U vremenu u kome živimo, svedoci smo neprestane borbe određenih grupacija iz naučnih i stručnih krugova i udruženih pojedinaca za očuvanje životnih resursa kao i da je u toj borbi primat stavljen na vodu i vodne resurse. I baš ta voda kao esencija života, decenijama unazad zbog nemara društvene zajednice, ponire u nepovrat, a cena koštanja je velika i ako se ne opametimo vredeće naših života. Za „Vesti“ govore odbornici Zdrave Srbije Bojana Gudurić, dipl.inž. hidrogeologije i Ivan Gujaničić, spec. inž. poljoprivrede
Vode je sve manje po našim selima i gradovima, kao deo društvene zajednice i javnosti kojoj je ovo i struka kako vidite ovaj problem sa stanovišta rezervi koje su veoma značajne posebno u ruralnim mestima za poljoprivredu, a pre svega za piće?
Za početak voda koja život znači, kao fraza lepo zvuči. Baš lepo, nekako i za uho i za oko čitalaca, a stvarnost prema tom fluidu života je zapravo nemilosrdna, toliko surova da dovodi i sam život u pitanje. I sad kad izgovorimo tu rečenicu trebalo bi da svi pomislimo da je sveta stvar u pitanju, a same činjenice ukazuju da je sve podložno prikazivanju, te i ta briga o vodi i vodnim resursima. Viđenje struke i manje grupacije ekoloških pokreta je nekako stavljeno u kontekst odredbi zakona i poželjno se kadkad „pušta“ u javnost da bi se zadovoljile norme slobodoumlja u pozivanju na savest pojedinca i zajednice, a svemu zapravo protivreči stvarnost da je veliki teret prebačen na tu struku kao i odgovorne pojedince koji se vrte u krugu između zakona, raznih propisa, a i suštinske potrebe da se naprave pozitivne promene kako bi se na prvom mestu i sama pijaća voda očuvala. Ovde bi stavili primat i ovom prilikom izdvojili postojeće seoske vodovode i bušotine koji služe za napajanje domaćinstava pijaćom vodom u seoskim sredinama u prigradskim naseljima koja se ne snabdevaju pijaćom vodom iz javnih vodovodnih sistema kojima upravlja vodovod kao javno komunalno preduzeće. Mnogo je neznanja i neiformisanosti po tom pitanju, a zbog toga svi trpe, a i sami korisnici i svakako naša namera je takva da ukažemo na probleme kao i načine kako bi se deo tih problemi sa kojima se zajednica suočava mogao prevazići.
Kada su seoski vodovodi u pitanju stanje je haotično, nekako su prepušteni sami sebi, u čijoj su nadležnosti, ko njima upravlja, kakvi su problemi?
Legalni seoski vodovodi su prema važećem Zakonu o vodama, na prvom mestu i u većem broj slučajeva u nadležnosti samih uprava, dok u manjem broju i u nadležnosti javnih komunalnih preduzeća tj. vodovoda u koliko su ista preuzela nadležnost nad njima. Kada to kažemo mislimo na seoske vodovde koji su postali legalni i za koje je nadležan organ izdao vodnu dozvolu. Divlji seoski vodovodi koji takođe postoje su vodovodi koji bi trebalo da budu uvedeni u legalne tokove sa pratećim uslovima i dozvolom jer se radi o vodi kao javnom dobru, međutim isti su prepušteni stihiji grupe korisnka koji smatraju da polažu stvarno pravo na tu istu vodu (koja se po Zakonu ne nasleđuje), često dovodeći u zabludu i sebe i druge, trgujući priključcima vodom ostvarujući materijalnu korist za svoj ćar, što je u suprotnosti za zakonima. Poražavajući je podatak da se na našem okrugu nalazi veći deo seoskih vodovoda gde je preko 60 odsto onih kojima je istekla vodna dozvola, ili je u postupku izdavanja iste sve završeno na vodnim uslovima, a i oni koji su u statusu važeće dozvole često ne ispunjavaju uslove za produžetak iste. Tako da imamo objekte koji su u nadležnosti, a koji su između zakonske obaveze i posledica istog zakona. To je taj status kvo, a toga je mnogo. Naglasili bi i to da su službe u upravama tj. odeljenja koja su nadležna za ovu oblast i za vođenje postupka, pod velikim teretom jer neretko jedan ili dva službenika rešavaju veliki deo problema od rešavanja imovinsko-pravnih odnosa, utvrđivanja mesta prebivališta i svega onoga što čini procedure, a neažurnost i nebriga o svojim pravima i obavezama od strane samih korisnika neretko dolaze u prvi plan, prebacujući i samu odgovornost na upravljača u ovom slučaju primarno na zaposlene u službama koje se bave vodoprivrednim poslovima.
U čemu vidite rešenje?
