– Najteže mi je kad roditelj dovede dete i ponaša se kao da to dete više nije roditeljski problem već psihijatrov….Stalno ponavljam- psihijatar nije čarobnjak, on iz stručne perspektive ulazi u porodicu i pomaže detetu kroz rad sa svim članovima, jer dete nije samostalna celina već u velikoj meri zavisi od porodičnog ambijenta i reflektuje raspoloženje i ponašanje svoje porodice- ističe dr Zvezdana Stevanović, jedini specijalista dečje i adolescentne psihijatrije za ceo region
Posle tragičnih događaja koji su se početkom maja dogodili u Srbiji, kako objasniti stanje u kome se društvo nalazi jer je to postala glavna tema u skoro svim razgovorima?
Tragedije koja se desile u OŠ “Vladislav Ribnikar” i u Mladenovcu, nikoga od nas nisu ostavile ravnodušnim. Pored šoka i neverice, tuge i saosećajnosti sa porodicama žrtava, navela je sve nas koji smo u sistemu u kome deca se razvijaju i rastu, da se preispitamo da li i gde grešimo, šta može a šta mora da bude bolje. Sistem u kome deca rastu je kompleksan i čini ga pre svega, porodica i blisko socijalno okruženje deteta odnosno prijatelji, familija, potom škola, zatim zdavstvene i ustanove socijalne žaštite, predstavnici zakona i mediji. Svi moramo da preispitamo na koji način obavljamo naše uloge, da prepoznamo slabe tačke ali i da procenimo jake strane. Možemo da učimo iz grešaka, ali ne smemo da dozvolimo da učimo iz ovako velikih tragedija!
Kao neko ko radi sa decom i adolescentima i naravno njihovim porodicama, moram da se osvrnem na najveći značaj porodice u razvoju mlade osobe. Roditeljstvo je zahtevan i težak posao, moramo poznavati dete, a da pri tome razvoj deteta nije statičan, već jedan kompleksan dinamičan proces, u kome moramo prihvatati normalne razvojne promene, a održavati strukturu i granice. Moram napomenuti da mi stručnjaci koji smo zaduženi za mentalno zdravlje mladih ne nudimo gotova i čarobna rešenja, već uglavnom radimo na poboljšanju komunikacije koja je u periodu adolescencije naročito ugrožena. Konkretno, kada su mladi i adolesceti u pitanju, roditelji su ti koji moraju učestvovati u životu svog deteta, razgovarati svakodnevno sa njima i znati kako se oseća, gde i sa kim izlazi, koji sadržaj prati na interentu, da li i sa kim kontaktira na mrežama, da li pije, puši, odlazi u kladionice i kockarnice, upotrebljavapsihoaktivne supstance, kako jede, kako spava, kako se snalazi sa školskim obavezama….Treba da kontaktiraju sa učiteljima i razrednim starešinama, da se ne ljute ako se ukaže da postoji problem kod učenika koji je nastavnik primetio, ne shvatati to kao uvredu i kritiku roditeljstvu, već poziv da se isprave greške dok su još male.
Na žalost, svedok sam, da su posle nesreće koja se dogodila u beogradskoj osnovnoj školi, neki roditelji posle dugo vremena pogledali malo bolje svoje dete, osvrnuli se da ga pitaju šta misli, oseća, ima li problema i posle duže vremena ušli u njegovu ili njenu sobu …Neki bivši supružnici su posle dugo godina svađa i rasprava, kontaktirali u mirnom tonu o svom zajedniičkom detetu, shvatajući kakve bi im greške mogli promaći. Neke od roditelja kao da je ova tragedija trznula i probudila, a ponoviću- ne smemo da učimo iz tragedija!
Kako se ponašati u porodici?
Neposredno nakon tragedija, jedan broj roditelja me je kontaktirao da se se informiše kako postupati unutar porodice, kako da zaštite decu, neki su čak bili u dilemi da li uopšte da otvaraju ovu temu sa decom.Porodica treba da bude sigurno mesto, mesto gde se osećamo bezbedno, voljeno, zaštićeno. Razgovarati sa decom i mladima otvoreno i iskreno, pitati ih kako se osećaju, šta misle o događaju, šta ih brine i šta ih zbunjuje…Razgovor treba da bude prilagođen njihovom uzrastu, kod mlađih uzrasta što jednostavniji. Kontrolisati i ograničavati sadržaje koji plasiraju mediji i društvene mreže, kritički se odnositi prema informacijama koje dobijamo, izbegavati uznemirujuće video ili slikovne sadržaje. Težiti održavanju već postojećih svakodnevnih rutina, uključiti neke zajedničke prijatne aktivnosti kao što su zajednički vikend u prirodi ili okupljanje bliskih prijatelja i familije. Imati poverenje u školski kadar i interesovati se o aktivnostima i dešavanjima u školi. Takođe, jako je važno da roditelji vode računa i o sebi, o svom somatskom i mentalnom zdravlju, svojim aktivnostima i ponašanjem stalno podsećati decu da je porodica toplo i bezbedno mesto, kao i da su u okruženju pojačane mere za bezbednost građana.
Šta treba prepoznati u ponašanju mladih?
Mladi često ne umeju da prepoznaju i da nam opišu svoje emocije, često se ne ponašaju u skladu sa njima, tako na primer, ako su tužni ili zabrinuti, mogu ispoljavati ljutnju i bes ili se žaliti na bolove u stomaku ili glavobolju, mučninu i druge telesne simptome. Bežanje u virtuelni svet društvenih mreža i video igrica takođe može biti jedan od odbrambenih mehanizama… Ne možemo očekivati da nam jasno opišu svoja osećanja i problem. Zato je najvažnije da pored toga što ćemo ih pitati kako su, zapravo treba obratiti pažnju na njihovo svakodnevno funkcionisanje odnosno kako jedu i spavaju, da li idu redovno u školu, da li se druže sa vršnjacima ili izbegavaju izlaske i društvo, da li su pokvarili dosadšnji uspeh u školi, da li odlaze redovno na treninge, da li provode više vremena ispred računara nego inače, ili su potpuno prestali da koriste internet i društvene mreže…Svaka promena dnevnih rutina, navika i ponašanja treba da nam bude signal da se potencijalno nešto važno dešava.
Opširniji intervju pročitajte u „Vestima“ od 19.maja 2023.godine
