Uskoro će se navršiti 70 godina od kada su onog vrelog 15. juna 1956. godine na put prema Pelagoniji u Makedoniji krenuli omladinci užičke Omladinske radne brigade „Bratstvo – jedinstvo“. Bilo ih je 145, svi su bili učenici užičkih srednjih škola, najviše iz Učiteljske, ali su tu bili i gimnazijalci i „ekonomisti“. Bilo ih je, naravno, i iz Bajine Bašte.
Zaustavili su se u Omladinskom naselju u Braču pored Crne reke, mestu u blizini Bitolja, odakle se neizbežno mogao baciti pogled prema istorijskom Kajmakčalanu.
– Možda je period od sedam decenija za nekog previše dug, ali ja se sećam svega do detalja – kaže Rade Petković, tada učenik Učiteljske škole, kasnije poznati bajinobaštanski prosvetar, sportista i društveno-politički radnik. – U ono vreme živog mladalačkog poleta među užičkom omladinom je bilo veoma veliko interesovanje za odlazak na akciju u Makedoniju, pa je i naša brigada bila znatno brojnija nego što je to bilo predviđeno. Sećam se da je komandant brigade bio Slavko Grujičić, istaknuti omladinski aktivista, a među brigadirima su bili mnogi kasnije poznati kulturni radnici, istaknuti književnici i političari. Spisak je podugačak, ali ću pomenuti samo neke: Ljubivoje Ršumović, Vladan Mitrović, Radiša Gačić, Zdravko Kovačević, Velibor Majić, Izudin Šaljić… Mnogima je danas teško objasniti da je sve to baš tako bilo, a učesnicima tih događaja ostaje samo da se sećaju i podsećaju tih vrelih, žuljevitih leta i da prelistavaju stare fotografije i zapise.
Mnogima danas zvuči neverovatan podatak da je tog leta u Omladinskom naselju pored Crne reke bilo oko 1.500 brigadira, svrstanih u 10 makedonskih i tri srpske brigade. Oni su, puni mladalačkog zanosa i entuzijazma, radili na regulaciji Crne reke, najveće desne pritoke Vardara. Ova reka, iako ne mnogo velika, oduvek je za vreme čestih poplava nanosila nesagledive štete Pelagoniji, najvećoj i najplodnijoj makedonskoj žitnici. Trebalo je ukrotiti njenu nemirnu ćud i vratiti je zauvek u prirodno korito, ali je istovremeno iskoristiti za buduća navodnjavanja kada god to bude bilo potrebno. Posebno zahtevan posao bilo je produbljivanje korita reke i izrada „rukavaca“ sa njene leve i desne strane.
– Disciplina u naselju, a pogotovo na trasi, bila je na visokom nivou, što bi danas bilo teško zamislivo – seća se Rade Petković. – Radili smo po sistemu „pokretne fabričke trake“, sa krampovima, lopatama i drvenim kolicima. U toj jurnjavi po daskama, sa punim i praznim kolicima, začudo nikada nije bilo ozbiljnijih povreda. Bilo je dosta naporno, ali u nekom zanosu i takmičarskom duhu nismo ni osećali umor. Na trasi se neprekidno pevalo, svi smo se takmičili ko će pre da natovari kolica…
Užička brigada bila je najbrojnija i ubrzo skrenula na sebe pažnju ne samo po izuzetnim rezultatima na gradilištu, već i po neobično velikom broju devojaka, koje su skoro sve odreda smatrane najlepšim u naselju. U sećanju su ostale neke od njih: Anđelija, Rada, Borka, Vesna, Milica… Mnogi mladići iz drugih brigada nisu skrivali svoje interesovanje za njih, pa su često posećivali popularni „paviljon Era“. Bilo je tu mnogo bliskih susreta, sklopljena su i mnogobrojna neraskidiva prijateljstva.