Rešenje narvno postoji, a ključ u rešavanju ovog problema je u informisanosti samih građana u seoskim mesnim zajednicama i onim prigradskim, a čija se domaćinstva snabdevaju vodom iz ovih vodovoda. Zakon kao i pravilnici su definisali nadležnosti i obaveze, kako prava na sticanje vodne dozvole tako i na samo održavnje istih vodovoda, ali zbog neiformisanosti građana, mnogo je prebacivanja odgovornosti na same službe, a što sve ostavlja prostor za manipulaciju i nerešene situacije, čime se opterećuju nadležne inspekcije dodatnim poslovima. Rešenje vidimo u tome da lokalne samouprave na svom nivou prema svojim planovima definšu načine uvođenja seoskih vodovoda u legalne tokove kao i obnavljanje i produžavanje vodnih dozvola naravno sve u skladu sa Zakonom. To je moguće, definisanim javnim pozivima, predviđenim rokovima i formularima koji bi pratili same postupke. Najbolji način, je omasovljenje samog postupka čime bi se dobar deo problema rešio, a to bi bio i najbolji put da sa usklađenom projektnom, i ostalom dokumentacijom ovi vodovodi pređu u nadležnost samih javnih komunalnih preduzeća tj. vodovodnih preduzeća koji bi tu vodu održavali, a i naplaćivali samu uslugu. Time bi se garantovala zdravstvena ispravnost vode za piće kao i zdravlje ljudi, a voda ne bi bila resurs koji se rasipa.
Ovom inicijativom u rešavanju problema pomenuli ste i bušotine/ bunare. O čemu se tu radi, kakve su zloupotrebe?
Da tu postoji baš dosta problema koji su propustom u Zakonu o vodama doveli do situacije da imamo mnogo nelegalnih bušotina/bunara. Izvode se radovi na bušotinama bez dozvola, i takvom situacijom često se dešava da se ugrožava režim podzemne izdani kao i eksploatacija iz legalnih objekata koji imaju sve potrebne uslove, saglasnosti i dozvole nadležnih organa za eksploataciju. S obzirom da je vrlo teško sprovesti kontrolu nad pomenutim nelegalnim aktivnostima, jer se radi o podzemnim objektima, a inspekcije izlaze po prijavi neophodno je doneti skup mera i aktivnosti kako bi se radovi ove vrste stavili pod kontrolu i nadzor. U tom smislu bi bilo neophodno izvojiti pravno i fizičko lice koje vrši bušenje i eksploataciju, što je definisano Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, gde bi se radovi sprovodili uz tačno izdate uslove i saglasnosti Ministarastva rudarstva i energetike ili od strane nadležnog organa jedinice lokalne samouprave.
Kako vidite te uslove i šta predlažete?
S tim u vezi predlog bi bio ukoliko je fizičko lice u pitanju ( što je u 90 odsto slučajeva) sledeći:prilikom izgradnje novog objekta, kada se investitor u fazi pribavljanja lokacijskih uslova obrati nadležnom vodovodu za izdavanje tehničkih uslova za priključenje na vodovodnu i kanalizacionu mrežu, ukoliko imaoci javnih ovlašćenja daju odgovore da ne postoje uslovi za priključenje, jedinica lokalne samouprave mora zahtevati od investitora da dostavi potrebne papire kako planira da reši pitanje vodosnabdevanja (izdavanje građevinske dozvole usloviti dostavljanjem potrebne dokumentacije). Ukoliko je u pitanju bunar potrebno bi bilo u tom slučaju nadležnom organu lokalne samouprave dostaviti: projekat izrade bunara (skraćena verzija), geodetski plan, kao i ostala dokumentacija kojom se dokazuje vlasništvo, i namera same izgradnje, kao i izveštaje o kvalitetu podzemnih voda. U konkretnoj situaciji ovo bi bio put i to jedini pravi način da se uspostvi stvarna kontrola kako bi se izbegle razne manipulacije, a u najgorem slučaju zagađenja. Obaveze na procedure bi uvele bušotine/bunare u legalne tokove čime bi se sprečilo i potencijalno trgovanje vodom koje je u suprotnosti sa zakonima, jer voda je javno dobro.
Na šta posebno upozoravate, očigledno nas voda neće ovakve kakvi smo sada i beži od nas?
U vremenu u kome živimo, svedoci smo neprestane borbe određenih grupacija iz naučnih i stručnih krugova i udruženih pojedinaca, za očuvanje životnih resursa gde je u toj borbi primat stavljen i na vodu i vodne resurse, voda kao esencija života, decenijama unazad zbog nemara društvene zajednice, ponire u nepovrat, a cena koštanja je velika i ako se ne opametimo koštaće naših života.
Alarmantni podaci
Poražavajući je podatak da se u našem Okrugu nalazi veći deo seoskih vodovoda gde je preko 60 odsto onih kojima je istekla vodna dozvola, ili je u postupku izdavanja iste sve završeno na vodnim uslovima, a i oni koji su u statusu važeće dozvole često ne ispunjavaju uslove za produžetak dozvole.
Voda je javno dobro
Obaveze na procedure bi uvele bušotine /bunare u legalne tokove čime bi se sprečilo i potencijalno trgovanje vodom koje je u suprotnosti sa zakonima, jer voda je javno dobro.
