Pocetna Društvo Pomoći drugom, to nema cenu

Pomoći drugom, to nema cenu

508
0
Podelite

– Osećam se vrednijom, jer kada ste nekom pomogli takvi kakvi jeste, to nema cenu i to je ogromno zadovoljstvo – reči su Aleksandre Radosavljević, osobe sa invaliditetom koja opisuje radost zbog posla personalnog asistenta

Nebojša Sarvan, lokalni koordinator saradnje sa civilnim društvom kaže da su žene sa invaliditetom u braku obično bez posla, a kada dođe do raspada bračne zajednice njihov položaj životna situacija dodatno komplikuje.

– U masi slučajeva se dešava da muškarac ostavi porodicu, jer nije spreman da se uhvati u koštac sa problemima koji nastaju zbog invaliditeta svoje supruge, a pogotovo, ako je u pitanju briga i o detetu – navodi Saravan govoreći o nemogućoj egzistencijalnoj situaciji u koju često dospevaju žene sa invaliditetom. Nije lako ni kada pokušaju da dobiju posao, jer nailaze na brojne barijere, počevši od toga da živimo u neoliberalnom društvu i da sa takvim radnicama poslodavac nema adekvatnu kompenzaciju koja se zove “mašina za stvaranje profita”.

– Amortizer svega toga jedino može biti država i eventualno nevladin sektor čije su snage ograničene i korektivne. Sam problem pada na pleća države, odosno koliko ona može da stimuliše poslodavca, raznim subvencijama, fiskalnim rasterećenjem… Naravno ima poslodavaca koji imaju apsolutnu empatiju za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ali su primeri retki – navodi naš sagovornik i poručuje da “svaki poslodavac treba da zna da žena sa invaliditetom, upravo zbog specifičnosti i pogotovo ako je smaohrana majka mnogo više poštuje ovaj posao nego drugi radnik i znatno je odgovornija”. Nasuprot mišljenju da su javni radovi kontraproduktivna mera u smislu održivosti, on smatra da tamo gde su kombinovane smetnje i teži oblici invalidnosti, da ove žene tek ne mogu da nađu posao kod poslodavca i da su javni radovi za njih “slamka spasa” kako bi izašli iz kućnog azila i koliko-toliko osetile ekonomsku nezavisnost. – Nekome 22.000 dinara mnogo znači kada imate hiljadu zidova kada je posao u pitanju i taj “prozorčić” je veliki. Nemoguće je u tržišnoj utakmici razmišljati da će poslodavac angažovati ženu koja je slepa, ili u invalidskim kolicima. ili kada je u pitanju mentalna retardacija, autizam, multipla skleroza – dodaje Nebojša Sarvan koji se zalaže za zaštitne radionice i predlaže da novac od penala za izostanak zapošljavanja invalida bude iskorišćen za njihovo funkcionisanje.Kao osoba sa invaliditetom zbog vida naš sagovornik od 1. novembra ima svog personalnog asistenta.

– Konkurisao sam kod Gradskog centra za pružanje usluga socijalne zaštite i dobio rešenje o korišćenju usluge personalne asistencije i Aleksandra koja je takođe osoba sa invaliditetom se prijavila kao pružalac usluge i taj posao obavlja od 1. novembra ove godine. Asistirala mi je i ranije i sada je ova usluga pravno regulisana preko Centra – kao korisnik i pružalac usluge – objašnjava Nebojša. Aleksandra Radosavljević je diplomirani ekonomista i majka šestogodišnjeg deteta. Kao osobi sa invaliditetom koja je uz to samohrana majka ovaj posao joj mnogo znači. Dodaje da nažalost ljudi i dalje imaju “predrasude prema OSI bilo u kom segmentu u sferi rada, školstvu, obrazovanju, pristupu saobraćaju i “gde god da se pojave ljudi ih gledaju drugačije, jer je i dalje mnogo barijera”.

– Meni je ovo spas u svakom smislu te reči i niko ne zna koliko mi ovaj poseo znači, za mene samu i za moje dete koje tek treba da izvedem na prav put. Shvatam Nebojšine potrebe i nemojte me pogrešno shvatiti ali smatram da između osoba sa invaliditetom postoji neka vrsta posebnog razumevanja. Moj posao podrazumeva pomoć u poslovnom funkcionisanju i nadam se da će nam saradnja biti dobra i uspešna na obostrano zadovoljstvo – zaključuje ova vredna Užičanka.

Redak primer

Grad Užice je jedan od retkih koji ima osam-devet usluga socijalne zaštite finansiranih iz budžeta. Pored pesonalne asistencije tu su i pomoć u kući, personalne asistencije osobama sa posebnim potrebama, pratioci dece u nastavi… To je redak primer u Srbiji da se ovoliko usluga socijalne zaštite finansira iz budžeta i tu smo korak ispred ostalih. Osim toga imamo instituciju koja se samo time bavi – Centar za pružanje socijalne zaštite – navodi Nebojša Sarvan.

Zadovoljstvo

– Drago mi je bilo što sam dobila posao personalnog asistenta i što Nebojši mogu da pomognem. Meni to pomaže u smislu samostalnosti i što mogu da raspolažem novčanim sredstavima. Osećam se vrednijom, jer kada ste nekom pomogli takvi kakvi jeste, to nema cenu i to je ogromno zadovoljstvo – Aleksandrine su reči kojima opisuje radost zbog posla.

Odgovornost

– Svaki poslodavac treba da zna da žena sa invaliditetom, upravo zbog specifičnosti, pogotovo ako je samohrana majka mnogo više poštuje ovaj posao više nego drugi radnik i odgovornija je, jer zna koliko je teško do njega doći – ističe Sarvan.

PROJEKAT „ŽENE SA INVALIDITETOM, VREDNE RADNICE BEZ POSLA“