Zoran Stamatović, direktor Narodnog pozorišta Užice, intervju za nedeljnik „Vesti“.
Kraj prošle i početak ove godine obeležile su dve nagrade koje ste lično dobili. Nagrada „Vitez poziva“ koju dodeljuje Liga eksperata za rad kojim se brane univerzalne vrednosti, samim tim i profesionalizam, uručena Vam je početkom decembra, a zatim, početkom ove godine, dobili ste Vukovu nagradu za 2022. koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije za posebne rezultate ostvarene u radu u kulturi, obrazovanju, nauci na „svesrpskom kulturnom prostoru“. Kako ste ih doživeli i da li je to neki znak?
– Počeću od kraja pitanja. To je znak da bi trebalo da idem u penziju, da sam polako nekakve svoje aktivnosti doveo do kulminacije, ali se tako uopšete ne osećam. Smatram da još dosta toga mogu da uradim. Drago mi je zbog nagrada, vrlo prijatno se osećam zbog toga što su priznanja došla sa te dve strane, a najveća su koje oni dodeljuju. Divno mi je bilo sa svima koji su ta priznanja zaslužili i moja malenkost među njima pomislila je za trenutak da sam mogao da uradim i više nego što jesam.
Šta Vama lično, kao menadžeru, znači pozorišna umetnost? Ceo život ste tesno vezani za užičko pozorište, da li ste poželili nekad da odete, koja Vas je magija vezala za ovu umetnost?
– Moj prvi profesionalni angažman i zasnivanje stalnog radnog odnosa bio je u užičkom pozorištu i evo, do današnjeg dana sam ostao ovde. Radio sam na raznim poslovima, od biletara, vođenja bifea, razvođača, sekretara pozorišta, pomoćnika direktora do direktora. Sve ove poslove sam revnosno obavljao i postigao sam određene rezultate. Kada sam prodavao ulaznice, a to sam radio na procenat, jednom sam zabeležio rekord u prodaji i primio sam platu veću od prvaka drame, direktora i sekretara firme. Toga se rado sećam. Dok sam vodio bife, to je bio najbolji bife u gradu. Uopšte, celo moje angažovanje uvek je bilo usmereno ka poslu. Mislim da sam zapostavio i porodicu i lični život, a time se ne ponosim, da bih što više bio u pozorištu, jer da bi ono funkcionisalo neophodno je i fizički i psihički uvek biti prisutan u njemu. Taj veliki angažman nekad bude i veliko opterećenje. A, vremena su teška. Od rata devedesetih do rata u ovom, 21. veku, smenjivali su se teški događaji, pandemija, koji su nas uvek terali da ponovo učimo i da se snalazimo. Zato sam morao da podmlađujem svoj duh, da motivišem saradnike. Entuzijazam me je održavao od početka do danas i nijednom nisam imao dilemu da odem iz pozorišta iako sam imao primamljivih ponuda.
Koji je značaj užičkog Narodnog pozorišta, kolika je vrednost njegovog postojanja i kakvo mu vreme predstoji?
– Od 1856. godine kada je u Tetralnom društvu formirano ovo pozorište ono je bilo novi prozor u svet. Ljubomir Simović je s krova Gimnazije video London, Pariz, Njujork, a mi smo kroz njegova i dela svih naših poznatih Užičana afirmisali, reditelje, pisce, scenografe, kostimografe i glumce, pre svega, da budu deo sveta, pozorišnog života uopšte i da tako otvaramo perspektivu Užicu. Mislim da smo i kroz naš redovni repertoar, ali i Jugoslovenski pozorišni festival oformili publiku kojoj je zaista stalo do ovog pozorišta. To vidim po strukturi gledalaca u sali, a voleo bih da ih bude i više. Mislim da ovaj grad ne bi bio isti bez pozorišta, a sigurno bi duhovno bio siromašniji. Pozorište je samo po sebi sinkretična forma, osim što je glumcima i rediteljima dom, ono okuplja i fenomenalne slikare, kompozitore koji su rasli uz nas i prerasli nas, radili i u drugim pozorištima i u svojim uskim strukama postizali još veće rezultate. Pozorište je uvek bilo utočište za slobodnu reč, za svakoga ko želi veće postignuće i sebi i svom gradu, a Užice važi za slobodarski grad i mi smo se trudili da taj slobodarski duh i slobodu u najširem smislu te reči afirmišemo kroz naš repertoar.
Dvoje glumaca Narodnog pozorišta Užice, Divna Marić i Momčilo Murić, u januaru su stekli pravo i zvanično su otišli u penziju. Istina je da glumci nikada bukvalno ne odlaze u penziju, jer igraju dok mogu i dok ih zovu reditelji i pozorišta. Međutim, jasno je da vam je dvoje sjajnih glumaca u ansamblu manje?
– Igraće oni i dalje u svojim podelama, ali i u novim ulogama. Njih je nemoguće zameniti, oni će svoj put nastaviti ovde u drugoj vrsti angažmana, a dobro bi bilo da ta dva radna mesta popune dvoje mladih ljudi.
Koliko je trenutno stalno zaposlenih glumaca i hoćete li imati mogućnosti da primite nove, mlade glumce?
