-Film „Republika Srpska: Borba za slobodu“ je naš pokušaj da destigmatizujemo srpski narod koji je decenijama unazad predstavljan u najgorem mogućem svetlu – kaže reditelj Boris Malagurski i navodi da je film uprkos pokušajima mnogih da zabrane njegovo prikazivanje ipak prikazan u 16 gradova širom Evrope.
-Time smo pokazali da smo zaista tvrd orah i da nas ne mogu da zabrane – ističe Malkagurski. U toku su premijere filma u Srbiji
Filmovi srpsko-kanadskog reditelja Borisa Malagurskog uvek izazivaju pažnju. Prisetimo se samo rekacija kako domaće tako i svetske javnosti na njegova ostvarenja „Težina lanca1,2 i 3“, „Crna Gora: Podeljena zemlja“. Podjednake, ako ne i jače emocije,
izazvalo je njegovo najnovije ostvarenje „Republika Srpska: Borba za slobodu“ koje se uveliko promoviše u svetu, a u Užicu je premijera održana 12. decembra. Zbog velikog interesovanja, film je prikazivan i naredna dva dana.
Zašto je ovaj film „Republika Srpska: Borba za slobodu“ izazvao toliko reakcija kada znamo da govori o ljudima sa one strane Drine i ne samo o jednom periodu, poslednjem ratu?
-Film je zaista uzburkao Evropu, a najburnije reakcije bile su od onih koji film nisu ni videli. Nedelju dana pre nego što je počela zapadnoevropska turneja filma „Republika Srpska: Borba za slobodu“ pokrenuta je jedna vrlo bezobrazna i beskrupulozna hajka protiv njega koju je finansirao i finansira je i dalje Kanton Sarajevo. Dakle, sve organizacije koje su pokrenule hajku finansirane su na ovaj ili onaj način iz sredstava Kantona Sarajevo, tu pre svega, mislim na Institut za istraživanje genocida „Kanada“ koji vodi Emir Ramić, bošnjačka nevladina organizacija registrovana u Kanadi, zatim savez 21 bosansko-hercegovačke organizacije u Beču i kada pokušate da vidite koji članovi čine taj savez, vidite da je tu samo jedan član, bošnjačka nacionalna fondacija koja je učestvovala u mnogim projektima sa Kantonom Sarajevo. Neću o tome sada, jer kada bih pričao, trebalo bi mi mnogo vremena, pošto sam istražio ko stoji iza tih organizacija koje su povele hajku, a koja se, apsolutno, ne odnosi na sadržaj filma. Već u prvom saopštenju tog Instituta navedeno je da je cilj hajke ukidanje Republike Srpske. To nisu moje, već njihove reči. Oni žele na svaki način da delegitimišu Republiku Srpsku, srpski narod i naša legitimna prava na stav i na postojanje. Ovaj film je naš pokušaj da destigmatizujemo srpski narod koji je decenijama unazad predstavljan u najgorem mogućem svetlu. Kome može da smeta jedan film koji pokušava da srpski narod predstavi u pozitivnom svetlu? To je samo onaj koji ima negativne emocije prema srpskom narodu, koji nas mrzi, koji pokušava da otme naš politički legitimitet u BiH i naše pravo da i mi imamo svoj glas u državi.
Možda je i naziv filma intrigantan, pre svega, za ekstremističke grupe?
-Apsolutno smatram da su u pitanju ekstremističke grupe kada imamo ljude koji prete terorističkim napadima. Na primer, u Švajcarskoj je trebalo da bude nekoliko projekcija filma u raznim salama, nije pušten u njima, već smo na kraju našli alternativne sale i prikazali ga. Čovek, reći ću samo inicijale B.F., pretio je da će spaliti svaku salu koja se usudi da prikaže film u Švajcarskoj. To stvarno govori da se
radi o ekstremistima, fanaticima. Znate, fanatizam je za mene izraz potisnute sumnje. Mislim da ti ljudi koji toliko žestoko napadaju film bez znanja šta je u njemu, mogu samo da sumnjaju u sopstveni narativ, a to pokazuje koliko je, zapravo, njihov narativ slab.
