Predstavom „Otac“ Ateljea 212, po tekstu Florijana Zelera u režiji Paola Mađelija zatvoren je 28. Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu.
Ova predstava priča o demenciji u porodici o odnosu oca i ćerke, o ljubavi i gubitku.
Marina Milivojević Mađarev, doktor teatroloških nauka i voditelj okruglog stola: Ovaj komad je jako značajan, jer nam pokazuje da su dementne osobe najveće žrtve koje proživljavaju strašan užas. Njihov svet se rastače. Zato je veoma važno što je Atelje 212 postavio ovaj komad, a festivalska publika je jako dobro reagovala na njega.
Zoran Stamatović, selektor JPF i direktor NP Užice: Ako su „Deca“ bila predstava za koju sam znao da će otvoriti festival, ovo je bila predstava za koju sam znao da će ga zatvoriti. To je bio taj raspon predstava, od prve do poslednje. Ljudi često ćute o ovom problemu, ali to je bolest koja mnogim porodicama kuca na vrata. Ne prepoznajemo je dok potpuno ne bude tu. Dobro je što postoji ova predstava.
Vojislav Brajović, kao Andrej: Ne znam da li postoji nešto ekstremnije od demencije. Čovek više nije ono što je bio. Šta je to što nam je dalo svest i ko nam je oduzima? Gubivši svest, pamet, prestajemo da budemo ono što smo bili. Svako ima svoju ličnost, a ta bolest je čoveku oduzima. Šta on postaje posle toga, kakvo biće? Radili smo na tome da se vidi da je on duhovit, vispren, brz, ali da to više nije on. Kada se uloga gradi, lik ima svoj početak, razvoj, katarze… Ja nemam taj kontinuitet, to je težak i izazovan zadatak, za mene, ali i za kolege sa kojima igram.
Hana Selimović, kao Ana, ćerka: Paolo i ja smo dosta razgovarali o tome da ne mogu igrati deo dijagnoze i da ovo nije medicinska studija. Razmišljali smo šta je zanimljivo kada se u pozorištu igra jedan ovakav lik. Ona doživljava gubitak koji nije iznenadan. On je strašno postepen. Činjenica da ste svesni da gubite osobu do koje vam je stalo, a potpuno ste nemoćni da na to utičete dovodi do rastrzavanja. Ono je paralela njegovom rastrzavanju svesti.
Dragana Varagić, kao Neka žena: Ja sam deo njegovog problema. Nas ima nekoliko. Dok gubi borbu sa svojom svešću, pojavljuje se Neka žena. Njena pojava u istoj sceni nekada oslikava dva različita sveta, jedan je realan, a u drugom se slike krive. U prvoj tvrdi da je Ana, u drugoj da je Laura, a u trećoj je Martina. Ona sadrži delove svih tih identiteta, ali možda i drugih ženskih osoba u njegovom životu. Možda je i njegova majka.
Isidora Simijonović, kao Laura: Ne znam da li je Laura deo problema ili deo rešenja, ali znam da je bljesak u kojem vidi svoju pokojnu kćerku. Mislim da bi u realnosti mogla biti, recimo, medicinska sestra, koja ga jako podseća na ćerku kada se smeje. Upravo taj osećaj prepoznavanja i veza koju osetiš kada sretneš nekoga koga ne poznaješ, a učini ti se poznatim, za mene su najlepši deo njihovog odnosa. Paolo je želeo da budemo svesni da smo mi deo toga što Andrej vidi, a to dozvoljava male iskoke u rešenjima, poput mog prenaglašenog smeha. On je više nešto što odzvanja u njegovoj glavi, nego nešto realistično.
Marko Grabež, kao Pjer: Pjer je druga strana koja razvlači Anin lik. To je svesna sebičnost. Često su govorili da je moj lik odvratan, ali mislim da nije. Ono što on radi jeste surovo, ali Pjer vidi da je Ana u vrtlogu iz kog ne može da izađe sama. On zauzima agresivniju poziciju, podseća je da oni imaju svoj život i da postoji institucija koja može brinuti o njenom ocu. Stavlja joj do znanja da neće biti lošija osoba ako prihvati tu opciju. Surovo je i upravo zato to može da kaže samo neko ko nije deo porodice, neko ko nije toliko emotivan kao Ana. Inače, Paolu je muzika veoma važna u svim predstavama, ona je kao glumac na sceni. Stalno je insistirao da to ne sme da bude primenjena muzika. Jako se iznervirao kada smo rekli da ne znamo ništa o primenjenoj muzici, jer je nije ni želeo. Tražio je istinu i emociju, muziku koja se pravi odmah, tu, a ne u studiju.
Ivan Mihailović, kao Neki čovek: Ako bismo taj lik preveli u realnost, verovatno bi bio lekar u nekoj instituciji u kojoj je Andrej smešten. Sva pojavljivanja koja imam mimo poslednje scene su onda verovatno neke tačne slike koje je Andrej doživljavao u životu. Mislim da Draganini, Isidorin i moji likovi nisu nepostojeći. Čini mi se da je sve to istina samo malo vremenski pomerena. Ovo je bilo putovanje po najneistraženijem organu u ljudskom telu, odnosno mozgu. Čak i da se nije sve desilo kako smo videli, u njegovoj glavi je tako bilo, dakle, to je njegova istina.
Ognjen Dragović, student režije/asistent reditelja: Ispratio sam ceo proces, bio sam na Paolovim prvim razgovorima sa bendom, scenografom Darkom Nedeljkovićem. Preko celog leta, pre početka procesa, Paolo i Darko su razmenjivali ideje, gde se i Paolo susreo sa izazovima koje nosi nova scena Ateljea. Kada govorimo o muzici, bilo mi je interesantno koliko je širok spektar referenci koje je Paolo dao bendu. Bilo je zanimljivo gledati kako je vodio i glumce i muziku.
Andrej Čanji, pozorišni kritičar: Ova drama je specifična po tome što je sadržaj uslovio dramsku formu koja ima fokalizaciju. Sve vidimo iz perspektive glavnog junaka, Andreja. U tom smislu, priča diktira formu drame, ali i predstave. Osim toga, u ovoj režiji, muzika igra veoma važnu ulogu. Ona je kao i pozorište, umetnost kontinuiteta – postoji samo dok se izvodi. Ista stvar je i sa ljudskom svešću, kada nema izvedbe, nema ni sveta, već fragmentarne svesti. Zato ne čudi što Andrej stalno traži svoj sat, odnosno kontinuitet vremena koji gubi.
Užička publika je predstavu Otac Ateljea 212 ocenila sa 4,74.