– Već u prvoj dekadi imali smo najbolji učinak na gradilištu i s pravom smo očekivali da osvojimo udarništvo i prelaznu zastavu. To se ipak nije dogodilo zbog pomalo nesmotrenog incidenta i sukoba sa brigadom „Drinka Pavlović“ iz Beograda. Oni su naš slogan „Juriš Ere na kubike“ prepravili u „Juriš Ere na bandere“ i to gromoglasno počeli da uzvikuju na trasi. Mi smo se ozbiljno naljutili, došlo je najpre do verbalnog delikta, a onda i do tuče. Zahvaljujući našem komandantu Slavku Grujičiću i njihovom komandantu Dušanu Perkoviću, sve se završilo na najbolji mogući način. Naše dve brigade su se kasnije na neki način i bratimile. Mi smo odmah u drugoj dekadi osvojili prvo udarništvo, a veliki broj naših brigadista se na kraju akcije okitio udarničkim značkama, što je tada bilo visoko i vredno priznanje – seća se Rade, koji je na toj akciji postao dvostruki udarnik.
U njegovom živom sećanju ostali su svakodnevni odlasci na trasu i povratak u naselje, uvek uz pesmu brigadirsku, sa mladalačkim poletom, u bezbrižnoj i veseloj atmosferi… Te pesme, najčešće duhovite i sa jasnom porukom, smišljali su i „komponovali“ sami brigadiri. Za „stihovanje“ u užičkoj brigadi najčešće su bili zaduženi Vladan Mitrović i Ljubivoje Ršumović, koji su već tada najavljivali svoj ulazak na polje srpske književnosti. Pevalo se: „Ide, nastupa, ne boji se rada, prva užička najbolja brigada“, „Ašov, lopata, pijuk i kolica, to su alati vrednog omladinca…“. Bilo je i onih sasvim duhovitih: „Sa rada se vraćamo vedra čela, smeli, strašno smo gladni, ništa nismo jeli…“
U naselju se odvijao aktivan sportski i kulturno-zabavni život. Brigade su se međusobno takmičile u fudbalu, stonom tenisu, šahu… Naročito su bili uzbudljivi i zanimljivi sportski susreti sa meštanima. Bila su to nadmetanja u pravom prijateljskom i sportskom duhu.
Brigadne večeri bile su poseban događaj. Užičani su oduvek bili duhoviti, poznati po svom prepoznatljivom erskom humoru, tako da su njihovi programi bili rado gledani i očekivani sa posebnom pažnjom.
Omladinska radna akcija na Crnoj reci bila je veoma značajan poduhvat u posleratnoj izgradnji nekadašnje Jugoslavije. To pokazuju i važne posete ondašnjih visokih državnih rukovodilaca, među kojima je poseban podstrek i značaj imala poseta Lazara Koliševskog i Vere Aceve.
– Akcija je bila prava škola života, jedno veliko životno iskustvo koje je mnogima pomoglo da kasnije odaberu svoje životno opredeljenje. To vreme se ne zaboravlja… I danas, u mojoj devedesetoj godini, u meni je ostalo nešto od onog mladalačkog zanosa i ponosa. Neretko u meni zazvoni i zatreperi ona naša pesma: „Sa rada se vraćamo nasmejana lica, ponosni smo sinovi Titovog Užica“ – sa setom kazuje Rade Petković.
Anđelija, Rada, Borka…
Užička brigada bila je najbrojnija i ubrzo skrenula na sebe pažnju ne samo po izuzetnim rezultatima na gradilištu, već i po neobično velikom broju devojaka, koje su skoro sve odreda smatrane najlepšim u naselju. U sećanju su ostale neke od njih: Anđelija, Rada, Borka, Vesna, Milica… Mnogi mladići iz drugih brigada nisu skrivali svoje interesovanje za njih, pa su često posećivali popularni „paviljon Era“. Bilo je tu mnogo bliskih susreta, sklopljena su i mnogobrojna neraskidiva prijateljstva.
Autor: O. Dodić
