Pre šest decenija našli su se na modnim pistama Milana i Pariza. Izrađeni od kvalitetne vune sa zaštitnim znakom „kućicom“ svojom toplinom grejali su žene koje su obeležile 20. vek, kraljicu Elizabetu Drugu, Jovanku Broz, Liv Ulman, Raisu Gorbačov, Nensi Regan… Vredne ruke pletilja iz Sirogojna stvarale su i stvorile srpski brend koji i danas živi u okviru „Sirogojno company“
Nezaobilazna ličnost pored vizionara i kreatora Dobrile Smiljanić koja je sebe ugradila u stvaranje i razvoj poznatog srpskog brenda svakako je Rade Ljubojević, vlasnik „Sirogojno company“. Učestvovao je u nastanku ovog preduzeća, počeo kao referent i postao direktor preduzeća da bi 1998. godine vođen pre svega emocijom kupio osnovna sredstva ove firme. U godinama kada je Sirogojno džemper postajao svetski proizvod moderno su poslovali uprkos induktorskom telefonu, seća se Ljubojević.
– Govorimo u digitalnom dobu, a mi smo tada imali induktorski telefon i izvozili u Nemačku 6-7 miliona maraka godišnje rukom rađenih džempera. To su recimo 1976-78. godine i deo osamdesetih u kojima je svaka za „Sirogojno“ bila godina novih proširenja tržišta uključujući veliko tržište Japana. I danas je Sirogojno džemper jedini proizvod koji se u Japanu prodaje u maloprodaji iz Istočne Evrope i to je tradicija. Kada niko nije trgovao sa Japanom mi smo trgovali – priča za „Vesti“ Rade Ljubojević koji je rođen u Sirogojnu, i čija se porodična kuća nalazi na pet minuta od sedišta firme i Muzeja pletilja. 
Tokom 1987. godine odlazi u beogradski „Jugoeksport“, a zatim u Nemačku. Priseća se da su sankcije nanele štetu samoj firmi, jer je bila stopostoni uvoznik vune, a 70-80 odsto izvoznik vunenih artikala. Raspad Jugoslavije značio je da „Sirogojno“ ostaje bez tržišta i tako tavore do 1997. kada dolazi vreme za stečaj ili rešenje.
– Nošen emocijama i sentimentalnošću, više privrženošću „Sirogojnu“ nego interesom da će mi doneti neke pare, razmišljao sam da će „Sirogojno“ ukoliko ga neko ne privatizuje kako treba, jednog dana doći u situaciju da ima razbijene prozore kao u Jasenovu ili Stublu. Stvarala mi se uvek slika mog dolaska u Sirogojno, u selo razbijenih prozora. Rekao sam sebi, sada si u situaciji, treba da pomogneš – seća se Ljubojević prve akcijske privatizacije koja je urađena u Srbiji 1. januara 1998. godine kada je zvanično kupio osnovna sredstva nakon povratka i desetogodišnjeg boravka u Nemačkoj.
– Moja majka Jakova je bila jedna od pletilja dosta dugo i preuzimanje „Sirogojna“ je na neki način bila i obaveza prema njoj. Bio je to uspešan pokret emancipacije žena koje su bile zamajac razvoja čitavog kraja. Žene su počele da imaju svoje prihode i same da investiraju u svoje domaćinstvo, školovale decu i imale sigurnost. Mislim da se posle devedesetih i dve hiljaditih niko nije bavio ovakvim načinom privređivanja koji je izuzetno human sa socijalnog aspekta – seća se dana preuzimanja „Sirogojna“naš sagovornik.
Entuzijazam se vratio, dobro je poznavao tržište ovog artikla u Evropi gde je imao dosta kontakata. Intenzivono su radili da vrate Sirogojno džemper na tržište, sankcije su bile prekinute, kreću na sajmove i promocije, vraćaju u mnoge prodavnice. 
Ali u septembru 1998. godine kreću nagađanja oko bombardovanja Srbije i kupci počinju da odustaju i u martu 1999. godine sve staje, tako da sve što su uradili ruši se kao „kula od karata“. Posle bombardovanja ponovo počinju ispočetka, promocija, sajmovi, tržište, kupci… U tom periodu Evropa izdaje „belu listu“ od 450 preduzeća iz Srbije koja mogu raditi sa Evropom i na njoj je i „Sirogojno“, ali vlasnika tadašnja vlast stavlja na „crnu listu“. Posle promena ponovo počinje izvoz i Sirogojno džemper je prisutan na nekim tržištima, ali u manjim količinama nego ranije za šta postoje razlozi. Međutim, kvalitet i tradicija koju Sirogojno ima jer dugo egzistira na tržištu svakako su povoljne okolnosti.
– Ući ćete u skijaške centre u Kicbilu i Obersdorfu u prodavnicu i pitati da li znaju za Sirogojno džemper reći će vam da znaju. Dugogodišlje prisustvo na svetskom tržištu i danas imate u Americi ljude koji naručuju naše džempere. Kupci naših džempera su iz celog sveta i koristimo savremen način prodaje preko interneta. Predivo kupujemo na Islandu i iz ove zemlje nabavljamo sirovinu za pletenje već 54 godine. Dizajn nam rade mladi dizajneri sa Fakulteta primenjenih umetnosti kao i naši stalni dizajneri. Proizvodnja pletiva je samo 5 odsto aktivnosti i prometa „Sirogojno company“, ali veoma značajan – dodaje Ljubojević.
Ali ono što je tužno za ovaj ambijent,jeste da smo mi sve učinili, da sve brendove koje smo imali u Jugoslaviji devalviramo i „dovedemo na ulicu i prodajemo“. To nije dobro. Problem je što nema dovoljno pletilja i što se lažni džemperi iz Sirogojna prodaju na ulici, ali i što se način odevanja promenio, sa daleko nižim kvalitetom sirovine, a Sirogojno džemper nosite 15-20 godina. Problem je što mi nismo definisali šta je to domaća radinost, šta su to stari zanati, kakvi su benefiti? Na svaki dinar isplaćen za rad žena plaćamo 47 odsto poreza i doprinosa što je nekada bilo samo 2 odsto, a na ulici to niko ne plaća, tako da je naša cena rada u startu za toliko opterećena. I kupac iz inostranstva koji hoće da kupi Sirogojno džemper čuje da se na ulici lažni prodaje za 10-12.000 dinara, a naš 25.000 dinara i na taj način dovodi u zabludu . Sve smo zaštitili, i žig i autorsko pravo, dizajn, ali to nema nikakve posledice da se spreči plagijat i nelojalna konkurencija – upozorava čovek koji iz duboke emocije prema rodnom kraju nije dozvolio da se ugasi zanat koji je zaštitni znak ne samo Zlatibora.
Medijski projekat „Stari zanati u digitalnom dobu“ sufinansira Opština Čajetina. Stavovi izrečeni u ovom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
