– Svako zaokruženo istraživanje i naučno saznanje o istoriji Užica obogatiće i znanja iz nacionalne istorije, u kojoj ovaj grad ima izuzetno važno mesto -istakao je za „Vesti“ dr Nemanja Dević, istoričar Instituta za savremenu istoriju u Beogradu.
Ko hoće da sretne autentične, srčane Srbe, mora da dođe u Užice. Ali pored toga, mi istoričari vezani smo za ovaj kraj i zbog bogate istorije grada, koju na dostojan način predstavljaju naše kolege iz muzeja i arhiva. Konkretno, Istorijski arhiv Užice je međuopštinska ustanova, pa su u njemu pohranjeni dokumenti i iz okolnih opština. Za nekog ko se bavi savremenom istorijom i analizom Drugog svetskog rata, on je nezaobilazna adresa za istraživanje. Tome treba dodati i bogatu izdavačku delatnost arhiva, njegov časopis, niz kulturnih događaja i okruglih stolova koje ova ustanova organizuje i inicira. Direktor arhiva gospodin Željko Marković pokazao se i kao dobar domaćin, pa dogodine sa kolegama iz arhiva i Instituta za savremenu istoriju u Beogradu planiramo i održavanje jednog naučnog skupa vezanog za godine koje predstavljaju srpske vododelnice u 20. veku – 1941. i 1944. godinu.
Po vašoj oceni šta je najupečatljive čemu bismo trebali da posvetimo pažnju u istoriji Užica?
Kao neko ko se bavi savremenom istorijom, reći ću nešto o temama za koje bi trebalo da budem kompetentan, a izuzetno je važno spoznati ulogu i značaj Užičana u ratovanju Drinske divizije u Prvom svetskom ratu; ratne gubitke i posledice koje su se osetile nakon 1918., potom razvoj grada u periodu Kraljevine Jugoslavije, još jednom temeljno proučiti iskustva iz užičkog kraja tokom okupacije i građanskog rata 1941-1944., posleratnu represiju i komunističke zločine, ali i razvoj grada u vremenu socijalizma. Teme iz svakodnevnog života, kulture, duhovnosti i ekonomske istorije nisu ništa manje značajne. A svako zaokruženo istraživanje i naučno saznanje o istoriji Užica obogatiće i znanja iz nacionalne istorije, u kojoj ovaj grad ima izuzetno važno mesto.
Nedavno ste govorili i na promociji knjige „Težina zakletve“ Dejana Đerića i o žrtvama koje iz 20.veka nismo popisali? Šta nas sprečava?
Dejan Đerić je uradio izuzetno važan posao oko istraživanja Drugog svetskog rata na prostoru Užica, ali ono što je posebno vredno u njegovom radu jeste čitulja sa imenima žrtava rata bez obzira kom pokretu da su pripadali. Treba nam što više takvih ili sličnih istraživanja u Srbiji i to je osnovni motiv zašto sam lično podržao i Dejanov i rad čitavog niza istraživača koji rade na sličnim projektima, iako mnogi od njih nisu istoričari. Izvan svih ideologija, osamdeset godina nakon rata moramo da uvažavamo žrtve, da ih popišemo i čuvamo u sećanju. Ne zbog njih, nego zbog nas, i ne radi prošlosti nego isključivo zbog budućnosti. I da bismo iz tegobne istorije izvukli nekakve pouke, koje se za 1945. godinu mogu svesti na sledeću: nikad više brat na brata. Pred nama kao narodom su velika iskušenja, i to bi trebalo dobro upamtiti u ma kakvoj vrsti budućih političkih podela. Nažalost, u vreme komunizma takva poruka nije bila ispisana ni na jednom spomen obeležju, niti se ma ko od domaćih rukovodilaca poneo čojstveno prema svojim poraženim protivnicima i stvorio nešto nalik na Dolinu palih koju imamo u Španiji. Ali da ne svaljujemo krivicu samo na komuniste, mi smo prosto narod koji nije pamteći, i koji svoje heroje neretko odbacuje. Često samo zarad ljubavi drugih. Nedavno sam gledao predstavu „Knjiga o Milutinu“ i osvežio sećanje na to veliko književno delo iz 1980-ih. I moglo bi se reći da u svima nama u većoj ili manjoj meri živi čiča Milutinova priča. Međutim, tu treba postaviti pitanje je li Milutin zaista pobednik, ili pak tragični junak…
Iz vašeg doktorata o partizanskom pokretu 1941.godine u Srbiji, šta biste izdvojili iz istorije Užica?
