Prof.dr Novak Laketa obavljao je funkciju prvog dekana Učiteljskog fakulteta od 1993-2001.godine postavljajući svojim radom temelj visokog obrazovanja učitelja u Užicu. Autobiografsko delo „Put“ u izdanju Srpske akademije obrazovanja Beograd je njegova 20 knjiga, pored objavljenih preko 70 stručnih i naučnih radova, uz učešće na brojnim seminarima i projektima koji su pokazatelj dugogodišnje bogate profesionalne karijere. Za „Vesti“ posle mnogo godina govori profesor Laketa navodeći da je ponekad čovek u situaciji da zbog viših interesa istrpi na ličnom planu.
Uskoro će biti obeleženo 30 godina visokoškolskog obrazovanja učitelja u Užicu. Kakvi su bili počeci i šta biste izdvojili?
Opšte je poznato da je svaki početak težak, ali ovaj naš je za nas bio najteži, jer su ga pratile brojne unutrašnje i spoljašnje smetnje. Međutim, u svemu tome je bilo dosta lepih stvari, pa ako mogu da biram, rado bih se zadržao na njima. Čim smo se teškom mukom izborili za univerzitetsko obrazovanje učitelja u Srbiji i Učiteljski fakultet u Užicu, formirali smo Zajednicu učiteljskih fakulteta Srbije sa sedištem u Beogradu. Cilj nam je bio da u svemu ujednačimo rad fakulteta i da ih zasnujemo na najsavremenijim iskustvima najrazvijenijih evropskih država i na bogatim iskustvima učiteljske škole i pedagoške akademije. Na tim postavkama smo kreirali jedinstvene nastavne planove i programe za sve fakultete, uspostavili jedinstvenu kadrovsku politiku, razradili i utvrdili jedinstvene i stroge kriterijume za upis studenata, osmislili i razvili zajedničku naučno-istraživačku i izdavačku delatnost. Takav pristup u početnim fazama rada i razvoja Fakulteta dao je izvanredne rezultate i veoma brzo popularizovao ovu vrstu fakulteta na svim univerzitetima u Srbiji. Mnogi poznavaoci obrazovanja i obrazovnih sistema videli su učiteljske fakultete kao glavne generatore pedagoške reforme u obrazovnom sistemu Srbije.
Koji ljudi imaju najviše zasluge za formiranje Učiteljskog fakulteta u Užicu?
To je složena i duga priča. Oni koji tvrde da su pedagoške akademije prerasle u fakultete za učitelje, ne govore istinu. Pedagoške akademije za učitelje su ukinute zakonom, a učiteljski fakulteti iznova formirani i to samo u pet gradova Srbije. Mnogo je pojedinaca koji su doprineli borbi za Učiteljski fakultet u Užicu, ali i onih koji su bili sa druge strane. Imena i jednih i drugih nalaze se u mojoj knjizi „Put“ u izdanju Srpske akademije obrazovanja u Beogradu, pa koga interesuje neka čita. Ovom prilikom bih naveo najznačajnije faktore od kojih sam sa mesta direktora Pedagoške akademije tražio i dobio podršku za osnivanje prve visokoškolske ustanove sa svojstvom pravnog lica u našem gradu. Na prvo mesto bih stavio kolektiv Pedagoške akademije u Užicu. U najtežem periodu rada akademija u Srbiji, kada su mnogi bili ili protiv ili u dilemi da li nam je potrebno univerzitetsko obrazovanje učitelja i kada je već bilo izvesno ukidanje pedagoških akademija za obrazovanje učitelja u Srbiji, kolektiv Pedagoške akademije u Užicu je prihvatio moj predlog i izjasnio se za učiteljski fakultet. To se dogodilo uprkos činjenici da veliki broj nastavnika Akademije nije ispunjavao uslove za rad na fakultetu. Ovi nastavnici su svesno svoj lični interes podredili višem društvenom interesu. To se nikad ne sme zaboraviti. Ceneći ovaj prosvetiteljski gest, lično sam se potrudio da niko od njih ne ostane bez posla. Pored zasposlenih na Akademiji, svesrdno su nas podržali: Međuopštinska regionalna zajednica Titovo Užice, poslanici Narodne skupštine Republike Srbije iz užičkog regiona (i pozicija i opozicija), Zavičajno udruženje Užičana u Beogradu, svi međuopštinski zavodi za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja zapadne Srbije, pedagoške akademije u Beogradu, Vranju i Somboru, Udruženje učitelja Srbije, Univerzitet u Kragujevcu, brojni novinari i drugi intelektualci užičkog kraja. Tadašnje rukovodstvo užičke opštine nije nas pomagalo, osim što nam je davalo samo verbalnu podršku, nastojeći da preuzmu upravljanje Fakultetom kada smo ga formirali, što im, naravno, nismo dozvolili. Fakultet je imao i dosta ljutih protivnika, pojedinaca, grupa, pa čak i nekih fakulteta. Na to se nismo previše obazirali, jer smo znali da su to činili iz ličnih interesa. O svemu ovome sam veoma detaljno i argumentovano pisao u pomenutoj knjizi „Put“.
Šta je obeležilo kasniji period rada?
Obeležile su ga velika društveno-politička previranja, sankcije, velika ekonomska kriza i na kraju bombardovanje. U takvim okolnostima smo razvijali Fakultet i izveli prve generacije profesora razredne nastave. I pored pokušaja pojedinaca i grupa da nam politizuju Fakultet uspeli smo da zaštitimo studente i nastavnike od takvih nastojanja. Nismo žurili da otvaramo magistarske i doktorske studije. Smatrali smo to veoma ozbiljnim i odgovornim poslom, ali jesmo vršili temeljne pripreme u tom pravcu. Za početak smo se izborili za matičnost fakulteta bez koje nema ni poslediplomskih studija. Matičnost je imala naučno utemeljenje koje se kasnije, nečijom neodgovornošću
izgubilo. Nedavno ste objavili knjigu.
