Marina Milivojević Mađarev, doktor teatroloških nauka i voditelj okruglog stola: Predstava „Deca“ je čudesna jer u sebi objedinjuje rad dve izuzetne umetnice – Milene Marković i Irene Popović. Kada sam gledala premijeru, sve te glasove sam osetila u stomaku. Za mene je bilo neverovatno da se pozorište može tako, fizički osetiti.
Molina Udovički Fotez, umetnički direktor drame, dramaturg: Predstava „Deca“ dogodila se tačno devet meseci pošto je Milena dobila Ninovu nagradu za ovaj roman. Svetislav Goncić je dobio ideju da od njega može biti pozorišna predstava. Vrlo brzo je pozvao Milenu i Irenu. Irena je vredno radila čitavo leto i mi smo već početkom oktobra imali premijeru.
Milena Marković, dramska spisateljica: Ovo je veličanstvena opera koja govori univerzalno o životnom putu. Stihovi su otišli vrlo daleko i široko – svako može da se identifikuje. Čekala sam da vidim šta će da urade i ispostavilo se da je opšteljudska, da podržava osnovnu ideju teatra koju imam – da se ljudi užive, osećaju i dožive katarzu, da oplemenjeni, iznervirani, uzbuđeni, potreseni izađu iz pozorišta.
Irena Popović, kompozitorka i rediteljka: Radeći „Decu“ naučila sam da verujem svom instinktu, svom stomaku. Možda bi neki pametni, načitani ljudi rekli da je to laički, ali kada ste sami i pišete imate jedino sebe. Ti trenuci su podjednako veličanstveni i teški. Pokušali smo da zadržimo sve elemente opere, ali da je prilagodimo. Volela bih da ovo bude početak i da neko drugi uradi nešto slično, da se opera oslobodi svojih okova.
Nela Mihailović, glumica: Svi mi igramo Milenu, a Milena je sinonim za ženu, majku i dete. Mislim da nikome nije bilo teško pronaći to u sebi. Svako od nas je duboko zašao u svoju intimu i provukao je kroz stihove.
Pavle Jerinić, glumac: Od kada smo napravili ovu predstavu, okolnosti u kojima živimo dale su joj posebnu dubinu. Prekosutra će biti šest meseci od ubistava u Ribnikaru i okolini Mladenovca. Za ovih pola godine, predstava je dobila mnogo veće dimenzije od onih koje je imala do tada, a do tada su bile ozbiljne i velike. Sama predstava se zove „Deca“, a od toga ne postoji ništa važnije. Mislim da smo na nekoj vrsti misije da je igramo što češće i šire, kako bismo što većem i različitijem auditorijumu dali neku vrstu odgovora, nade, promišljanja, introspekcije i načina da svi zajedno idemo dalje. Jedni za druge, a ne kao jedinke.
Suzana Lukić, glumica: Ovo je predstava raznih generacija i svako od nas je u nju ušao sa svojim životnim iskustvom. Recimo, ja sam u predstavu ušla kao „sveža“ majka. Plakala sam od početka do kraja na prvim probama. Na kraju, dobili smo predstavu svih nas, raznih generacija i iskustava.
Bojana Bambić: U kolektivnoj igri božanstveno je poverenje, igramo svi za jednog i jedan za sve. To je blagoslov. Naše zajedništvo, ljubav i energija se prenose i na publiku.
Vanja Milačić, glumica: Nismo znali kako će predstava da izgleda, ali smo osećali da će biti veličanstvena. Imali smo privilegiju da nam Milena na prvoj probi pročita svoj roman. Znali smo da želimo da učestvujemo, da će ostati u pozorišnim zidovima i u nama.
Bojana Stefanović, glumica: Ovo je suština pozorišta. Nismo razmišljali, što se retko dešava izvođačima. Ovo je duboko dirljivo iskustvo i pozorište kakvo želim da igram i da gledam.
Milena Đorđević, glumica: Kada se spoje dve veličanstvene umetnice, kao što su Milena i Irena i pozovu vas da učestvujete, ostaje vam samo da pratite energiju. Uživala sam beskrajno, s punim poverenjem.
Miona Marković, glumica: Obožavam što smo u ovoj predstavi svi prisutni na sceni sve vreme. Ovakve predstave su retkost i privilegija.
Aleksandar Vučković, glumac: Beskrajno mi je drago što sam na ovom festivalu, jer ovo mesto je pored moje kuće na Beloj Zemlji, drugo mesto koje me vraća na fabrička podešavanja. Osećam kao dete, jer ovde je sve počelo. Istovremeno, upravo ova predstava je nešto najkatarzičnije što mi se desilo u karijeri.
Zoran Stamatović, selektor JPF i direktor NP Užice: Ovo je predstava za koju sam posle prvog gledanja znao da će otvoriti festival. Donosi nov žanr i dominantnu energiju, a NP Beograd je kamen temeljac svih srpskih pozorišta.
Andrej Čanji, pozorišni kritičar: Mislim da ova predstava, pre svega, ima vrednost u doživljaju. Ima veliki emotivni naboj.
FOTO: Radovan Baja Vujović
