-Zadatak koordinatora je da inicira i povezuje ono što se realizuje na različitim nivoima u školi, a što ima za cilj senzibilizaciju dece za uočavanje nasilja i odgovarajućeg reagovanja, navela je Marija Kostandinović, psiholog
Zadatak Tima za prevenciju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u školi je prevashodno, delovanje, organizovanje i osmišljavanje aktivnosti, pre nego što se dogodi situacija nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Ove preventivne, aktivnosti imaju za cilj da povećaju svest učenika o različitim temama koje su važne za život u zajednici, a koje bi ukoliko ne insistiramo na njima, mogle da dovedu do netrpeljivosti, nepoštovanja, netolerancije.
-Tim definiše program rada, informiše učenike i roditelje o planiranim aktivnostima i planira kako da nastavnike osnaži za reagovanje u situacijama nasilja. Osim toga, procenjujemo koliki rizik sa sobom nose određene konfliktne situacije – da li je reč o nasilju i ukoliko jeste, koga je potrebno obavestiti, angažovati i kakav plan podrške definisati za sve one koji su u nju uključeni. Ove poslednje navedene su interventne aktivnosti, a verujemo da će njih biti manje ukoliko možemo da dobro smislimo one preventivne. Postoji razlika između nasilja i razvojnog konflikta, koji je neophodan za zdrav razvoj ličnosti, jer time dete uči kako da se suoči sa neprijatnom situacijom u kojoj može da se nađe u odnosu sa vršnjacima. Potrebno je uočiti razliku između ovih situacija i osnažiti i naučiti decu odnosno učenike da na što bolji način nađu rešenje za konflikte situacije-ističe za „Vesti“ Marija Kostandinović, psiholog koordinator Tima za prevenciju nasilja u Osnovnoj školi „Nada Matić“.
Ko je sve u timu i šta od vas zavisi kao koordinatora u okviru propisanih aktivnosti?
Trudimo se da u Timu budu podjednako zastupljeni nastavnici i učitelji, ali i vaspitači, s obzirom na to da u okviru naše škole imamo i grupe pripremnog predškolskog programa. Osim toga, tu je uvek i neko od kolega koji radi u izdvojenom odeljenju u Gostinici, kao i jedan predstavnik Saveta roditelja i učenik koji je u Učeničkom parlamentu. Naravno, stručna služba, direktor i sekretar su neizostavni deo ovog tima.
Zadatak koordinatora je da inicira i povezuje ono što se realizuje na različitim nivoima u školi, a što ima za cilj senzibilizaciju dece za uočavanje nasilja i odgovarajućeg reagovanja.
Kako postupate kada imate sumnju ili saznanje da je reč o nasilju, zanemarivanju ili zlostavljanju?
Protokol o postupanju u ustanovi jasno ukazuje šta treba činiti kada postoji sumnja da se dešava nasilje – prikupljamo informacije iz različitih izvora. Ako utvrdimo da je sumnja neosnovana, pratimo ponašanja učesnika uz pojačan vaspitni rad.
Šta preduzimamo ukoliko saznamo da postoji – postupanje zavisi od toga da li je reč o nečemu što se trenutno događa ili je, na primer reč o događajima kod kuće. Ako se neposredno događa u školi – ono se mora odmah zaustaviti, deca smiriti, a posle toga, obavestiti roditelji. Konsultacije su sledeći korak koji nam je neophodan da bi situacija bila jasno sagledana i tada procenjujemo nivo nasilja i rizika i za adekvatnu procenu su uz članove Tima, potrebni i odeljenjski starešina i osobe koje dobro poznaju dete, a ponekada i druge službe – Centar za socijalni rad, Školska uprava… Operativni plan zaštite je obavezujući za sve učesnike u konkretnoj situaciji, ako je nasilje drugog ili trećeg nivoa. Jedan od zadataka Tima je i da proceni efekte preduzetih mera i aktivnosti, i da ih po potrebi menja i prilagođava.
Kakva su iskustva u Osnovnoj školi „Nada Matić“?
U ovako izazovnim vremenima, iskustva naše škole se ne razlikuju mnogo od onoga što se događa u većini gradskih škola – najzastupljenije je nasilje prvog nivoa koje se rešava u okviru odeljenja i sa odeljenjskim starešinom. Ipak, važno je da sačuvamo senzibilitet za specifičnost pojedinca koji može da bude ranjiv, osetljiv više nego njegovi vršnjaci i da ono što mi smatramo samo prvim nivoom, za konkretno dete bude vrlo povređujuće iskustvo sa dalekosežnim posledicama. Primećujem da veliki broj učenika voli vršnjačku edukaciju i to uvek imam u vidu kada razmišljamo čak i o društveno korisnom radu. Vršnjačka edukacija je sjajna preventiva, njome poruka dolazi do velikog broja učenika, oni su spremniji da je prihvate i otvoreniji su da svojim vršnjacima koji imaju više iskustva i godina postavljaju pitanja i iznose svoje dileme. Da ne pominjem kakav je to benefiti i za same edukatore – ovim i kod njih podstičemo pozitivne modele ponašanja, odnosno delujemo preventivno.
