Posao učitelja se mnogo promenio zbog novih tehnologija, kao i odnos prema učeniku-navode budući učitelji Dejana Stevanović i Veljko Rajić
Generalno problem nasilja je dosta dalek učenicama i zapravo nisu ni svesni koliko ih može ugroziti, tako da ga često i ne preoznaju i ne reaguju na pravi način. Tek kada dođe do fizičkog nasilja, onda se većina učenika obrati za pomoć, a ostalo ne prepoznaju kao nasilje, kaže za „Vesti“ Dejana Stevanović, master učitelj.
– Moj stav je da nije više izraženo fizičko nasilje u osnovnim školama, već da su generalno sve vrste nasilja zastupljene, zato što danas deca sve ranije dobijaju mobilne telefone. Društvene mreže su im dostupne i zato je sve prisutnije digitalno nasilje. Nasilje ne sme da bude tabu tema, već da se o njemu razgovara i u okviru ostalih predmeta, a ne samo na građanskom vaspitanju – ističe Dejana.
Što im više pričamo, oni će sve više biti svesni samog nasilja i moći će da reaguju. U suštini kroz različite radionice, dodaje naša sagovornica, možemo da pokažemo učenicima da probleme možemo rešiti i na drugi način.
– Primeri koje oni nose iz kuće ili su ih videli na televiziji prepoznaće, tako da će uspeti da kanališu tu svoju potrebu nasilja nad nekim. Ukoliko bi učenik došao da mi kaže da trpi neku vrstu nasilja, samim tim znači da mi veruje. Ja bih pokušala da opravdam to poverenje, da mu pomognem, ako mi kaže sve šta mu se dešava. A zatim bih uključila i sve ostale stručne službe kako bismo rešili problem – objasnila je Dejana.
Veljko Rajić, student druge godine Pedagoškog fakulteta u Užicu na studijskom programu učitelj, navodi da se posao učitelja promenio kao i odnos učitelj-učenik.
– Nažalost, ne mislim da je na bolje, već da je krenulo ka tom nekom lošijem smeru. Najveći problem je asocijalnost, to što učenici više nisu „dostupni“ prijateljima, okruženju, porodici, učitelju…Oni nemaju ostvareno poverenje sa svojim najbližima i možda je tu glavni problem – ističe Veljko.
Problem bismo rešili razgovorom, jer je potrebno što više se približiti deci da ih razumemo. Ako neko treba da im izađe u susret onda su to porodica i učitelji. Izvor problema je i što su roditelji, deca i narod zaboravili da je škola vaspitno-obrazovna ustanova, već se svi fokusiraju samo na obrazovanje i kako da nadograđu znanje. A zapravo srž je interakcija učitelj-učenik, ocenio je naš sagovornik.
Učitelj ili učiteljica su osobe koje se pamte celog života, tako da Veljko kaže da je za njega učiteljica bila drugi roditelj.
– Moj cilj jeste da kada izvedem generaciju na dalji put, da mogu sutra svakog svog učenika da pogledam u oči, kao i on mene. To je onda uspeh mog posla. Mislim i da se sa pričom o nasilju preteralo jer je prisutno od davnina. Vidovi nasilja su se menjali kao i što se menjaju tehnologije. Otišli smo predaleko i preveliki fokus se daje nasilju, a nismo dali rešenja. Samo smo se bavili tematikom o nasilju, a ništa specijalno nismo uradili. Toliko se institucija uključilo u samu priču, svi opisuju vidove nasilja, šta se sve dešava, a niko da stavi rešenje na sto i kaže tako treba da postupimo i to je to – zaključuje Veljko.
Dejana dodaje da se ranije nije toliko govorilo o nasilju, odbacivalo se i stavljalo na stranu. Ako se tome ne pridaje značaj onda će se to suzbiti, sve dok ne dođe do nekih većih problema. I sada se ne govori o samom nasilju već o vrstama, reaguje se u školama kada do njega dođe. Svaki učitelj može da proceni kada u njegovom razredu postoji nasilje i da obavi razgovor sa učenikom. Ako nije sa njim dovoljno blizak onda kroz neke primere iz svog života može steći poverenje, kako bi mu učenik rekao u čemu je problem.
Projekat: „Odbacimo nasilje, a ne učenika“
