Gazdinstvo Ćosića jedno je od najuspešnijih u užičkom kraju. Prostire se na osam hektara zemlje od koje su dva hektara pod malinom za koju je Goran uradio bušotine za vodu, svestan danka koji odnosi suša.
-Pre dvadeset godina nije nam bilo lako, ni meni, ni supruzi, ni majci, da se u situaciji kada svi odlaze sa sela, ti se vraćaš na selo i boriš – kaže za ,,Vesti” poljoprivrednik koji je među prvima u Zlatiborskom okrugu osnovao farmu koka-nosilja Goran Ćosić.
Zameniti poljoprivredom siguran posao u Namenskoj ,,Prvog partizana” to su mogli samo Ćosići – Goran i Milica iz Volujca. Ključni momenat dogodio se 2002. godine kada je Goran odlučio da ostane na poljoprivredi posle tragične pogibije oca Nikole sa traktora, uglednog domaćina koji je bio vrhunski proizvođač krompira. Kaže da je tada prelomio, jer nije mogao da zanemari očev trud i rad i sve što je stvarao za njih. Išao je u susret i potrebi za daljim obrazovanjem dece i školovanjem dva studenta. Sin Aleksandar danas je uspešan arhitekta koji radi velike projekte, a kćerka Katarina advokat. Gazdinstvo Ćosića jedno je od najuspešnijih u užičkom kraju. Prostire se na osam hektara zemlje od koje su dva hektara pod malinom za koju je Goran uradio bušotine za vodu, svestan danka koji odnosi suša. Investirali su i u svoju hladnjaču „Ćosić frigo“ koja se nalazi pored puta za Kadinjaču. Proizvodnja jaja i farma koka osnovna je delatnost, mada kao na svakom poljoproivrednom gazdinstvu drže i ovce i krave. O tome šta je njegovo životno pravilo jednostavno kaže „ne možeš za svoj lični neuspeh krivca uvek tražiti u drugom i stalno prebacivati krivicu na drugog“.
-Moj otac je stvarao i mučio se kroz život za sve nas. Pre dvadeset godina nije nam bilo lako, ni meni, ni supruzi, ni majci, da se u situaciji kada svi odlaze sa sela, ti vraćaš, boriš i želiš da od svog rada školuješ decu i od njih napraviš ljude – zbori pedeset petogodišnji Goran Ćosić iz Volujca koga smo tokom prvog susreta zatekli u poslu elektronskog slanja poslovnih dokumenata. Početke isključivog bavljenja poljoprivredom vezuje za farmu koka koja je donela prvi novac.
-Prvi ozbiljniji novac donela je farma koka i proizvodnja jaja, odnosno prodaja jaja u Bajinoj Bašti, Užicu, Zlatiboru, „Čigoti“. Sve od objekata koje imamo bilo za jaja, ovce ili krave je registrovano kao i za hladnjaču dozvole. Malinu smo gajili na deset ari, a posle 20 godina imamo oko dva hektara sa svim sortama ne samo vilamet, već i miker, polka, tjulamin i druge. Proširivali smo zasad svojim radom, supruga, majka, deca i ja. Ćerki nije bilo teško da sprema ručak radnicima, a sinu da sedne na traktor. Decu smo vaspitavali da se od rada živi i stiče i nikako drugačije – pripoveda Goran o razvoju gazdinstva u protekle dve decenije dok razgovaramo u dnevnom boravku porodične kuće čiji izgled, dvorište i moderan nameštaj svedoče o tome sa koliko je ljubavi i ukusa stvarana i umećem mlađeg naraštaja.
Mali i veliki
-Cena jaja sada je u redu, jer su stale cene koncentrata. Ukoliko budemo morali da menjamo opremu i uvozimo često već prevaziđenu sa Zapada, a za nas su to ulaganja od dvadeset-trideset hiljada evra, pitanje je kako će se to odraziti na farmere. Ja sam za to da odmah uvodimo najnoviju opremu sa slobodnim šetalištem za koke i budemo u rangu sa zapadnim farmama. I zato oprezno sa malim farmama od dve do pet hiljada koka-nosilja, treba im podrška i pomoć, jer sve ostalo vodi u monopol velikih sa preko 100.000 koka, a možda i gašenje malih što niko ne želi – smatra Goran.
Sagovornik „Vesti“ ne zaboravlja da kaže da danas čovek mora da bude obrazovan poljoprivrednik, da prati sajtove i konkurse, uči jezike, interesuje se šta je novo u proizvodnji, jer su mnogi odustali od poljopvivrede iz straha od vremena koje je u proizvodnji hrane donelo mnogo novina. Dodaje da sa sedam-osam hektara može pristojno živeti na selu ukoliko se prate kretanja i potrebe tržišta. U sezoni maline sa trideset pet berača i 15 ljudi u hladnjači Goran zaposli pedeset Užičana. Kaže da se oko dvadeset ljudi svake godine više javi za berbu nego što mu je potrebno zbog korektnog odnosa.
-Ukoliko si korektan radna snaga nije problem – dodaje Goran uz napomenu da Ćosići samostalno malinu dovedu do berbe sa potrebnom mehanizacijom, a to su tarupi, atomizeri za prskanje, dva traktora. Treći traktor stiže za dva meseca. Prema njemu proizvodnja malina i seoski turizam su veoma značajni za razvoj užičkog sela.
-Mora se deset godina unapred planirati kako razvijati selo. Kada dođe problem on se tada ne rešava. Užičke farme su imala 45.000 koka-nosilja pre desetak godina, a sada imaju oko devet-deset hiljada i tri-četiri poljoprivrednika koji ih i dalje drže. Stižu nam nove obaveze u na farmama u vezi opreme što sve znači nova ulaganja i sve su to novi izazovi– kaže on. Izazova je bio i kada je proizvodio 50-60 tona krompira i kada je cena bila takva da su krompir seljaci bacali i zato orijetacija na malinu.
Smatra da treba više raditi na oživljavanju stočarstva, jer je i u Volujcu kao i drugim selima pre deset godina bilo preko 200 krava, a sada jedva deset. U štali Ćosića su dve, a stajsko đubrivo neophodno malinjaku ne izostaje. Nažalost, nije nam na ponos što se u pojedinm seoskim prodavnicama može pazariti samo mleko iz Poljske. Goran je trinaest godina predsednik Mesne zajednice Volujac u kojoj su Ćosići najbrojnija familija sa tridesetak kuća. Angažovao se da svaka kuća ima rasvetu, predstoje radovi na školi i nada se da će seoski turizam sa lepotama užičkog kraja i proizvodnja hrane koja je gotovo organska značiti budući život ne samo njegovog sela. I poručuje da nema jakog sela bez jakih proizvođača, ali isto tako da nema jakog sela bez malih proizvođača koje treba podržati i zaštititi kako ne bi odustali od poljoprivrede.
Učim od dece
-Deca su jako odgovorna i često su u Volujcu. Sve rade i pomažu, a sa putovanja po svetu prenose nam šta su videli i kako bi trebalo da unapredimo nešto u proizvodnji. Došlo je vreme da ja učim od dece i kao roditelj sam prezadovoljan – navodi Goran Ćosić.
Dogovor kuću gradi
-Dosta su mi u kući pomagale bake, najpre oko dece. Najbitnija je saradnja i dogovor u kući i međusobno poštovanje, posebno prema starijima – priča Milica koja ističe da je veoma važno družiti se, izaći s ljudima bez obzira koliko dan bio težan i koliko je bilo obaveza. A deca i njihovo dobro motiv su kao i za njenog supruga da ovo gazdinstvo
napreduje.
Tekst i foto: Žanka Erić
