Akontna cena maline kretala se ove godine od 180 do 200 dinara po kilogramu, a na kraju berbe samo u par slučajeva bila je 240. Smatramo da bi za pokrivanje svih troškova uz minimalnu zaradu cena trebalo da bude 300 dinara i zato tražimo podršku države – navodi za “Vesti” predsednik Udruženja “Savez srpske maline” Mišo Živković. Sastanak skupštinskog Odbora za poljoprivredu na kome će se razgovati o ceni i pomoći od 100 dinara po kilogramu najavljen je za 25. avgust u Beogradu.
Predsednik udruženja „Savez srpske maline” kaže da su polovinom avgusta uputili zahtev nadležnom Ministarstvu i Skupštinskom odboru za poljoprivredu u kome traže da država pomogne kako bi održali proizvodnju sa dodelom 100 dinara po kilogramu izvozno vrednog voća. Dodaje da je predata malina po cenama koje su niže od troškova proizvodnje.
Podseća da je malina hladnjačarima predavana po ceni od 180-200 dinara i da su samo pojedini u užičkom kraju malinu otkupljivali po akontnoj ceni od 240 dinara. Na jugu Srbije akontna cena maline kretala se svega 160-180 dinara. Na proteklom sastanku u Ministarstvu poljoprivrede hladnjačari su se izjasnili da ne mogu da povećaju cenu s obzirom na tržišna kretanja.
– Nismo očekivali ovakvu katastrofalnu cenu i tražimo da država i Vlada izađu u susret malinarima kao lane proizvođačima suncokreta. Podsećamo da je u slučaju problema sa suncokretom na predlog Odbora za poljoprivredu Vlada izdvojila sredstva za doplatu i razliku. Smatramo da Skupštinski odbor za poljoprivredu treba da uputi zahtev Vladi predlog, na osnovu toga ukoliko je planiran otkup 60.000 tona maline, da pomoć po kilogramu iznosi 100 dinara. Sa ovom doplatom donekle bi se zadovoljili poljoprivredni proizvođači – dodaje Živković i ističe da država od maline ostvaruje značajan devizni priliv.
Odgovor nije stigao do petka 18. avgusta od premijerke Brnabić i ministarke poljoprivrede Tanasković. Jedino iz Skupštine Srbije, na sastanak Odbora za poljoprivredu kojim mpredsedava Marjan Rističević i to 25. avgusta. Kaže da ima dosta onih koji su već počeli da uništavaju zasade i žali što o razgovora o malini nije došlo 9. februara ove godine na početku priče kako su predlagali.
– Ne tražimo od ovog slučaja da se pravi neka fama, nego kako da izađemo iz krize, da sačuvamo malinarstvo i naš “vilamet” koji je brend Srbije – zaključuje Živković.
Problemi
Malinar Milan Radojičić iz Arilja kaže da veliki problem u ostvarenju prava na subvencije predstavljaju neizmirena dugovanja za penziono i invalidsko osiguranje. Tako recimo ariljska Trešnjevica ima 260 domaćinstava koja gaje malinu na oko 235 hektara. Većina njih ima preko 90 ari pod izvozno vrednim voćem. Međutim, sigurno oko 25 proizvođača zbog dugovanja prema PIO fondu ne mogu da registruju domaćinstvo bez izmirenog duga koji nekad premašuje 3-4 miliona dinara, a sami tim ni da ostvare subvencije.
Dižu ruke od maline…
Mnogi ljudi su digli ruke od maline. Ne vidim perspektivu maline ako se ovako nastavi. Tražimo od države da se izjasni. Neka kažu ne možemo sto dinara, ali možemo ovoliko… Samo da znamo.
Katastrofa
Nazirala se katastrofa sa malinom i mi smo kao Savez 9. februara ove godine poslali mejl sa zahtevima u Ministarstvo poljoprivrede da sednemo i razgovaramo. Hteli smo da pitamo da li nam uopšte treba malina, jer svake godine istu priču pričamo i ne pomeramo se s mesta. Kada bi malinu proglasili strateškim proizvodom sve bi lakše išlo.
Posrednik
Malinari ne traže da im Ministarstvo poljoprivrede donese cenu, već da budu posrednici i medijatori. Da sednemo sa hladnjačarima i popričamo, treba li nam malina ili ne? Idealno vreme je bilo u februaru kada smo uputili zahtev. Sada je kasno za sve i malinare i hladnjačare, ali imamo za ovakve razgovore kraj godine kada se sve ugovara.
