draga njegova pesma “Bez doma i groba” koja govori o smrti i čoveku koji nije mogao biti sahranjen, jer mu viša sila i čovek zvani zver, to nisu dozvolili.
Kada ste napisali prvu pesmu?
Moja ljubav prema knjigama počela je pre četrdeset godina. Počeo sam da pišem poeziju sa šesnaest, još u gimnazijskim danima. Probudiš se ujutro i pesma dođe sama, sa usnama i zapišem je. Tada sam pisao nekoliko pesama na dan, ne kažem da je to bilo vredno ili zrelo, ali mene je potpuno osvojilo. Bio sam član literarne sekcije KUD-a “Prvi partizan” i jedan sam od osnivača književnog kluba “Rujno”.
Šta najviše volite u gradu u kome ste rođeni i šta za vas znači ljubav?
Volim Carinu, gde sam rođen i živim. Mnogi moji sugrađani me zaustavljaju i daju podršku za pisanje. Meni to znači vetar u leđa i znak da je to vredno i zaslužuje pažnju. Ministarstvo kulture u proteklih nekoliko godina za nacionalne manjine daje konkurse i možemo da nađemo kakva-takva sredstva za izdavačku delatnost. Ali sve je komplet skupo i štampa i papir, pa još kad crkne kompjuter, ali ne odustajem i stvaram. Jednostavno, ljubav je za mene voleti.
CIGANSKE OČI
Prodaću ove crne oči,
para nemam, gladan sam ja.
Prodaću crne oči brate,
mnogo su tužne.
Prodaću moje crne oči ciganske,
mnogo su brate sanjale nestvarne sne.
Prodaću ih slepom gadžu
pa nek se on muči s njima, a ne ja.
Ako budem mogao za njih da kupim neku drugu boju
lepše bi mi pristajale zelene,
kao šuma, kao livada, kao daljina.
Sa zelenim očima niko u meni
Ciganina neće videti,
jer Ciganin više neću biti.
Peđa Jovičić
