Galerijski prostor u zgradi užičkog Narodnog muzeja bio je premali da primi sve koji su u sredu, 11. oktobra, došli na otvaranje retrospektivne izložbe užičkog akademskog slikara Dragoljuba Kaplanovića Kaplana (1963) pod nazivom „Carigradski memento“ kojom je obeležio četiri i po decenije umetničkog stvaranja. Ovaj događaj upotpunio je i nastup trojice muzičara, Banat, Šuki i Buco, umetnikovih prijatelja. Izložbu je otvorio Ratko Trmčić, član Gradskog veća zadužen za društvene delatnosti, a zainteresovani je mogu pogledati do 6. novembra.
Izložbu čine slike i crteži koji su obeležili formativne umetničke godine, do odabranih ulja i grafika koje su označile Kaplanovo novije stvaralaštvo. Ova retrospektiva prikazuje svet ideja koje su gradile duhovni svet slikara, kao i široki registar likovnih tehnika koje su mu svojstvene. Izložba će predstaviti i Kaplana kao učesnika umetničkih poduhvata koji su obeležili kulturnu istoriju Užica, među kojima je i mural „Riba koja je progutala svet“.
– Umetnost ne stvara onaj koji hoće, već onaj koji mora, mudre su reči mog učitelja i prijatelja Obrada Jovanovića na kojima počiva svo moje stvaralaštvo. Pripreme za ovu izložbu počele su još karajem devedesetih, a da ja to tada nisam ni slutio. Jedna grafika nastala u ciklusu „Svi hteli a jedan nije“ pod nazivom „Carigradski memento ili autoportret“ kroz višeslojni simbolizam izrazito pokazuje svet mojih tadašnjih interesovanja. Kompleksnost gopolitičkih događaja devedesetih, njihov intenzitet i brutalnost, potreba da razumem zašto se događa sve što se događa, trajno su opredelili moj umetnički izraz. Znanje stečeno na polju ezoterije, istorije i pravoslavne duhovnosti potka su i osnova svih mojih tema. Pomenuta grafika bavi se suptilnim naznakama i vezama između malog Carigrada – Užica i Konstantinopolja, carskog grada, današnjeg Istanbula. U proročanstvima svetih staraca, ruskih, grčkih, svetogorskih govori se o strašnoj bici koja će ujedno biti tamna noć duše sveta, ali i jutro vaskrsenja nove Vizantije. Iako sam se naivno iskreno nadao da ovi događaji nikada neće biti moja sadašnjost, zbivanja u svetu pokazuju njihovo neumitno približavanje. Suštinsko i sama bit ove grafike je u neizgovorenom, onom što je svedeno na asocijativni nivo predstavljenih objekata i formi i što će sam posmatrač morati da razotkrije. Ovu izložbu posvećujem svima onima koji razumeju o čemu govori njen naziv. Onima koji ne razumeju, želim da što pre skinu ružičaste naočare i izvuku glavu iz peska. Od zla sklonište ne postoji – rekao je Kaplanović koji smatra da je grafika njegov najbitniji opus, najviše svojih priča ispričao je kroz grafiku iako je prolazio kroz crtačke, slikarske faze, istraživanje forme, figuracije. Kaplanović se zahvalio Narodnom muzeju, Gradu Užicu, ali i svim vlasnicima njegovih dela koji su mu ih ustupili za izložbu, rekao je Dragoljub Kaplanović Kaplan o svom radu.
Slavica Stefanović, direktorka Narodnog muzeja Užice, pozdravljajući prisutne, istakla je da je Dagoljub Kaplanović Kaplan ukazao poverenje i čast Narodnom muzeju da u njegovom prostoru bude priređena izložba u okviru programa obeležavanja Dana grada.
