Pocetna Društvo Nema nazad, samo napred!

Nema nazad, samo napred!

375
2
Podelite

– UGS “Nezavisnost” će se zalagati za ključnu stvar u redistribuciji društvenog bogatstva, a to je uvođenje progresivnog oporezivanja. Onaj ko zarađuje više, treba da plaća veći porez. Porez ne može da bude isti za minimalnu i za zaradu od 2500 evra. Na ovaj način imali bismo bolju redistribuciju u društvu, jer sada je to zaista nepravedan sistem – kaže za “Vesti” Čedanka Andrić

Kakvo je stanje radničkih prava u Srbiji i kako socijalno-ekonomsku realnost vidi sindikat “Nezavisnost”?

Postoji kršenje prava na sindikalno organizovanje, jer sve češće posle osnivanja sindikata moramo da tajimo ko je u inicijativnom odboru dok ne dobijemo rešenje o registraciji kako ljudi ne bi bili šikanirani. Sindikalni poverenici sve više trpe pritisak u kompanijama. Suočeni smo sa mnogo kršenja prava iz radnog odnosa, od prava na godišnji odmor i korišćenje, prava na porodiljsko odustvo do problema vezanih za bezbednost i zdravlje na radu. Očekujemo zvaničan podatak Inspektorata za rad, ali je izvestan najveći broj povreda na radu za proteklih dvadeset godina sa smrtnim ishodom. Dosta je problema sa nezakonitim otkazima, a niz problema proističe zbog neefikasnog pravosuđa. Radni sporovi traju po četiri-pet godina što je jako dugo. Za to vreme ljudi izgube posao i odlaze u sivu ekonomiju, tako da ne možemo da ih pronađemo. Sporove dobijemo, ali ti ljudi “nestaju”. Neefikasni sudovi nam urušavaju legitimitet sindikata. Ljudi rezonuju, ako im sindikat brzo i efikasno ne može zadovoljiti pravdu na sudu čemu besplatna pravna pomoć?

Kako institucionalno rešiti problem maratonskih suđenja radnih sporova, šta predlaže UGS “Nezavisnost”?

Kongresnom rezolucijom UGS “Nezavisnost” su još 2011. godine predlagali i dalje insistiramo na sudovima rada, specijalizovanim sudovima koji će u kratkim rokovima rešavati sporove na tripartitnoj osnovi i to je upravo tekovina Zapada i kapitalističkog sistema. Sudovi rada postoje u Francuskoj i Nemačkoj i naš predlog nije nikakvo vraćanje na Sudove udruženog rada kako nam spočitavaju. Umesto da se radni sporovi rešavaju za šest meseci, kod nas se ročišta zakazuju za šest meseci. Postoji mnogo radnih sporova koji završe kao sporovi vođeni u nerazumno dugom roku sa malim odštetama, dok smo kao sindikat na žalbu Ustavnom sudu na Zakon o umanjenju penzija takođe čekali četiri godine. Ne možete efikasno zaštiti radnika ukoliko okruženje ne pruža odgovarajuću podlogu za efikasnu zaštitu u rešavanju radnih sporova.

Problema ima u kolektivnom pregovaranju…

Veliki problem u zaštiti radničkih prava je nepostojanje kolektivnih ugovora na sektorskom nivou u privatnom sektoru. Sve je prepušteno sindikalnoj snazi na nivou kompanije, a lakše bi bilo pregovarati na nivou sektora. Problem je poslodavačka strana. Niti postoji politička volja da se to uredi, niti kapaciteti. Nema organizovanja dovoljnog broja privatnih preduzetnika i vlasnika velikih kompanija koji bi ušli u pregovore. Godinama govorimo za medije da treba potpisati kolektivni ugovor, ali s kim? Kolektivni ugovor jedino imaju RTS i RTV, dok se za deo privatnih medija i ne zna vlasnik. Nema nikakvog poslodavačkog medijskog udruženja i postavlja se pitanje sa kim da potpišete kolektivni ugovor koji bi imao prošireno dejstvo?

Koliko je prema podacima UGS “Nezavisnost” smanjena nezaposlenost i kakve su zarade u Srbiji u odnosu na proklamovan prosek koji nam saopštava statistika i političari na vlasti?