Šta je bio Vaš motiv da je napišete?
Motiv je proistekao iz dve socijalne potrebe. Prva je da se predstavi životni put jednog učitelja u drugoj polovini XX i prve dve decenije XXI veka u veoma promenljivim i turbulentnim društveno-političkim okolnostima. Druga potreba je reći istinu o ličnom učešću u borbi za univerzitetsko obrazovanje učitelja u Srbiji i osnivanju Učiteljskog fakulteta u Užicu.
Svako poglavlje je jedna reč. Koje biste izdvojili i zašto?
Uvek sam se zalagao da formulacija naziva diplomskih, magistarskih i doktorskih radova bude što kraća, jer se na taj način osigurava jasnoća u glavi i rečenici subjekta. Preopširne formulacije zamagljuju suštinu problema. Ipak bih se opredelio za poglavlje „Zavod“, jer me za tu obrazovnu ustanovu vezuju brojna prijatna osećanja i nezaboravna sećanja na kreativan timski rad vezan za stručno usavršavanje nastavnika titovoužičkog regiona. Tada smo radeći na dva projekta, jedan za osnovno i drugi za srednje usmereno obrazovanje, organizovali ogledni rad u svim školama i pokrenuli časopis „Ogledi i iskustva“. To je bio reformski pokret u zapadnoj Srbiji u kojem su učestvovali svi nastavnici i svi prosvetno-pedagoški savetnici Zavoda. Tada su za savetnika birani najbolji iskusni profesori sa proverenim stručnim i moralnim kvalitetima.
Kako sa ove vremenske distance ocenjujete dešavanja u obrazovnom radu?
Mnogo toga se promenilo. U novije vreme, u šumi novih fakulteta i smerova plašim se da će fakulteti ostati bez studenata ili će biti dovedeni u situaciju da primaju loše učenike bez uobičajene stroge selekcije. Ne bi bilo nimalo dobro da nam loši đaci, promovisani u učitelje, uče decu. To se nikada nije dešavalo. Neki fakulteti ove vrste rešenje vide u otvaranju novih smerova bez jasne perspektive. U poplavi diplomiranih kadrova raznih zanimanja sa privatnih fakulteta čije su diplome izjednačene sa državnim, teško je naći izlaz. Najsigurnije je da se učiteljski fakulteti vrate na put kojim su ranije krenuli.
Šta je Vaš najveći uspeh, a šta poraz u profesionalnoj karijeri?
Kada govorimo o uspehu, mislim da su to rezultati oglednog rada u našem regionu i osnivanje Učiteljskog fakulteta u Užicu. Ponosan sam na prve generacije profesora razredne nastave. Odlični su prosvetni radnici, a mnogi među njima univerzitetski profesori, direktori škola, načelnici i nadzornici školskih uprava… Što se poraza tiče nikada ga nisam imao, ali jesam grešaka u rukovođenju. I danas sam u velikoj dilemi da li je moja najveća greška što sam prihvatio funkciju direktora Pedagoške akademije u najtežim vremenima njenog postojanja, kada je njen brod počeo da tone, kada ga je kapetan napustio, a ja uspeo da ga dovedem u mirnu luku. Ponekad je čovek u situaciji da zbog viših interesa istrpi na ličnom planu.
Šta poručujete mladima koji se obrazuju danas za poziv učitelja?
Ljubav prema deci je preduslov učiteljskog poziva. Danas će vam govoriti o raznim kompetencijama, standardima, ishodima i slično – ništa to ne vredi ako učitelj nije dobar čovek. On svojim primerom treba da vodi svoje đake kroz složen sistem životnih vrednosti. Na tom putu potrebno je da im razvija prirodne i stečene potencijale, usklađujući na naučnim osnovama procese zrenja i učenja. Takođe, poručio bih im da se neprestano usavršavaju, da budu kreativni u svom poslu i ne razdvajaju procese vaspitanja i obrazovanja i da iznad svega budu slobodnog uma i duha. Važno je da u svim prilikama, gde se odlučuje o bitnim prosvetnim pitanjima imaju na umu sjajnu
sarkastičnu misao, pa da ne bude kao kod Duška Radovića: „Molim vas ne spuštajte ruke, ima još da se glasa“. Samo tako mogu postati istinski pokretači i generatori kvalitativnih promena u obrazovanju.
JEDNA REČ
„Svako svedočanstvo, pa i ono najmanje može biti interesantno i korisno ljudima, naročito ono iz nemirnih ili prividno mirnih vremena. Šteta je što mnogi ljudi nemaju snage da kažu istinu pa je prepuštaju viđenju drugih“, zapisao je autor na početku knjige. A ta svedočanstva su poglavlja od po jedne reči i to Gračanica, Užice, Zavod, Užičani, Štampa, Podvala, Razlaz, Studenti, Sud, Ostavka, Bezakonje, Poniženje, Penzija, Priznanja…
„Ističući pojedinosti i značajne događaje u razvojnom putu fakulteta, autor monografije se na više mesta dotiče morala moralnih vrednosti ne štedeći reči pohvale ljudima koji se nesebično žrtvuju na polju nauke i kulture, ali ne zatvara oči pred ljudskim slabostima i posrnućima pojedinaca“, napisao je u recenziji ove knjige prof. dr Miomir Milinković.
Dragica Cvijović
