Pocetna Društvo DRŽATI SE ,,DEDINE”

DRŽATI SE ,,DEDINE”

210
0
Podelite

Voćnjaci i u užičkom kraju nekada su bili prepuni jabuka, krušaka i šljiva. I danas je šljiva naše blago, a Srbija se nalazi među pet vodećih proizvođaća šljive u svetu uz Kinu, Rumuniju, SAD i Nemačku. Klimatske promene i toplotni udari prilično oštećuju plod šljive u Evropi. Međutim, u brdsko-planinskim krajevima poput kosjerićkog autohtone sorte se odlično drže i stručnjaci za voćarstvo baš iz ovog kraja uzimaju uzorke kako bi ih sačuvali od zaborava, oplemenili i stvorili nove voćne sorte srpskih šljiva od kojih se pravi najbolja šljivovica. Šljivarstvo je uvek bilo temelj jakog srpskog sela, slažu se i stručnjaci, proizvođači i vlasnici destilerija samo još treba ,,poraditi”.

Jedan od vodećioh stručnjaka u ovoj oblasti dr Branko Popović iz Instituta za voćarstvo podseća da se gotovo 80 odsto šljive u Srbiji preradi u šljivovicu koja je prepoznatljiva u celom svetu. Država je prepoznala potrebu revitalizacije šljivika i mešavinom starih sorti ,,crvene ranke”, ,,trnovače”, ,,dragačice” i ,,moravke” i čačanskih, Institut za voćarstvo stvara sorte od kojih se dobija izvanredna rakija, poput starih vrhunskih šljivovica. Sve to znači razvoj industrije i sveže, sušene i smrznute šljive za izvoz. Očuvanje tradicije je obaveza, kaže Popović koji u razgovoru za ,,Vesti” podseća i da dva sela u užičkom kraju Šljivovica u opštini Čajetina i Račanska Šljivovica u Bajinoj Bašti nose ime nacionalnog pića.

– Mislim da šljivarstvo u Srbiji ima dugoročnu perspektivu. Postoje godine kada je cena niža, ali dugoročno smatram da sa postizanjem velikog broja destilerija i sušara i sa izvozom velike količine šljiva na evropsko i svetsko tržište postiže i jačanje sela – navodi Popović koji je optimista posmatrajući kretanja u šljivarstvu i benefite koje poljoprivreda od šljive može očekivati. U marketima imamo voće iz svih krajeva sveta, ali postoje preporuke stručnjaka da ljudi treba da jedu hranu sa podneblja na kome odrastaju, jer su genetski naviknuti na nju. Zaboravu šljive i domaćeg pekmeza kao i ostalog srpskog voća ,,kumovao” je razvoj konditorske industrije. Međutim, raduje što sve više na našim trpezama srpsko voće zauzima mesto koje zaslužuje. Tu su i divlji plodovi, a tokom korona godina mnogi su se setili darova prirode poput drenjka kao jednog od najvećeg prirodnog rezervoara vitamina C. Da sačuvaju seoska domaćinstva trude se i u zlatiborskoj Tripkovi. Janjići proizvode 13 vrsta rakija na bazi šljive, od dunje, kajsije, slatka i sokove, kupinovo sirće… Njihova destilerija je ,,Stara zlatiborka plus” iz Užica.
– Kada bi se ljudi vratili na selo i počeli da rade tradicionalne proizvode poput dedova i pradedova bilo bi korisno za sve nas i društvo u celini. Proizvodnja i plasman rakije značajan je podsticaj za selo. Za razliku od pojedinih voćki, šljiva u našem kraju može da uspe zbog nadmorske visine – navodi Marko Janjić proizvođač ,,Stare Zlatiborke” uz reči da uvek ima prostora za državu da ,,pogura”.

Milan Plazinić iz Premeće kod Čačka ove godine je na Vidovdan obeležio tri decenije kako se ozbiljno bavi proizvodnjom voćnih rakija, kao što su to pre njega činili otac i deda. Kaže da je najveći problem sela što se prazni i što je sve manje domaćinstava u kojima neko živi.

-Nema ko da obrađuje zemlju, pa i da radi šljivu. Mada, u poslednje vreme što se rakije tiče otvara se sve više destilerija što u perspektivi omogućava prodaju šljive i povećanu proizvodnju. Iz starih zasada jedino se može dobiti kvalitetna šljivovica, mada ima novih zasada sa starinskim sortama što je dobro – priča nam Plazinić. Ističe da je logika srpskog seljaka da nikada ne računa svoj rad i da se svaka poljoprivreda na ovaj način isplati i tako svakog proleća sve što ima od proizvoda proda ispod cene kako bi došao do para za semena i đubrivo za prolećnu setvu. Plazinić dodaje i da je cena rakije od 400-500 dinara potcenjena s obzirom da cena starih sorti šljiva u otkupu dostiže 60 dinara po kilogramu, a skočila je i cena drva za pečenje rakije sa prošlogodišljih 30 na ovogodišnjih 80 evra. Da u šljivi, proizvodnji rakije i drugim proizvodima ima budućnosti sela slaže se i prof. dr Nikola Bajić iz Centra za organsku proizvodnju Užice. Zagovornik organske poljoprivrede kaže da je ključ uspeha za selo i zaštita zemljišta od hemije i zagađenja.