Medijalna zarada je za naš sindikat relevantna i ona govori da polovina zaposlenih u Srbiji zarađuje do 53.000 dinara. Oko 400.000 ljudi prima minimalnu zaradu tako da se ne može govoriti o visokim zaradama u Srbiji. Nivo zaposlenosti krije iza sebe nekvalitetnu zaposlenost. UGS “Nezavisnost” ne negira rast zaposlenosti u Srbiji, ali rast nije u kvalitetnim poslovima na neodređeno, već rast u ugovorima o radu sa kratkim vremenskim rokovima, sivoj ekonomiji i nesigurnim poslovima. To je “ranjiva zaposlenost”, jer se za čas može skliznuti u nezaposlenost, stanje socijalne ugroženosti i biti na klackalici sa siromaštvom. Podatak o stopi nezaposlenosti od 10 odsto ne govori nam sve, jer se najveći rast zaposlenosti desio upravo u tzv. ranjivoj ekonomiji i nesigurnim poslovima i to je osnovni problem Srbije, ali i u nekim zemljama Evropske Unije. Ovi poslovi ne donose sigurnost i visoke zarade, a ne doprinose ni jačanju socijalnih fondova. Važna uloga sindikata jeste da razobliči te brojke. Da zaključim postoji rast zaposlenosti koja nije kvalitetna i rast BDP-a koji nije dovoljno vidljiv u džepu i životnom standardu.

Koja se greška pravi?

Mislim da u ovoj zemlji ima para, ali je problem u redistribuciji. Država poseduje instrumente sile, za bolju naplatu poreza i doprinosa. Ima Ministarstvo finansija i razne inspekcije pa neka juri nesavesne, uvede red u javne nabavke na kojima se godišnje izgube tri-četiri milijarde i eto više para i za veći minimalac. Tokom pandemije pomoć je davana i kome treba i kome ne treba!?Kao sindikat smo se zalagali da pomoć bude bolje targetirana, da je dobiju ljudi koji su ostali bez posla. Nije u redu da istu pomoć dobije i penzioner koji ima 80.000 dinara i onaj sa 16.000 dinara. Zašto smo bez pomoći ostavili decu kada je siromaštvo među decom isto tako rasprostranjeno? Zašto pomoć samo punoletnima? U privredi se davalo i onima koji su ostvarivali profit i onima kojima je zbog kovida zabranjeno da rade. Bolje je bilo da je država više pomogla na primer frizerske i kozmetičke salone, ugostiteljske radnje koji su bili zatvoreni, jer je država tako propisala.

Kakav je, i postoji li uopšte socijalni dijalog u Srbiji?

Imamo okvir, ali su efekti slabi. Najgore je kada se socijalni dijalog pretvori u pričaonicu. Uvaže vas, čak će i da se saglase, a posle toga ne ispune ono što ste se dogovorili. Tako je i sa minimalnom zaradom. Na Socijalno-ekonomskom savetu 2018. godine Vlada-poslodavci-sindikat su se dogovorili da za tri godine minimalna zarada ne sme biti manja od minimalne potrošačke korpe. I dan danas to nije ostvareno! Imate dijalog sa poslodavcima u privatnom sektoru, a samo jedan kolektivni ugovor na granskom nivou! Šta je alternativa? Ne možemo biti 365 dana na ulici. Nažalost socijalni dijalog je kod nas više dva koraka unazad, a jedan napred. Pregovarati se mora, ali i biti spreman na druge oblike sindikalne borbe.

Vlast se hvalila 2014. godine i godinama posle toga da je usvojila najliberalniji Zakon o radu u Evropi. Domete najbolje osećaju zaposleni. Šta će UGS “Nezavisnost” uraditi kako bi se brojne odredbe Zakona o radu izmenile?

Smatramo da treba doneti novi Zakon o radu, ali da se ne čeka samo da ga Ministarstvo napiše, već sindikat treba da predloži delove koji su po našem mišljenju ključni i prioritetni. Prioritet nam je kolektivno pregovaranje i Zakon mora da ga afirmiše. Neophodno je bolje urediti institut dobijanja proširenog dejstva kolektivnog ugovora na sektorskom nivou jer sa sadašnjim rešenjem Unija poslodavaca Srbije ne može ni za pedeset godina da ispuni kriterijum da pokriva pedeset odsto zaposlenih u određenoj grani, grupi, podgrupi ili delatnosti. Tražićemo da prava koja su umanjila zaradu, a to su minuli rad koji je ranije bio za ukupan staž, a ne kao sada kod poslednjeg poslodavca, budu vraćena. To je ljudima smanjilo zarade i osnov za penziju. Urađen je ustupak poslodavcima 2014. godine da bi im bilo jeftinije da otpuste radnika. Veoma nam je bitna zaštita sindikalnih aktivista. Ključno za novi Zakon o radu jeste koga sindikat sme da organizuje? Trenutno zaposlene koji formalno imaju radni odnos, ali zato čitav korpus radnika ostaje van sindikalnog domašaja. Zato moramo stvoriti zakonske uslove za sindikalno organizovanje svih radnika u Srbiji, radili od kuće, preko agencije, na određeno, povremeno-privremenim poslovima, na rok od tri, šest meseci i po drugim osnovama.

