Piše: Dragan Krsmanović
Mi koji Heruvime tajanstveno izobražavamo i Životvornoj Trojici Trisvetu pesmu
pevamo, svaku sada životnu brigu ostavimo…
Upravo tako, stupajući na tlo Svete gore svaki od poklonika na palubi broda ostavlja svoje
brige prepuštajući rešenje svega onoga što smatramo manje ili više važnim – Tvorcu.
Posebno „blagoslovci“ odnosno oni koji dolaze na rad po blagoslovu i čiji je zadatak da
manastiru prilože svoj rad kao svojevrsnu žrtvu i dar. Šarolike grupe sastavljene od penzionera i studenata, državnih činovnika i privatnika, nezaposlenih i vlasnika preduzeća, svi oni, različitih godina, obrazovanja i socijalnog statusa…
Tako i ove godine u manastirskom vinograduHilandara okupila se šarolika ekipa u kojoj su
prednjačili Užičani i Novosađani. Trebalo je u susret berbi izvršiti „zelenu rezidbu“ odnosno uklanjanje lišća sa grozdova čime se pripremala lakša berba, ali i poboljšavao kvalitet samog grožđa pripremljenog za vinariju. Za one koji se u to razumeju radi se o sorti „kaberne sovinjon“ od koga se dobija veoma kvalitetno crveno-crno vino. Rad je prilično naporan, posebno za one koji bi pored rada u vinogradu želeli da okuse i duhovne čari Hilandara, prisustvuju službama i pričeste se u ovoj Svetinji. Rad je započinjao ujutro u sedam sati i uz jednosatnu pauzu trajao do sedamnaest časova popodne.
Čokot po čokot, red po red, parcela po parcela. Složno i solidarno, brži i veštiji pomažu onima koji to nisu. Makaze i rukavice su osnovni pribor, a šeširi sa širokim obodom nezaobilazni rekvizit.
Kao i uvek, Užičani su vešto planirali pa se našlo vremena i za uspon na vrh Atosa koji je
vodio Dragan Babić iz planikarskog društva „Rujno“. Drugi deo ekipe je Svetog Aleksandra
Nevskog obeležio svenoćnim bdenjem i liturgijom u manastiru Pantelejmon posetivši pri
tom manastir Rusik na mestu gde je monaški postrig primio i naš Sveti Sava. U senci
platana posmatrali smo visoke prozore starog manastira sa koga je prinčevsku odeću bacio svojim goniteljima stupajući u monaški svet i trasirajući naš put kroz vekove. Na svakom mestu, od samog Manastira, Skita Svetog Vasilija na Moru, preko Jovanjice i Pirga Kralja Milutina osećala se prošlost, osećala se duhovnost i osećala se priroda.
Dah prošlosti, odmoriti se pod maslinom Cara Dušana, napiti vode sa bunara Svetog
Save, baciti pogled sa pirga Kralja Milutina. Svaki kamen je priča o našem trajanju kroz
vekove. Pomažemo arheolozima u otkopavanju temelja crkve posvećene Svetom Haralampiju. Dodirujući kamen u njenim temeljima kao da se rukujemo sa onima koji su je pre mnogo vekova sagradili, a mi danas pomažemo u njenoj obnovi. Sveti Haralampije moli Boga za nas.
Duhovnost koja se mogla, prosto, fizički osetiti kao neposredno Božije prisustvo. Trojeručica koju je naslikao lično Jovan Damaskin i „paterica“-štap Svetog Save. Crkva
umivena osmovekovnom neprekidnom molitvom, prostor ispunjen mirisom voska i tamjana i svest da pred nama gori kandilo koje se nije gasilo od dana kada ga je zapalila iskra iz ruke Svetog Simeona. Svenoćno bdenje pod svećama i predivno „vizantijsko“ pojanje koje remeti samo lagani šum mantija „služajščih“, koji nas podseća na laki lepet krila. U četiri sata ujutro pod zvezdanim svodom ulazimo u Hram lagani kao na oblacima. Mošti svetitelja i suze u očima dok se molim pred ikonom Svetog Nikole za moje drage na njihovim putovanjima duha i tela.
Priroda koja se u svom, skoro, iskonskom obliku mogla osetiti svim čulima, zaštićena i
netaknuta. Takvu je zamišljam u davna vremena kada ju je Tvorac stvorio, a pre nego što ju je naša gramziva ruka raskopala i zaprljala. Bistro i prozirno more, mirisi Mediterana,
plodovi i boje nama neobičnih biljaka. Tople i zvezdane septembarske noći. I pogled od„milion dolara“, sa drvene terase u Skitu Svetog Vasilija, hladna voda, mirišljavi „esfigmenski“ ratluk, blagi povetarac i pogled na smaragdno more.
Kako ne poželeti da se ovde ostane. U svetu za koji mnogi misle da nestaje a koji nam je tako potreban. U svetu koji pred magijom „večnog života“ čini potpuno nevažnim naše male materijalne brige i ljudske dileme.
Ali život ide svojim tokom, dve sedmice bez interneta i mobilnog telefona prolaze kao
tren. Rad je završen, Sveta Gora je iza nas. Jedni odlaze na autobusku stanicu a drugi sedaju u svoje džipove. Jedni odlaze u svoje hacijende drugi u svoje kolibe. Ali svi nosimo u sebi i među sobom blagodat hilandarskog bratstva. Međusobno ostajemo povezani sponama koje nadilaze materiju i vreme noseći u srcu nadu za novi susret pod senkama čempresa i svodovima Hilandara.
U trenu
Dve sedmice bez interneta i mobilnog telefona prolaze kao tren. Rad je završen, Sveta
Gora je iza nas. Jedni odlaze na autobusku stanicu a drugi sedaju u svoje džipove. Jedni odlaze u svoje hacijende drugi u svoje kolibe. Ali svi nosimo u sebi i među sobom blagodat hilandarskog bratstva. Međusobno ostajemo povezani sponama koje nadilaze materiju i vreme noseći u srcu nadu za novi susret pod senkama čempresa i svodovima Hilandara.