Prosto, nemaju argumente.
-Apsolutno. Hoću i da kažem da smo mi uprkos pokušajima mnogih da zabrane prikazivanje filma u gradovima širom Evrope, ipak film prikazali u 16 gradova, u Švajcarskoj, Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, u Stokholmu u Švedskoj. Tako smo pobedili njihov fanatizam. Najnadrealnija situacija bila je možda u Dortmundu gde je film trebalo da bude prikazan u nemačkom bioskopu, ali je zbog finansijsko- političkih razloga projekcija otkazana, a ne zbog sadržaja filma koji bioskopu nije bio sporan. Tada su nam u susret izašli Turci.
Da li je to bilo van svih očekivanja?
-Možda neko nije ičekivao, a ja sam se veoma obradovao kada su nam Turci izašli u susret i tada smo u Turskom centru prikazali film. Na ovaj način Turci su održali lekciju Nemcima o zapadnim, evropskim vrednostima, o toleranciji, o slobodi govora, na kraju krajeva, i pokazali, iako u filmu ima priče o osmanskoj okupaciji Balkana, da su ipak dovoljno tolerantni da puste taj film. Turci su se pokazali da su veći Evropljani od Nemaca i u tom smislu sam im zahvalan kao i turskoj zajednici. Ono što zaista moram da naglasim je da su ti bošnjački ekstremisti koji su napadali film, pobesneli kada su čuli da je prikazan u Turskom centru.
Očigledno je da se ta negativna kampanja ne vodi onako kako je zamišljena?
-Ne. Apsolutno ne.
Kako i sami rekoste, ako pravim film o Užicu, onda ću da pomenem Užičane i ne vidim ništa loše u tome?
-Apsolutno. Jedna od teza koju su plasirali bila je da je film jednostran zato što govori samo o Srbima. Da, to je film o Srbima. Ako bismo snimali film o Užici, zar treba neko da ga napada zato što govori samo o Užicu, a ne i o nekom drugom gradu, Čačku, Kraljevu. To meni nije legitiman argument. Ne morate da ga gledate. Međutim, ako tražite zabranu jednog filma zato što vam se ne sviđa ideja ili tema kojom se bavi, to je već vraćanje u vremena spaljivanja knjiga i to je zaista jedan nacistički način razmišljanja.
Jeste li očekivali da će tako nešto da se događa i da, na primer, pred samu projekciju dobijete informaciju da je premijera otkazana?
-Imali smo takvu situaciju. Mislim da nema mnogo ljudi koji bi tada našli snagu i rekli: Pa čekajte, možda još uvek možemo nekako da održimo tu premijeru. Verovatno bi većina ljudi odustala. Međutim, mi smo je održali. Za manje od 24 sata smo uspeli da nađemo alternativnu salu. Time smo pokazali da smo zaista tvrd orah i da nas ne mogu da zabrane.
Je li to poruka i filma i ljudi koji žive na našim prostorima?
-Jeste. Na neki način smo i mi u toj borbi za slobodu. Film se odnosi na viševekovnu težnju srpskog naroda da se izbori da bude svoj na svome. Taj borbeni duh, na neki način, traje i dan danas kada se borimo za slobodu govora, da se čuje naša strana priče. U čemu je problem da se vidi i ta strana, pogotovo ako se u filmu trudimo da budemo i objektivni prema najosetljivijim temama i da budemo ljudski, pre svega, humanistički orIjentisani ka ljudskoj patnji i da kažemo da nam je žao svake nevine žrtve. U čemu je problem da se čuje i vidi jedna strana koja je potpuno nezastupljena u zapadnim medijima. To je ono što njima smeta. Žele kontrolu narativa.
Koliko Vam je bilo potrebno vremena da prikupite materijal za film?