Uređena sindikalna scena je osnov bolje zaštite. Kakva je ona trenutno?

Jako je važno da se uredi sindikalna scena i prema poslodavcu i državi kao još uvek velikom poslodavcu. Nesređenost sindikalne scene, “žuti sindikati” koje osniva poslodavac i koji članarinu koriste kao da su privredna društva su štetni i idu u korist države i poslodavca. U medijima se plasira slika individualizma, “sam sebi možeš najbolje da pomogneš” i ubija svaka solidarnost i udruživanje, jer tako je lakše vladati. Suština sindikata je u solidarnosti, najveću zaštitu članu mogu da pruže sindikalne centrale za čije osnivanjee moraju da postoje jasni uslovi, jer samo tako član se može ne samo kvalitetno servisirati već i dobiti podršku drugih koleginica i kolega organizivanih u različitim sektorima.

Kako se dešavanja u svetu i rusko-ukrajinska kriza, poskupljenje energenata održavaju na životni standard i radna prava zaposlenih i kod nas?

Od kada je krenula kriza sa energentima jasno je da će sve da poskupi i proizvodi koje proizvodimo i kupujemo. Kao krajnji korisnici svega mi ćemo to sve platiti i odraziće se na naš standard. Radna mesta u industriji komponenti kao što su delovi za automobile su nestabilna jer su zavisna od sklapanja u trećim zemljama. Nažalost Srbija je konkurisala jeftinom radnom snagom kod stranih investitora. Sećate se video spota kojim se Privredna komora reklamirala na SNN i poruke “dođite u Srbiju zemlju kvalitetne, a jeftine radne snage”, što je bilo sramotno! Ceo region se tada takmičio ko će jeftinije “prodati” radnike. Poslednja istraživanja pokazuju da radnici u Srbiji rade više nego radnici EU za mnogo manje novca. Pri tom su to radnici, čije su porodice prošle sankcije, hiperinflaciju, ratove, bombardovanje i sve je to uticalo na zdravlje ljudi koji su kroz život prolazili nezaštićeni. Onda su došli strani investitori i sve naše Vlade od dve hiljadite naovamo davale su velike subvenicije za otvaranje radnih mesta i finansirale poslodavce i sklapale ugovore kojima nisu štitile radnike. Obavezale su poslodavce da ne mogu isplatiti manju zaradu od minimalne plus dvadeset odsto. I to je bila poruka da ovakavu zaradu strani investitori treba da isplate, nažalost veliki broj njih tako i radi.

Učesnik ste pregovora o određivanju minimalne zarade, šta zapažate?

Dominantna struktura naših poslodavaca jeste da su to poslodavci koji su u procesu tranzicije lako došli do para i obogatili se u kratkom roku, često i pod sumnjivim okolnostima. Ko nasleđuje porodični biznis i razvija ga dvadeset godina, zna da će u tih dvadeset godina imati i uspone i padove. Kod nas poslodavac uglavnom misli da samo mora da ide gore sa profitom i da prvi potez prilikom nailaska na prepreke treba da bude otpuštanje radnika! Minimalna zarada bi trebalo da se uvodi kad poslodavac ima problem i ograničena je na šest meseci. Ali postala je pravilo! Imali smo uspešne firme na listi od sto najboljih kompanija u Srbiji koje su bile na minimalcu. Pa kako je to uspešna kompanija koja isplaćuje minimalac?! Ne zaboravite da povećanje minimalne zarade uvek prati zahtev poslodavaca za smanjenje neoporezivog dela, ne samo za minimalnu zaradu, već za sve ostale zarade i država uvek izlazi u susret ovakvom zahtevu.
Žanka Erić

Opasulji se i organizuj se!

Ove godine nećemo šetati do Vlade, jer je tehnička i odlazeća. Pre dvadeset godina radili smo akciju opasuljivanje i ove godine planiramo akciju “Opasulji se” pre svega u pravu na dostojanstvenu zaradu i na bezbedno radno mesto.

Poruka

Moja osnovna poruka je ljudi organizujte se u sindikat, jer se kolektivnom akcijom više može postići, a individualnom samo skreće pažnja! Pandemiju su bolje podneli radnici koji su bili sindikalno organizovani za razliku od radnika na privremeno-povremenim poslovima koji su bili prve žrtve gubitka posla.

2 Komentari

  1. Sve moje kolege imaju plate preko 2500e. Čim se uvede progresivno oporezivanje, svi idemo na DOO, i prijavljujemo se na taj vaš neoporezivi minimalac. I ko će onda da puni budžet?
    Kakav je onda vas plan?

Ostavite odgovor