Da li ste imali prijave na nacionalnu platformu „Čuvam te“?
Do sada ne.
Šta su po vama kao psihologu osnovni uzroci problema nasilja kod učenika osnovne škole ?
Ovo je vrlo složena pojava i odgovor na pitanje nije lak. Dok uvek naglašavamo ulogu porodice, ja bih napravila zaokret ka sredini u kojoj porodica živi. Jer, porodica ne živi u društvenom vakuumu, ona je samo deo jedne kompleksne celine. Žao mi je što moram da kažem da stičem utisak da se ne brine dovoljno o dobrobiti deteta jer se plasiraju neprihvatljivi modeli ponašanja, počev od vulgarnih, a deci stalno dostupnih emisija, do toga da mladima nije ponuđena mogućnost raznolikog strukturisanja slobodnog vrmena. Ovo što govorim svakako više liči na sociološki pristup, ali moram da podvučem odgovornost šire lokalne zajednice za mentalno zdravlje pojedinca. Ako se vratimo psihološkom stanovištu – ono što je nesumnjivo to je da agresivna i nasilna jesu deca čije emocionalne potrebe za ljubavlju i sigurnošću nisu zadovoljene. Znam da bi mnogi roditelji odgovorili da detetu jesu pružili sve i da ono jeste voljeno, ali pitanje je kako se ljubav pokazuje? Da li na način koji je detetu potreban? I šta, uopšte, jeste ljubav? Ako roditelj nema strpljenja i kapaciteta da pomogne detetu da bude samostalno, da mu postavi jasne zdrave granice, da zajedno sa njim saznaje šta je to detetu važno, da prihvati da dete nije produžetak roditelja i njegovih ambicija, već samosvojno biće, šanse za ispoljavanje impulsivnog afekta usmerenog ka drugima i sebi će biti manje ili će roditelj, ukoliko se pojave, biti spremniji da ih na vreme prihvati i kanališe.
Kako komentarišete što je više pažnje u javnosti posvećeno lošim primerima, umesto da su u prvom planu budu dobra deca i pozitivni načini ponašanja?
Ovakvim problematičnim trendom se formiraju generacije nemisleće dece, gubi se smisao obrazovanja i vrline, ne podupire se obrazovanje jer se iz medija često šalje poruka koja je oprečna onoj koja dolazi iz škole. Stvara se slika da je moguće lako uspeti, uspeti ne birajući sredstva i da je to vredno poštovanja – ovim se ruše bazične ljudske vrednosti na kojima zajednica treba da počiva. Porodica koja želi da kod svog deteta izgradi vrednosti poštenja, poštovanja drugih i rada je dovedena u dubiozu jer se pita da li je to sistem koji će detetu pomoći da uspe u društvu i u životu. Ja se stalno susrećem sa dilemom roditelja koji ne znaju da li pravilno vaspitavaju svoje dete, jer imaju utisak da se poštenje danas ne isplati. Tu pojavu u javnom prostoru moramo menjati i dati više prostora primerima lepog i kulturnog ponašanja, nenasilne komunikacije i tolerantnosti.
Koja je vaša poruka kao psihologa i koordinatora Tima ne samo za aktivnosti u školi nego i u medijima?
Budite sa svojom decom, posmatrajte ih, učite da misle svojom glavom, da kritički misle i procenjuju izvore informacija,čitajte im, kupujte knjige, budite uz njih kada sumnjaju u sebe i posrću, grlite ih, stavite ih na prvo mesto u svom životu tako da oni osećaju da su vam zaista važni. Pitajte ih za mišljenje, ali prethodno ih ohrabrujte da imaju svoje mišljenje. Mediji, dajte u medijima prostor za sjajnu decu koja čitaju, pomognu komšiji, posade drvo, poklone drugome svoju igračku, koja vole da uče – dajte u medijima prostor za naučnike, istraživače, književnike, ljude koji promovišu svojim stilom života nenasilje i toleranciju, koji su skromni, koji su svojim trudom postigli ono što su hteli i čiji je ideal da pomognu svojoj zajednici. Neka nam takvi budu primer.
Projekat: „Odbacimo nasilje, a ne učenika“