-Nemamo mnogo sagovornika, ali smo želeli da jedan od njih bude Emir Kusturica koji je možda najpoznatija i najuspešnija ličnost u svetu sa tih prostora, a koji itekako ume da ispriča tu priču na jedan visoko intelektualan, argumentovan i elokventan način. Nije bilo nikakve sumnje da je Kusturica pravi izbor za to i izuzetno sam mu zahvalan. Nažalost, zbog poslovnih razloga nije mogao da bude prisutan na premijeri ovde u Užicu, ali sam siguran da će imati priliku da vidi film i da će mu se dopasti. U poslednjih godinu dana nisam videla da ste davali izjave o političkoj situaciji na našim prostorima, a ranije ste to često radili.
Da li se Vaše mišljenje promenilo i da li mislite da osnujete neku političku stranku?
-Mišljenje nisam promenio po pitanju svih stavova koje iznosim, vrlo sam čvrst u tome. Evo, pre manje od godinu dana bio sam vrlo aktivan u vezi protesta protiv „Rio Tinta“. I dalje stojim iza svega što sam tada govorio. Generalno, nemam često priliku da se pojavljujem u medijima u Srbiji. Na primer, sada kada je u toku prikazivanje filma po Srbiji, samo sam u dve emisije mogao da se pojavim i da najavim premijeru, u „Ćirilici“ na Hepi televiziji i u Jutarnjem programu kod Jovane Joksimović. Ovo pojavljivanje na užičkoj „Oglasnoj tabli“ je moje treće pojavljivanje. Ljudi me pitaju zašto me nema u medijima, ali, eto, imamo problem da se uopšte pojave takvi stavovi, pogotovo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
Jeste li zadovoljni posetom u bioskopima?
-Činjenica da su bioskopske sale gotovo svuda dupke pune, zadovoljan sam. To pokazuje ogromno interesovanje naroda za teme koje obrađujem u filmovima i mislim da bi to mediji trebalo da prate. Ovaj film, koji je izabran i za neke festivale, nastaviće turneju. O hajci na njega, koja je bila neverovatna i nadrealna, gotovo nijedan medij u Srbiji nije izveštavao. Više izveštavaju o tome bošnjački mediji u BiH, a u Srbiji to niko nije preneo. Dok nisam otišao kod Milomira Marića u „Ćirilicu“ i rekao da se ta hajka desila, mediji u Srbiji o tome ništa nisu znali. Društvene mreže su bile jedini kanal preko koga sam mogao da objavim šta se dešava. To nije nikakva paranoja ili da
mislim da postoje crne liste u Srbiji, već to govori da postoji neka uređivačka politika koja govori ko može, a ko ne može da gostuje. Građani se o filmu više informišu preko društvenih mreža i portala nego preko nacionalnih frekvencija koje su, nažalost, strogo kontrolisane.
Uvek može da se nađe kanal na kome mogu prave stvari da se pokažu?
-Naravno. Mi se snalazimo i uspevamo da dođemo do naroda i ti filmovi uspevaju da dođu do ljudi koji žele da ih vide. Ono što je meni najbitnije, što će i građani Srbije imati priliku da pogledaju film, ne samo u Užicu, već i u Novom Sadu, Mladenovcu, Zvečanu, Pančevu, Zrenjaninu, Boljevcu, Nišu, Kragujevcu. Do kraja godine, nadam se da ćemo imati projekciju i u Subotici gde sam već godinama zabranjen, tamo je gora zabrana nego po zapadnoj Evropi.
Šta mislite šta je razlog? Možda zbog „Težine lanaca“?
-Možda je zbog „Težine lanca 1, 2 i 3“, jer sam u tom filmu veoma kritikovao tadašnjeg gradonačelnika Subotice. Sadašnji gradonačelnik je njegov kum, tako da predspostavljam da će želeti da kumu učini uslugu tako što će da zabrani mene. Podsećam da je taj film ipak prikazan u Subotici.
Koji su Vaši dalji planovi?
-Ne smem da objavim šta planiram sledeće zato što odmah razne grupe krenu da se pripremaju za napad na mene. Zato ću to za sada ostaviti kao tajnu.
Razgovor vodila: Svetlana Savić
Tekst priredila: R. Popović
Foto: D. Vukajlović