– U našem pozorištu je ukupno 32 stalno zaposlenih od kojih je osam glumaca i po ugovoru je angažovano još njih šestoro. Tako je sada naš ansambl među najmanjima u Srbiji. Poslednji put kada smo zaposlili glumca bilo je pre dve, tri godine. Žao mi je što je to tako, jer je mladost nosilac razvoja. Moj stav je da svi koji završe glumu dođu na probni rad odve i onda ko se pokaže bude primljen za stalno. Moje je da ukazujem, molim i da tražim, a naš osnivač, Grad i budžet odlučuje o tome.
Počele su probe nove predstave „R.U.R.“ K. Čapeka u režiji Dragane Varagić. Kada možemo očekivati premijeru? Šta još planirate da radite u nastavku ove pozorišne sezone i na koji način?
– Virusi veoma ometaju probe nove predstave „R.U.R.“, ali i funkcionisanje pozorišta, uopšte. Razboljevaju se glumci, ali i drugi zaposleni. Evo, večerašnja predstava „D Pig“ (9. februar) biće odigrana, jer su se glumci dogovorili da se sami šminkaju, pošto je jedina šminkerka bolesna. To će uraditi i na gostovanju na Zlatiboru. Hvala glumcima za to. Zgrada nam je ovih dana hladna, jer je jedini majstor parnog grejanja, takođe, bolestan. Da bi pozorište funkcionisalo, i glumci i ljudi u tehnici koji su nosioci složenih poslova moraju imati zamene, jer ako neko iskoči, sve staje. Zato je neizvestan datum premijere, ali se nadam da će biti krajem aprila. Finansijska konstrukcija za predstavu „R.U.R.“ je zatvorena, jer je bila u planu za prošlu godinu. Priprema nove predstave trebalo bi da počene krajem juna, a premijera bi bila 24. septembara. Uskoro ćemo znati koji će to tekst biti, a radiće naša poznata rediteljka Snežana Trišić. Posle toga, ako uspemo da zatvorimo krug sponzora, predstavu bi trebalo da radi makedonski reditelj Martin Kočovski sa kojim smo napravili veliki uspeh. Međutim, ovo je za sada samo u razgovorima.
Da li ste zadovoljni izdvajanjima Grada Užica za za ovu godinu za potrebe Narodnog pozorišta?
– Nikada nisam u potpunosti zadovoljan. Molimo za više, ali gradski budžet određuje prioritete. Nadamo se korekcijama u rebalansima.
Naredne godine Užice je prestonica kulture. Na koji način će Narodno pozorište biti uključeno u ovaj projekat?
– Pozorište ima četiri aktivnosti koje nam je grad namenio i koliko ćemo ih ispuniti, zavisiće od budžeta. Planirali smo da uradimo predstavu po tekstu Ljubomira Simovića, kao i „Došljake“ Milutina Uskokovića, zatim da reviju dečijih predstava koja se odvija u oktobru podignemo na viši, festivalski nivo regionalnog karaktera i da se Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda“ vrati na nivo na kojem je bio, da nagrade budu značajnije kao što su nekada bile, da se vratimo na pet članova žirija, da ne strepimo da ne možemo da dovedemo predstavu koja zaslužuje da bude na festivalu zbog finansijskih nemogućnosti. Prošli festival smo održali zahvaljujući našoj vernoj publici, ali i uz veliku podršku svakog pozorišta koje je učestvovalo, jer su snosili veliki deo troškova gostovanja što nije bila njihova obaveza. Izašli su nam u susret u ime dugogodišnje saradnje i zbog toga što cene naš festival, ali takav odnos ne može trajati večno.
Koliko ste imali priliku da kao koselektor Jugoslovenskog pozorišnog festivala „Bez prevoda“, do sada pogledate predstava?
– Bojan Munjin je podneo ostavku iz privatnih razloga i neće biti više koselektor Jugoslovenskog pozorišnog festivala. S obzirom da ovaj posao sam ne mogu da uradim, u narednom periodu pozorište će kao organizator i domaćin JPF-a, predložiti Savetu Festivala ime novog koselektora. Ono što sam do sada uspeo da pogledam, raduje me što u pozorištima južno od Save i Dunava ima izuzetnih predstava, dobrih reditelja, kvalitetnije su u odnosu na ranije periode. Beogradska pozorišta, takođe, započela su ovu sezonu veoma dobrim predstavama, a i u Vojvodini ima predstava koje zavređuju da dođu na naš festival. U Hrvatskoj sam stigao da pogledam dve, dok u Crnoj Gori nisam gledao još nijednu predstavu. Ipak, do kraja juna biće zaokružen širi izbor iz kojeg ćemo izdvojiti najbolje.
Kakva će finansijska podrška JPF-u biti u ovoj godini?
– I grad i resorno Ministarstvo su obećali da će izdvojiti po 4,5 milona dinara što je više nego prošle godine, kada je grad izdvojio 4,1, a Ministarstvo 1,5 milion dinara s tim što je Ministarstvo obezbedilo još 980.000 dinara preko određenih nevladinih organizacija. Naravno, prošle kao i svih proteklih godina, naši sugrađani, ljubitelji pozorišne umetnosti bili su najveći oslonac ovom značajnom festivalu.
Kako sagledavate položaj pozorišta danas kod nas?
– Živimo u opasnom vremenu što se neminovno odražava i u pozorištu, a bez dobre komunikacije među umetnicima nema ni velikih događaja. Pozorište je utočište slobode i slobodne reči svuda, nadam se da će tako ostati i u buduće, da će moći da govori protiv rata, mržnje i bilo koje diskriminacije.
