Zahvaljujući izložbi „Zrno žita“, akademika Dušana Otaševića, realizovane su edukativne likovne radionice pod nazivom „Mi smo klasje žita i njišemo se na vetru“.
Deca su bila u prilici da upoznaju tangram-tehniku, u kojoj je izvedena većina umetničkih dela. U kompozicijama koje predstavljaju duh žita u životinjama prepoznali smo zeca, jarca, svinju i petla. Analizirajući delo „Duh žita u svinji“, uočili smo kontinente planete Zemlje, dok smo u kompoziciji „Duh žita u petlu“ osetili tonove toplih i hladnih boja, kao i srce kao simbol ljubavi.
Zajedno smo putovali kroz vreme:
– u drevni Egipat, gde je na obalama Nila živeo dobri bog Oziris, koji je učio ljude kako da seju žito i od njega prave hleb. Kada je Oziris zaspao večnim snom, ljudi su bili tužni, ali je iz njegovog tela nikla pšenica — kao znak da život nikada ne nestaje, već se vraća. Zato su stari Egipćani verovali da svako zrno nosi deo Ozirisove dobrote.
– u staru Grčku, gde je Demetra čuvala polja i cvetove. Demetra je bila boginja zemlje i plodnosti. Njena ćerka Persefona jednog dana je otišla u podzemlje. Dok je nje nije bilo, zemlja je postala hladna i tužna — ništa nije raslo. Kada se Persefona vratila, Demetra se obradovala i sve je ponovo procvetalo. Tako su ljudi shvatili da se priroda budi i spava, i da su zima i proleće deo istog kruga života.
– u vreme kada je hleb postao simbol ljubavi i zajedništva. Jedne večeri, Isus je sedeo za stolom sa svojim prijateljima, lomio hleb i govorio da je hleb simbol života, ljubavi i zajedništva. Kao što zrno postaje hleb koji nas hrani, tako i ljubav hrani srce.
Pokazujući učesnicima činiju sa pšenicom, konstatovali smo da su zrna mala, zlatna i lagana, te da je ponekad najveće blago na svetu toliko malo da može stati u dlan. Ljudi su hiljadama godina gledali u zemlju i čekali da se iz nje pojavi klica pšenice. Kroz zrno žita naučili su šta znače život, ljubav i vreme koje se stalno vraća.
Postavljena su pitanja:
– Šta je sve potrebno da bi zrno oživelo?
– Odakle dolazi hleb koji jedemo svakog dana?
Didaktičkom metodom „Čulom sluha oseti zvuk vetra i žita“, deca su, na osnovu melodije, prepoznala zvuk vetra. Potom su izvela performans „Mi smo klasje žita i njišemo se na vetru“, tokom kojeg su formirali kompoziciju figura poput šahovske table i, uz pomenutu melodiju, izvodili pokrete kao da ih pokreće vetar.
Praktičan grupni rad obuhvatio je igru „Tangrami i polje života“, u kojoj su korišćeni oblici tangrama za stvaranje slika inspirisanih svetom oko nas. U igri „Ponesi zrno kroz vreme“, deca su formirala krug, u čijoj sredini se nalazila činija sa žitom. Činija se lagano predavala od deteta do deteta, a kada neko dobije činiju, kaže:
„Ja sam… i moje zrno donosi…“
Primeri:
– „Ja sam Oziris, donosim život.“
– „Ja sam Demetra, čuvam polja.“
– „Ja sam Sunce, donosim toplotu.“
– „Ja sam hleb, donosim prijateljstvo.“
– „Ja sam dete današnjeg dana, čuvam priče u srcu.“
Završni deo radionice bio je trenutak kada je svaki učesnik, uz katalog, dobio jedno zrno žita koje može čuvati ili posaditi u zemlju — kao podsetnik na učešće u radionici. Uz poruku da se priča o životu nikada ne završava i da se sve što je dobro vraća, raste i množi, baš kao i ljubav, znanje i prijateljstvo.
Učesnici radionice bila su deca nižeg školskog uzrasta Prve osnovne škole kralja Petra Drugog i Osnovne škole „Dušan Jerković“, kojima se Gradska galerija iskreno zahvaljuje na učešću. Autor programa, koordinator i edukator programa „Dohvati umetnost“ bio je akademski slikar Zoran V. Cvetić.
