Moglo bi se bez ustezanja reći kako je «Pariski šešir» roman-hronika jedne Srbije, one koja u ovakvom obliku u srpskom romanu još nije dobila svoj literarni odziv, piše prof. dr Mirjana Stefanović
U užičkoj Narodnoj biblioteci, u utorak, 11. aprila, predstavljena je nova knjiga Slobodana Gavrilovića „Pariski šešir“ koja se pojavila pred publikom prošle godine u izdanju Čigoja štampe. O knjizi je govorio književni kritičar Petar Arbutina, a pročitan je i tekst prof. dr Mirjane Stefanović koja iz opravdanih razloga nije mogla da prisustvuje događaju. Gavrilović je čitao delove svog romana, a onda se i obratio publici koja je potpuno ispunila čitalište užičke biblioteke.
Prema pisanju prof. dr Mirjane Stefanović «ovo je roman neobičnog ali odličnog naslova; čitaoca veže za sudbinu Srbije u jednom delu svoje istorije, a kroz priču o tragičnoj 1903, onoj godini oko koje se okuplja sve zbivanje Srbije, s pravom čak i doba prethodnih narodnih ustanaka, ali i sve životne priče, kraljevskog para Obrenovića i osobâ iz njihove okoline, suvremenika, ali i kasnijih očevidaca ili tumača. Moglo bi se bez ustezanja reći kako je Pariski šešir roman-hronika jedne Srbije, one koja u ovakvom obliku u srpskom romanu još nije dobila svoj literarni odziv. Bez preterivanja bi čak moglo da se kaže kako pisac i kroz briljantno izvedene geografske kontrastne nazive Crnog Rzava – Bjelih voda, Ljubišnice – Nevolje, kroz toponime simboličkog usmerenja ukazuje na tragičnost srpske sudbine. Otud se s pravom može razmišljati čak i o tom ko je glavni junak u ovom romanu, možda i jače i sudbinski dramatičnije: šta je glavni junak? U tom jeste i provokativnost ovog dela, u dilemi kao voditeljski razmišljajućoj niti, ali i u tihom snevanju blage erotizacije kroz sudbinu pariskog šešira, koji, poput Prustovog kolačića madlene, rasklapa bolnu priču, odmotava asocijativni tok pripovedanja u celom romanu. Mreža koju ucrtava šešir pretvara se u koordinate srpske političke kulture i istorije.
Prof. dr Mirjana Stefanović smatra da ovaj „roman o šeširu zapravo postaje priča o srpskom odrastanju, tj. priča o sazrevanju svesti, o ljubavi prema svojoj kulturi. Roman šapata i tišine u kojima se sve može nadići, ali i roman koji provocira upitanost o poznanju duše, tela i iskoni.“
Za književnog kritičara Petra Arbutinu, glavni junak ovog, ali i svih romana Slobodana Gavrilovića jeste narod i njegov jezik, navodeći reči Isidore Sekulić da je jezik „kuća u kojoj živi jedan narod“, jer bez „tog jezičkog, simboličkog i semantičkog potencijala mi ne možemo da odredimo sebe“.
Prema rečima Arbutine, ovo je roman o srpskoj političkoj istoriji u kojoj učestvuju mali ljudi, o srpskom seljaku, a nimalo nije slučajno što je autor u njega uveo kulturološki artefakt pariskog šešira prema kojem niko nije ravnodušan.
Slobodan Gavrilović čitao je delove svoje knjige, a na kraju je podelio emociju o svom nastavniku srpskog jezika Milanu Simoviću iz Prijevora. To je bio prvi čovek od koga je naučio da je jezik božanstvo.
– Sreten Marić iz Subjela, nadomak Kosjerića, drugi je čovek kojeg sam upoznao, a da mu je jezik bio božanstvo. Nisam imao kud, nego da tu dvojicu ljudi poslušam – rekao je Slobodan Gavrilović.
Dušica Murić, direktorka Narodne biblioteke Užice podsetila je da je Slobodan Gavrilović (1951) rođen u Prijevoru kod Čačka, sociologiju je završio u Sarajevu, a magistrirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Radio je u Valjaonici bakra u Sevojnu, predavao je u srednjim školama u Čajetini i u Užicu, a direktor JP „Službeni glasnik“ bio je od kraja 2007. do 2012. godine. Bio je istaknuti član i bivši predsednik Demokratske stranke, narodni poslanik. Napisao je brojne publicističke tekstove o političkom totalitarizmu, žrtvama Staljinovog terora, Srbiji i demokratiji, kao i o Živojinu Pavloviću autoru knjige „Bilans sovjetskog termidora“. Gavrilović je i koautor scenarija za dokumentarni film o Živojinu Pavloviću snimljenom u produkciji TV Novi Sad 1989. godine.Osim romana „Pariski šešir“, Gavrilović je napisao i romane „Dželat“, „Zbeg“ i „Radomir iz Miokovaca“. Autor je i nekoliko stručnih i knjiga o javnom i političkom delovanju, ali je i autor knjige za decu, „Unuk vodi dedu – sa unucima Ljubomirom i Jevremom“ (217).
