Pocetna Društvo KAKO ŽENE BRINU O SEBI

KAKO ŽENE BRINU O SEBI

583
0
Podelite

-Moja želja je bila da napišem knjigu za sve žene koje žele da nauče o emotivnim posledicama silovanja i kako da brinu o sebi. Isto tako, knjiga je za sve profesionalke i profesionalce koji u svojoj praksi susreću žene koje žive sa traumama seksualnog nasilja i drugih oblika nasilja – navodi Lepa Mlađenović Lepa Mlađenović, feministička konsultantkinja za žene sa traumom muškog nasilja i za lezbejke sa iskustvima lezbofobije, feministička i anti-ratna aktivisktinja.

Jedna od osnivačica SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja 1990, Autonomnog ženskog centra 1993, konsultacija za lezbejke 2013. Autorka je knjige Emocije menjaju rad mozga – Feministički pristup neurobiologiji traume silovanja, koja će biti promovisana večeras
u 18 časova u Narodnoj biblioteci Užice. O knjizi će govoriti autorka i Ljerka Ćurčin Mezga, recenzent.

Zašto ste napisali knjigu ,,Emocije menjaju rad mozga – Feministički pristup neurobiologiji traume silovanja“?

-Seksualno nasilje je tema mog profesionalnog života. Nas desetak feministkinja koje smo se okupljale u Feminističkoj grupi Žena i društvo u Beogradu osnovale smo1990. SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja. Tada smo obećale jedna drugoj da ćemo organizovati
emotivnu podršku ženama koje preživljavaju nasilje u porodici i seksualno nasilje. Ja sam jedna od volonterki SOS telefona, a posebno sam se angažovala da, mi volonterke, naučimo kako da dajemo emotivnu podršku ženama koje su preživele seksualno nasilje.
Tako da se već više od 30 godina aktivno bavim konsultacijama žena sa traumom seksualnog nasilja. Knjigu sam napisala uzimajući u obzir ogromno znanje našeg feminističkog rada sa ženama sve ove godine koji polazi od ženske solidarnosti da bezuslovno verujemo svedočanstvima žena o preživljenom nasilju. Mislim na naš rad na SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja i rada u Autonomnom ženskom centru u Beogradu. Drugi važan razlog za ovu knjigu je novije znanje u razvijenim zemljama o neurobiologiji traume silovanja. Neurobiologija traume silovanja nam daje naučnu potvrdu o tome kako mozak reaguje u situacijama silovanja. Dakle, sve ono što smo mi feministkinje znale – pre svega da se najveći broj žena u situaciji opasnosti od silovanja ukoče – u psihologiji se to kaže: emotivno i telesno „zamrznu“, postanu nepokrente i nepomične – sada je i naučno znanje neurobiologije traume. Naučno je pokazano, magnetnom rezonancom mozga, da je „ukočenost“ najčešći mehanizam preživljavanja žena u opasnim situacijama, pogotovu kad imaju strah od silovanja. U situacijama opasnosti mozak deluje automatski kako bi se prilagodio na nove nasilne okolnosti – tada ne možemo niti da pobegnemo niti da se suprostavimo. Mnoge žene kažu: „Nisam mogla ni reč da izustim“, „Smrzla sam se totalno“, „Kao da mi je sva snaga oduzeta u trenutku“, „Ukočila sam se od straha“… To znači, da pretpostavke, da žene moraju da se u situaciji silovanja aktivno brane, kako nalaže Krivični zakon i kako pretpostavljaju institucije kao centri za socijalni rad, psiholozi i psihijatri – totalno je pogrešna
pretpostavka. Rekle bismo nemoguća pretostavka koja nije zasnovana niti na iskustvima žena niti na neurobiološim ispitvanjima mozga.
Moja želja je bila da napišem knjigu za sve žene koje žele da nauče o emotivnim posledicama silovanja i kako da brinu o sebi. Isto tako, knjiga je za sve profesionalke i profesionalce koji u svojoj praksi susreću žene koje žive sa traumama seksualnog nasilja i drugih oblika nasilja.

Kako biste sumirali šta su poruke Vaše knjige?

-Dakle, ako sumiram šta ova knjiga nudi, prvo, to je razumevanje kako društveni običaji sistematski pripremaju žene da budu idealne žrtve muškog nasilja. Pre svega, od devojčica se zahteva budu DOBRE DEVOJČICE. DOBRE za koga? Za muškarce! Pa nas uče da ĆUTIMO I TRPIMO i da ne govorimo NE muškim autoritetima, da budemo smerne i poslušne. Poslušne kome? Dakle uče nas da ne budemo svoje nego da budemo na usluzi drugima. Kako je jedna sociološkinja rekla, očekuje se da žene budu bića za druge. To znači, važno je da razumemo, da nakon godina uvežbavanja mozga žena da ćute i pritrpe, onda, kada se dogodi da muškarci krenu ka njima da ih seksualno iskoriste, naša automatska, naučena reakcija je da ućutimo. Sada je nama ženama neophodno da prihvatimo da smo u svim situacijama straha automatski uradile najbolje što smo mogle u datim okolnostima. To je takozvano ZLATNO PRAVILO MOZGA – da mozak sam reaguje spontano u kriznim okolnostima, da to nisu naše namerne reakcije da ućutimo ili da se ukočimo, NE, to mozak sam radi da nas zaštiti. To pravilo se odnosi i na muškarce i na decu. Drugo – razumevanje traume silovanja, kako se naše ponašanje menja nakon nasilnog napada i zašto se menja, odnosno, da je svaka promena u ponašanju nakon silovanja normalna posledica jednog nasilnog događaja. Treće – podsticanje žena na brigu o sebi i to sasvim konkretno. U poslednjoj glavi knjige je lista tehnika za emotivno isceljivanje. Počevši od svakodnevnih vežba disanja, vežbi sa telom, pozitivnom stavom prema sebi, razgovora sa osobama od poverenja i puno drugih. Četvrto – podsticanje žena na neposlušnost patrijarhalnim zahtevima, podsticanje na BUNTOVNE DEVOJČICE, da se brinu o sebi, a ne samo o drugima. Podsticanje na slobodu da smo srećne. Podsticanje na preuzimanje slobode da se suprostavi, a u odbrani svojih potreba i želja. Na primer, suprostavljanje takozvanim „masnim vicevima“ ili „viceva o plavušama“ koji svi ponižavaju žene predstavljajući se kao „smešne šale“ dok, zapravo, imaju za cilj da normalizuju seksistički stav da su ženska tela objekti za mušku upotrebu.

R.P.