– Pogotovo što se vraćamo starinskim rakijskim sortama među kojima je na prvom mestu ,,crvena ranka”uz čačanskih osamnaest sorti koje su stvorene od starih. Za jako selo i budućnost sela potrebna je organska proizvodnja ne samo u Srbiji već i u celom svetu.
Posebno kod nas, jer imamo očuvanu seosku sredinu, zemljište, vodu, vazduh… Samo nam treba više znanja i para, odnosno subvencija za tri prve godine kada lečimo zamljište – dodaje ovaj stručnjak. On podseća da su i Ujedinjene nacije rekle “zaštitimo zemljište” i ako se vratimo prirodi i selu rešavamo probleme zato što je prvi uslov života – hrana.
Ima voćnjak, stado ovaca i destileriju u Rađevom Selu. U njegovoj porodici generacije su na svom imanju imale šljivike. Tehnolog je po struci i seosko dete Čedomir Đurđević navodi da su ljudi ,,podlegli” hrani koja je puna aditiva i bez provere kvaliteta sa zaslađivačima i pojačivačima ukusa. Navodi i primer riblje isjrane u čiju hranu kada se stavi aditiv riba jede non-stop, a tako je i sa hranom za ljude.

– Za šljivu pričamo da je perspektivna. Nekad je bila berićetna, ali mislim da više nije. Možda za izvoz proizvodi od šljive, ali definitivno za tržište Srbije samo rakija. Proizvodio sam organske pekmeze i mogu vam reći dok je išao izvoz bilo je isplativo- kaže Đurđević i dodaje da je pesimista u pogledu budućnosti sela. Bajina Bašta je iznedrila vrhunske rakije, a neke od njih služile su se kao nacionalno piće i kod srpskog avioprevoznika. Na proteklom ,,Žestivalu” u Užicu u rukama Vladimira Ilića pregršt medalja za kvalitet rakija od kojihe najpoznatija klekovača koja se kod ljubitelja dobre kapljice izborila i protiv stečaja. Kaže u proizvodnji mora se ,,strogo pridržavati dedine”, a kada je tako navikne se na nagrade.

– U rakiji i šljivi ima budućnosti sela. Malo još treba da se promene neke stvari i da se služi samo kvalitetna rakija. Naša rakija pije se na skoro svim kontinentima, a šljiva je iz zapadne Srbije. Bez problema izvozimo, jer ponavljam ,,držimo se dedine” – kaže za ,,Vesti” Vladimir Ilić iz BB Klekovača. Poljoprivreda generiše i turističke potencijale. U opštini Čajetina, na Zlatiboru seljaci svoje proizvode među kojima i kvalitetna rakija mogu prodati turistima u finalnom obliku što je i najviša cena kao i u brojnim ugostiteljskim objektima. Jedna od retkih manifestacija na kojoj se može videti kako se pravi domaća rakija jeste “Rakijada” u zlatiborskoj Šljivovici.

Na svim kontinentima Vladimir Ilić iz BB Klekovača iz Bajine Bašte kaže da se njihove rakije piju na svim kontintentima i da nema problema u plasmanu. Posebno ističe da se moraju ispoštovani preci koji su nam u nasleđe ostavili tajnu proizvodnje dobre rakije.

Jednosmeran put

– Mediji su puni slika dva čoveka koji su iz Beograda došli u jedno selo i kupili dva seoska imanja. A nekada je to selo imalo tri hiljade stanovnika… I opustelo selo i šljivarstvo moraju imati drugačičiji tretman. Bojim se da je to jednosmeran put i da se i dalje radi o dolasku iz sela, a ne povratku – kaže Čedomir Đurđević koji se posle završenog fakulteta 1983. godine kao svi iz njegove generacije vratio u Valjevo. Nažalost generacija njegove dece posle završetka fakulteta ostaje u Beogradu.

Šta se računa pod cenom rakije?

– Cena voća, oko desetak kilograma šljive za litar destilata. Rakija mora bar tri godine da odstoji u buretu i tada ima ,,gubitaka”. Pre dvadeset pet godina počinje priča o dobroj rakiji, jer osim u kućama pravih domaćina niste mogli da je pronađete lako na tržištu. Osetno je napravljen pomak što se tiče kvaliteta domaće rakije i povećan broj proizvođača koji slušaju struku – kaže Plazinić iz Premeće uz reči da svaki bolji restoran danas ima izbor i mogućnost da ponudi visokokvalitetnu rakiju.

Projekat ,,Jako selo – temelj države”

Ostavite odgovor