Katarina Doganić Mićunović, istoričarka umetnosti, viši kustos Narodnog muzeja Užice, govoreći o delima Dragoljuba Kaplanovića Kaplana, ukazala je da je ova izložba „prikaz ideja koje su umetnika vodile kroz mene njegovog stvaralaštva, čitav složeni svet kaplanovih misli, uverenja i nadanja“. Kaplanović je izlagao kao srednjoškolac, na pragu osamdesetih u okviru udruženja užičkih umetnika. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Gradskoj galeriji 1999, a najskorija bila je u Kulturnom centru „Zlatibor“. Ova retrospektivna izložba, prema njenim rečima, osim obeležavanja 45 godina stvaralačkog rada, ima za cilj i da podseti publiku na poslednje decenije 20. veka, ali i onaj deo Kaplanovog opusa koji dugo godina nije bio izlagan, a tu su i slike i grafike iz novijeg umetnikovog stvaralaštva. Naziv izložbe je potekao od Kaplanovog dela iz 1998. godine koje je bilo i prekretnica u njegovom stvaralaštvu, kombinovana tehnika,„Carigradski memento ili autoportret“, čiji je narativ „sažeo duhovni svet umetnika“.
– Uz predstavu crkve Svete Sofije u Carigradu, kao znamenja Vizantije, i hrizanteme, simbola svetiteljske sabornosti, tu je i lišće hrasta, svetog drveta Slovena, te kovitlac svetskog sukoba najavljenog proročanstvima. Prisustvo umetnika u iščekivanju razrešenja sudbine sveta nakon profetskog zbivanja oličeno je u psu, biću koje se često pojavljuje u Kaplanovoj umetnosti – rekla je Katarina Dogandžić Mićunović i navela da je najstariji rad na izložbi crtež „Mit o Putu (Buđenje)“ nastao 1985, a da Kaplan nikada nije napustio crtež koji je bio i dobra osnova grafičkih ciklusa.
– Dok je na crtežima i grafikama svedene palete uronjen u simboliku ili fasciniran pokretom, Kaplan se povremeno prepušta i uživanju u boji i građenju teksture, čistoj radosti slikanja – rekla je između ostalog Katarina Dogandžić Mićunović. Radosti boje umetnik se vratio i 2018. kada je nastala slika „Trešnje“. Tada je, kako je sam istakao, bio „izuzetno, izuzetno raspoložen i veoma srećan“ i uspeo je da „uhvati trenutak čiste životne radosti“ koji slika prenosi i na sve one koji je posmatraju.
– Nije lako uhvatiti tu sretnost i tu radost. Ovaj put je uspelo – ističe Kaplanović.
Prema rečima Katarine Dogandžić Mićunović, „u momentu grada Užica, posebno mesto ima „Riba koja je progutala svet“, prvi užički mural koji su kao deo hepeninga „Zarobljeni oblak na Trgu partizana“ 1987. naslikali Nataša (Žilić) Ljubičić, Dragoljub Kaplanović i Ljubiša Dimitrijević. Unutar figure ribe smestila se celokupna istorija čovečanstva, a troje mladih ljudi, tada studenata slikarstva, oslanjajući se na arhetipske predstave i strit art tradiciju, stvorili su delo koje možda najbolje opisuje uzlet kulture u našoj sredini osamdesetih godina prošlog veka“. Katarina Dogandžić Mićunović smatra da će u budućoj hronici grada važno mesto zauzeti multimedijalni performans „Virus 1 – inkubacija“ koji je 1. septembra 2000. godine na platou ispred Narodnog pozorišta izvela grupa „Virus art“ po konceptu Dragoljuba Kaplanovića, Milojka Kneževića i Miloša Lišanina Pifkija.
Ono što je za umetnika najvažnije, prema rečima Katarine Dogandžić Mićunović, jeste što je svoje znanje preneo drugima među kojima su mnogi koji danas „ocrtavaju savremenu srpsku likovnu scenu“.
Ratko Trmčić, član Gradskog veća zaduženog za društvene delatnosti, rekao je da Kaplanovi radovi, grafike, crteži, akrili i ulja na platnu, kao i digitalne grafike „parte vreme i promene koje se dešavaju u društvu, ali i umetnosti“.
– Ono što je za jednog umetnika, ali i za zajednicu jednako važno, jeste da znanje prenese drugima, a Kaplanović to nesebično čini. Mnogo je umetnika koji su učili u njegovom ateljeu odakle su izlazila i njihova prva dela.
Trmičić je ovom prilikom ukazao i da se izložbom radova Dragoljuba Kaplanovića Kaplana u Narodnom muzeju završava program obeležavanja Dana grada.
FOTO: Dragan Karadarević
