– Pisanje mi je sve. Veoma je važno za moj život, predpostavljam da i za većinu pisaca to važi, svakome na svoj način. To je za mene izvor radosti i svega važnog u mom životu – rekla je u Užicu Danica Vukićević
Prošlog petka, uoči 19. agusta, kada je Narodna biblioteka Užice obeležila 167 godina od osnivanja užičkog Čitališta, priređeno je književno veče Danice Vukićević, 69. dobitnika NIN – ove nagrade za najbolji roman napisan na srpskom jeziku u 2022. godini, „Unutrašnje more“ (Nojzac). U programu su, osim autorke učestvovale i Tamara Mitrović, urednica književnog programa u Domu kulture „Studentski grad“ i Dušica Murić, direktorka užičke Narodne biblioteke, ali je i publika aktivno učestvovala postavljajući pitanja.
– Pisanje mi je sve. Veoma je važno za moj život, pretpostavljam da i za većinu pisaca to važi, svakome na svoj način. To je za mene izvor radosti i svega važnog u mom životu. A iskoračenje u roman nije neko, pošto sam pisala prozu, ali je ovo masivno. Ne znam kako sam došla do toga. Nemam pravi odgovor, ali i to mi pričinjava zadovoljstvo, tako da je iz neke radosti pisanja nastala i ova knjiga. To nije klasični roman, nema linearnu strukturu, nema zaplet, nema jasno definisane likove. Jako je tematski raznorodan, mnoštvo tema, mnoštvo glasova, mnoštvo likova, čine tu celinu. Vezivno tkivo je zapravo ono što nije vezivno tkivo, ta neka praznina, te beline, što zapravo naizgled ne bi trebalo da vezuje. Malo zvuči paradoksalno, ali tako je – rekla je za „Vesti“ Danica Vukićević.
„Unutrašnje more“ je svačije. Svako ima svoje unutrašnje more, a jedno od poglavlja nosi naslov „Užički pretop“.
– Užički pretop je poznat, pa sam se ja poigrala rečima. Ovde nije reč o veganskom užičkom pretpu punom kalorija, već o pretapanju metala, pretapanju, prekrajanju istorije. Zapravo, videla sam spomenik koji je bio posvećen borcu iz Drugog svetskog rata, ali on više ne postoji. Pretopljen je i sada je tu vojvoda – duhovito je Danica Vukićević demistifikovala jedan delić svoje knjige.
O budućnosti poezije kaže:
– Neuništiva je poezija. Ne može da se živi bez poezije. Čak i kada je ljudi ne konzumiraju, ona je prisutna.
Na pitanje šta se posle NIN-ove nagrade promenilo kod nje i oko nje, kaže, da je sada zovu u mnoga mesta da gostuje.
– Putujem širom Srbije, išla sam i u Crnu Goru, Zagreb, u Makedoniju. Svuda sam upoznala fantastične ljude. To su za mene neverovatni doživljaji. Sad sam i u Užicu i divno mi je. Publika svuda odlično reaguje, a potpuno različito, različita je energija, ali su svi ti susreti lepi, neverovatni doživljaji. To je divno. Nisam to očekivala. Nisam ništa očekivala, ali je sve to, nekako, čarobno.
Danica Vukićević kaže da je „Unutrašnje more“ pisala preko pet godina. Knjiga je, između ostalog, borba da čovek ne shvata sebe preozbiljno, odnosno, „baš bi trebalo ozbiljno da shvatamo svoje potencijale koji su ugašeni, a mi ćemo ih probuditi“.
Tamara Mitrović, urednica književnog programa u Domu kulture „Studentski grad“ koja je od aprila i nova članica žirija za dodelu NIN-ove nagrade za najbolji roman ove godine. Prema njenim rečima, roman „Unutrašnje more“ Danica je izgradila na tradiciji pesništva, jer se pisanjem poezije bavi 30 godina.
– Kada se ova knjiga čita mora malo da se stane, pa iako ti mali pasusi deluju kao nešto što će nam učiniti lak put ka smislu, nije tako, naprotiv. Ona daje izjave sa kojima možemo da se složimo ili ne, ali bilo šta da uradimo, moramo da zastanemo. Ko ovu knjigu želi brzo da pročita, izgubio je smisao. Meni su se posle drugog čitanja mnoge stvari slegle zato što ima dosta filozofskog, ali ne u naučnom smislu, već u smislu filozofije svakodnevice. To je knjiga koja priča svakodnevni, mali život. Davno smo navikli da mali život bude tema velikih romana i ovo je veliki roman iako je po formi drugačiji – navela je Tamara Mitrović i nastavila:
– Imamo posla sa jednim jako hrabrim, autentičnim glasom koji potpuno razbija sve naše stereotipe. Svaka pojava se dovodi u pitanje. Ovde imamo, ne samo nas kao čitalaca i nje kao autorke, različite glasove junaka i junakinja i oni nam govore da ništa nije podrazumevano, da ništa nije kako nam se čini, da moramo da preispitamo svaki stav i postavlja veoma zanimljiva pitanja, na primer, da li može da se bude feministkinja i vernik u isto vreme, da li može da se voli osoba koja nas ne voli. To su filozofska pitanja.
Danica Vukićević (1959) rođena je u Valjevu, osnovnu školu, IX beogradsku gimnaziju i Filološki fakultet, odsek Opšta književnost i teorija književnosti, završila je u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Do sada je objavila knjige poezije: „Kao hotel na vetru“, 1992; „Kada sam čula glasove“, Matica, 1995; „Šamanka“, 2001; „Luk i strela“, 2006; „Prelazak u jednu drugu vrstu“, 2007; „Visoki fabrički dimnjaci“, 2012; „Svetlucavost i milost“, 2013; „Dok je sunca i meseca“, 2015; „Ja, Klaudija“ 2018. Objavila je knjigu kratke proze „Na plažama“, 1998; proznu knjigu „Život je gorila“, 2000; knjigu priča „Majka obrnutih stvari“, 2017.
Danica Vukićević se bavi i književnom kritikom i esejistikom. Pesme su joj prevođene na španski, engleski, nemački, poljski, francuski, grčki, makedonski, holandski.. Dobitnica je nagrada ProFemina, Biljana Jovanović, Milica Stojadinović Srpkinja… Živi i radi u Beogradu.
