U prepunom čitalištu Narodne biblioteke Užice, 15. decembra, održana je promocija nove, pete knjige filmskog reditelja Emira Kusturice „Kad mrtve duše marširaju“. Nastala na osnovu rediteljevog podkasta „Moj život“ na „Sputnjiku“, a u izdanju izdavačke kuće „Catena mundi“, knjiga eseja izašla je iz štampe ove godine, promovisana je na Sajmu knjiga u Beogradu, a sada i širom Srbije. Osim autora, o knjizi su govorili Nikola Marinković, izvršni urednik u izdavačkoj kući „Catena mundi“ i dr Vladimir Dimitrijević, publicista, profesor i književnik. Goste i prisutnu publiku pozdravio je u ime grada Užica Ratko Trmčić, član Gradskog veća zadužen za društvene delatnosti i direktorka Narodne biblioteke Užice, Dušica Murić koja je podsetila da je uvaženi filmski reditelj Emir Kusturica, uz akademika Ljubomira Simovića, jedini počasni građanin Užica.
– Njegov dom postala je Mokra Gora, a dvorište ceo svet. To dvorište tema je njegove nove knjige eseja „Kad mrtve duše marširaju“. Zašto se u tom dvorištu često ne vidi dalje od vlastitog nosa i zašto, da parafraziramo jednog njegovog junaka, svakoga dana u svakom pogledu sve više imamo razloga za zabrinutost, i zašto nam valja iznova čitati od Dostojevskog i Gogolja, neka su od pitanja na koja ćemo večeras čuti odgovor – rekla je Dušica Murić.
Prema rečima Emira Kusturice, knjiga „Kad mrtve duše marširaju“ inverzno je nastala, obrnutim procesom, a govori o svim njegovim interesovanjima i potvrđuje da je on čovek koji zaključuje o pojavama koje vidi.
– Ovdje je bilo obrnuto kao u staroj Grčkoj, odnosno, knjiga je izgovorena pa su onda pametni ljudi ištrihali, dodali, oduzeli i napravili praktično pisano štivo kao u vrjeme, kako Borhes kaže, stare Grčke kada Pitagora nije zapisivao, nego je govorio i kad je ljudska memorija bila mnogo intenzivnija nego što je danas i kad su ljudi, uopšte, smatrali da je pisana rječ opasna. Platon je govorio, da čak i u dječijim rukama može biti opasna. Kasnije se sve pretvorilo u pismo i danas imamo veliku šansu da u glavama sačuvamo ono što znamo, jer ako vještačka inteligencija bude napredovala ovim tempom, neće zamjeniti samo pisca, nego će i sudija na kraju biti, ti koji iz vještačkog i nepostojeće tačke presuđuju o ljudskim djelima i nedjelima – rekao je Kusturica. O vremenu u kojem živimo kaže:
– Ovaj momenat je vrlo težak u svjetu, ovo je jedan lom, fraktura, koju mi ne osjetimo direktno, ali koja se odvija vrlo blizu, nije to ni hiljadu i po kilometara vazdušne linije od nas, bukti jedan rat, a onda drugi. Samo da se zaustavi na tome ili na nekom manjem broju drugih, da ne dođe do nas. Za sad dobru politiku vodimo, dobro se izvlačimo, dobro vozimo slalom i veleslalom.
Emir Kusturica započeo je karijeru književnika 2010. godine kada je objavio roman „Smrt je neprovjerena glasina“, potom je usledila zbirka pripovedaka „Sto jada“, zatim knjiga eseja „Što mi ovo treba“ i roman – esej o austrijskom piscu nobelovcu Peteru Handkeu, „Vidiš li da ne vidim“. Kakve su reakcije čitalačke publike na novu knjigu, Kusturica kaže da ne zna.
– Nisam se ja time nikada bavio. I filmove sam radio da bi nekako iscrpio poslednji atom snage i da bi potvrdio to da sam vrjedan života i da je moje žrtvovanje, zapravo, moj ulog u svjetsku umjetnost.
Nikola Marinković, izvršni urednik u izdavačkoj kući „Catena mundi“, rekao je da je u knjizi sabran čitav svet u ovom momentu u kome se dešava četvrta industrijska revolucija, „duhovno porobljavanje“ i u kome šačica ljudi pokušava da kontroliše kompletno stanovništvo. Knjiga poziva na promišljanje da unapred imamo okvir u koji ćemo smestiti nadolazeće trendove kulta efikasnosti i progresa po svaku cenu.
– Sve su to detalji iz naše svakodnevice, iz našeg okruženja koje mi u većoj ili manjoj meri primećujemo. Mnogi ih zapravo, i ne primećuju, jer nemaju vremena da se time bave, ali zato imamo renesansne autore poput Emira Kusturice koji na tome insistiraju – rekao je Marinković, objasnivši da je Kusturica renesansni autor, jer je „čovek koji svojim duhovnim sposobnostima može da obuhvati ljudsko stvaralaštvo u različitim pravcima“ što je u skladu sa idealima renesanse koja je „označavala buđenje čoveka u njegovoj celokupnosti“. Kusturica nije samo „istaknuti čovek iz sveta kinematografije već i istaknuti pisac“ i koji „svoj uticaj u kulturi pruža u različitim pravcima“. Na taj način podstiče ljude da šire svoj potencijal.