Izdvojio bih novo čitanje događaja u takozvanoj Užičkoj republici. Kažem takozvanoj, jer je to pojam koji je komunistička istoriografija, a onda i šira javnost, usvojila tek od 1960-ih godina. Kroz otkrivanje novih izvora, ali i novo čitanje (sa novim pitanjima) starih dokumenata i zapisa, postavljena je nova hronologija događaja o prvim danima građanskog rata, što je izuzetno važno i za razumevanje uzroka rata na tlu čitave Srbije. U Užicu su zapravo ti sukobi nadrasli lokalne zađavice i pretvorili se u trajnu liniju razdvajanja na četnike i partizane. Analizirani su iz dana u dan prvi partizansko-četnički sukobi 1941, formiranje revolucionarnih vlasti, ali i revolucionarni teror i prvi put u istoriografiji ukazano je na bilans svih tih sukoba, uz precizan broj žrtava u Krčagovu i na Kapetanovini.
U susret Užice – prestonica kulture 2024.godine koji će biti vaš doprinos?
Mislim da su Užičani ozbiljno shvatili značaj ovog događaja, a direktor Istorijskog arhiva sa saradnicima ambiciozno je pristupio nizu aktivnosti, od kojih ponovo moram da izdvojim naučni skup i izdanja koja se pripremaju. Probaćemo da damo nove naučne interpretacije o prvoj godini okupacije i građanskog rata, a onda i godine koja je označila i kraj okupacije, ali i zenit građanskog rata.
Kako komentarište sve češće prekrajanje istorije?
Još dok smo bili studenti, profesor Ljubodrag Dimić ukazao nam je da je srpska istorija jedan veliki kontinuitet diskontinuiteta. Dinastičke, političke i ideološke promene, u našim krajevima intenzivne u veku koji je za nama, uvek su nosile i nove interpretacije istorije. Kad pričam o tome, uvek mi je na pameti slika table sa natpisom ulice gde radim (Dečanske), koja je za 120 godina menjala naziv šest puta – u svakoj generaciji iznova. To je posebno postalo dramatično nakon 1945.godine, kada je naša istorija izvrnuta naglavačke. Sada, kada pokušavamo da taj ugao bar malo promenimo i vratimo se srpskim stajnim tačkama, neke kolege nas prepoznaju kao revizioniste.
S obzirom da je aktuelan serijal o Aleksandru Rankoviću, njegov lik i delo ostavili su svoj pečat i u Užicu. Šta je vama kao istoričaru najznačajnije, a kako komentarišete da su njegove zasluge najveće za izgradnju Trga partizana?
Nijedna istorijska ličnost, pogotovo u dramatičnim procesima, ne može da se sagledava crno-belo. Ali s obzirom da je u serijalu o Rankoviću on prikazan isključivo ružičastom bojom, ostaje mi da progovorim nešto i iz drugog ugla. I da ga, bez obzira na eventualne zasluge za razvoj grada, označim i kao čoveka koji je, uz pomoć Slobodana Penezića Krcuna, i 1941. i 1944.godine i u samom Užicu, ali i u čitavoj zemlji rukovodio masovnim likvidacijama protivnika i političkih neistomišljenika Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ratni zločini kao što je poznato ne zastarevaju i ukoliko želimo da se približimo objektivnoj ratnoj slici, moraćemo i da se ogradimo od ličnosti kao što je bio Ranković. Ličnosti definitivno zanimljive sudbine i dinamičnog života, ali od čijeg rada i danas osećamo posledice na svojoj koži.
S obzirom da pripadate mlađoj generaciji istoričara na čemu insistirate i koje su vaše poruke?
Skoro sam prijateljima u šali rekao, umesto bratstva i jedinstva – bratstvo i sestrinstvo. A to znači obnavljanju sabornosti i stavljanju duhovnosti na visoko mesto u hijerarhiji vrednosti. Sledstveno tome, i odstupanje od troglave aždaje našeg vremena: globalizma, materijalizma i individualizma. Ipak, ovo je samo moje lično viđenje, a put do saznanja svakog mladog čoveka je individualan.
