Povodom godišnjice od početka NATO agresije 24.marta 1999.godine na tada Saveznu Republiku Jugoslaviju u „Vestima“ beležimo sećanja na te dane.O događajima i ljudima, svemu šta se dešavalo govore svedoci tog vremena iz različitih oblasti. Naša obaveza je da se bombardovanje i stradanje naše zemlje ne zaboravi
O tim danima pre i za vreme NATO agresije za „Vesti“ govori Branimir Petronijević koji je u to vreme bio Okružni javni tužilac u Užicu, a sa vojnog aspekta rezervni kapetan I klase sa ratnim rasporedom Vojni tužilac Komande vojnog okruga Užice-zborno mesto Mačkat.
-Ni sa profesionalne, ni sa vojne strane niko me nije upozoravao da je rat neizbežan, mada sam pratio događaje i u Račku i u Rambujeu. Moja supruga je verovala da ćemo biti bombardovani i napravili smo strategiju, tako da ona i deca idu na Belu Zemlju, a ja po ratnom rasporedu. Osim nestašica cigareta, kafe i nekih namirnica i nešto većeg broja vojnika na ulicama nije bilo nekih drugih nagoveštaja. Tužilaštvo je radilo normalno, pisali smo optužne akte, išli smo na istrage, održavana su suđenja, pisane žalbe…-ističe Petronijević.
Gde ste bili kada je počelo bombardovanje naše zemlje?
Kao dokaz toga ističem da me je bombardovanje zateklo u večernjim časovima u kancelariji AMS Dragana Sinđića gde su bili i Bogdan Kilibarda, Mujo Pivljaković i Milisav Jelisavčić. U toku je bilo popodnevno kolo prvenstva u jambu i niko od nas nije verovao da je rat počeo i ignorisali smo pozive od kuća.
Slika sa TV ekrana nas je uozbiljila pa smo krenuli kućama…Čim sam čuo da je proglašeno ratno stanje, jedva sam obukao uniformu(dva broja manju). Nevoljno sam poslušao većinu u porodici i to dva sina i suprugu da siđemo u sklonište.
Sledeće jutro održao sam kolegijum u Tužilaštvu, obavestio Republičkog javnog tužioca, otišao u Požegu da sačekam roditelje koji su vozom krenuli iz Beograda, odvezao ih u Arilje i obišao nekoliko drugova koje sam zamolio da im se jave i pomognu. Vratio sam se kući i sa porodicom krenuo na Belu Zemlju gde sam smestio porodicu da bi me šurak odvezao u Mačkat.
Bilo je potrebno sačekati i organizovati kolege koji će činiti Vojno tužilaštvo Komande vojnog okruga: Mihailo Antonijević, Milan Barjaktarević, kapetan Smiljanić iz Nove Varoši, kapetan Radulović iz Čajetine…Kasnije su tu bili i Aco Nestorović, tužilac iz Prijepolja i Ljubiša Dragašević, tužilac iz Nove Varoši. Predsednik suda bio je kapetan Filipović iz Požege koga je kasnije zamenio potpukovnik Dopuđa. Advokat po službenoj dužnosti bio je Gavrilo Popović iz Užica.
Vojno tužilaštvo zajedno sa Vojnim sudom Komande vojnog okruga Užice, tokom rata funkcionisalo je na četiri lokacije i to Mačkat, Sirogojno, Užice „Zlatibor“ i Užice „Omladinska zadruga“ gde je dočekalo kraj rata.
Vojno tužilaštvo Komande vojnog odseka Užice procesuiralo je određeni broj krivičnih dela izbegavanja poziva za mobilizaciju i krađu oružja.
Za svoj rad Vojno tužilaštvo Komande vojnog okruga Užice dobilo je pohvale na sastanku Vrhovnog vojnog tužilaštva i u Beogradu i u Užicu.
Komanda Vojnog okruga Užice nije obuhvatala samo teritoriju Zlatiborskog okruga, nego i teritorije Čačka i Kraljeva. Tako da smo imali ljude i iz tih područja koji su kršili neke zakonske norme u toku rata.
Šta je na vas ostavilo najači utisak?
Naravno bombardovanje i raketiranje. Svakako i licemerje država članica NATO pakta i Amerike koje stoje na stanovištu da se bombama uspostavlja mir?
Da države koje se pozivaju na poštovanje međunarodnog prava zapravo ga nemilosrdno krše!
Da nemilosrdno uništavanje i ubijanje civilnog stanovništva, njegovo proganjanje i ranjavanje uz stvaranje straha i panike doprinosi bilo kakvom razumevanju.
Da se sve to radi protivpravno i bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Posebno me je fasciniralo i to što smo već posle dve tri noći u Mačkatu, po svetlosti i zvuku tačno znali kada bombarduju Ponikve, kada Lađevce, kada Kace kod Požege, Lučane a kada „Slobodu“ iz Čačka…
Zašto se odustalo od tužbe protiv NATO-a?
Poznato mi je da je Republički javni tužilac naredio da sva okružna javna tužilaštva stave zahtev za sprovođenje istrage protiv nalogodavaca bombardovanja Srbije- Klintona, Blera, Solane, Šredera, Širaka….kao i zahteve za naknadu štete…
Istragu o tome kao i visinu štete vodio je istražni sudija Okružnog suda Užice Momčilo Krivokapić, vrlo odgovorno i savesno. Koliko me sećanje služi bilo je više desetina poginulih i ranjenih a materijalna šteta je bila ogromna na našoj teritoriji.
Poznato mi je da je suđenje bilo zakazano u Beogradu, da je formirano i Veće, da je njegov predsednik bio predsednik Okružnog suda Čačak. A šta je kasnije bilo ja to ne znam. Samo mi je iz štampe poznato da su tada optuženi Šreder i Bler bili savetnici nekih državnika u Srbiji. Dakle, plaćeni su parama države koju su bombardovali.
I na kraju, želim da kažem da se ovaj rat završio Kumanovskim sporazumom, a ne kapitulacijom, kako to vole da kažu neki političari.
Što se mene tiče ukoliko bi me moja otadžbina ponovo pozvala da je branim, ne bih se dvoumio ni jednog trenutka…