Dr Vladimir Dimitrijević, između ostalog, rekao je da Emir Kusturica ovom, kao i svim prethodnim knjigama i filmovima ustaje protiv sveta tehnike, a na toj strani su bili svi veliki umovi prošlosti i sadašnjosti, a biće i u budućnosti.
– Ideja Dostojevskog, da se ne može živeti po logaritamskim tablicama, osnovna je ideja umetnosti. Umetnost ne postoji bez borbe za slobodu. Ono što je Kusturica do sada radio kao filmski umetnik i kao arhitekta, čovek bez koga se ne mogu zamisliti ni Mećavnik ni Andrićgrad, kao muzičar i književnik, sve je to ogromna borba za slobodu i nemirenje sa smrću – rekao je dr Dimitrijević istakavši da je nova knjiga Emira Kusturice, „knjiga buđenja“ koja je nastala iz govora.
– Dolazi novo doba velike usmenosti, jer ako veštačka inteligencija može da piše romane, meni je za 30 sekundi napisala pesmu na savršenom engleskom, imitacija engleskih oda iz 19. veka, onda ljudi moraju da se vraćaju veličanstvenoj usmenosti – rekao je dr Dimitrijević i nastavio:
– Kada se suočimo sa krajnjim zlom i kada ono dođe po nas kao u pesmi „Balada o Stojkovićima“ Ljubomira Simovića, tada vera koja nadilazi sve, svedoči da će zlo biti pobeđeno silom našeg trpljenja. Zahvalan sam uvaženom profesoru Kusturici što ima hrabrosti da ne ćuti, a mogao je da ćuti, što je na pitanje iz naslova jedne svoje knjige „Šta mi ovo treba?“, odgovorio: „Treba mi, jer sam čovek i neću da se mirim sa zlom“, i zahvalan sam mu što veruje u vaskrsenje upravo u skladu sa naslovom njegove prve knjige „Smrt je neproverena glasina“.
Knjiga Emira Kusturice „Kad mrtve duše marširaju“ bavi se mnogim temama, slobodom čoveka u u vremenu u kojem živimo, okovima novog sveta, pitanjem kako od čoveka napraviti đubre, o Holivudu, o ulozi Klausa Švaba u s(o)vjetskoj revoluciji, o tome kada će početi treći svetski rat, o ratu u Ukrajini, ruskim vladarima i srpskoj šljivovici, o ljudskoj duši u digitalnom kavezu, o nacizmu, o Juvalu Harariju koji je kao i Ilon Mask u svojim knjigama i u nastupima predstavljao ideju naše budućnosti, o četvrtoj industrijskoj revoluciji kao uvodu u totalitarno društvo.
– Mi možemo da se ogrješimo, da budemo pokajnici, možemo da dobijemo oprost, možemo da se povratimo u život. To je ideja koju mi ne smjemo da izgubimo. Zato se ova knjiga, naizgled, bavi tričarijama, a u suštini strašnim potezima koji nam izmiču. Nismo mi odlučivali da neko napravi radio, mi smo ga samo dobili. Nismo odlučivali o tome da li će neko da napravi televiziju i da nam nekim čudom tu sliku iz daljine dovede pred oči. Isto tako, mi nismo odlučivali da neko piše za 60 sekundi pesmu. Gdje je sad tajna? Tajna je u tome što je to kopija. Tajna je u tome što film „Podzemlje“ ili „Zapisi iz podzemlja“ ne može da napravi vještačka inteligencija. Ona može samo da radi po uputi vještačke inteligencije – rekao je Kusturica. On smatra da su sada svi u grotlu u kome smo pristali da živimo privid i da će sve biti dramatičnije. Mora da se odustane od onog stepena tehnologije koji pretvara ljude u zatvorenike.
– Vještačka inteligencija ne barata savješću i moralom i utoliko ona mora da bude korigovana u meri u kojoj mi to možemo. Koliko možemo, to ćemo vidjeti, ali da smo zaglibili u sve klance, u sve sokake iz kojih je vrlo teško izaći to je već vidljivo – kaže Kusturica.
Na pitanje, da li savremen čovek, odrastao na vrednostima srpske i evropske kulture ima snagu da se odupre pohodu mašine koja je matematička istina, Kusturica je rekao, da je odgovor u tradiciji.
– Mi imamo svoje vrjednosti. Pitanje je da li će one biti poništene u ime političkog asenbliranja nove Evrope. Svjetla uvjek ima i treba ga pronalaziti. Mislim da je svjetlo u učenosti – rekao je Kusturica i nastavio:
– Naša duhovnost ne smje da bude zamjenjena do kraja materijalnim svjetom. Kod nas postoji sabornost i nešto što funkcionalnost ne smje da ubije, kao što je samilost koja nas je krasila uvjek u istoriji, prirodna osobina da nekog uvažavamo i da osjetimo neku bliskost. To kada izgubimo, onda nas neće biti.
Prema rečima Kusturice, „svjet duhovnosti je nešto što nas spasava i svaku ideju o samilosti treba njegovati kao najljepšu biljku koju ste vidjeli u životu“. Naša budućnost je određena našom voljom u meri u kojoj ona može da se projektuje, a to će biti dato našim ograničenjima, ali i našim impulsom slobode kojeg je ovde uvek bilo dovoljno.
– U istoriju kada pogledamo unazad, vidimo da imamo sve uslove da vjerujemo da nas vještačka inteligencija neće porobiti do kraja. Da vjerujemo i da radimo na tome – rekao je Kusturica.
