Tokom trajanja izložbe „Pejzaži urbanih sećanja” autorke Jelene Aranđelović, u Gradskoj galeriji Užice realizovan je ciklus radionica sa decom nižeg školskog uzrasta, koji je transformisao galerijski prostor u mesto živog dijaloga. Pod naslovom „Baloni i uspomene lebde zajedno”, deca su kroz proces vođene vizuelizacije i analize umetničkih dela prešla put od posmatrača do koautora, istražujući grad ne kao skup građevina, već kao mesto puno osećanja. Kroz interaktivni dijalog sa delima Jelene Aranđelović i velikana savremene scene poput Krista (Christo), Ai Vejveja (Ai Weiwei) i Jajoi Kusame (Yayoi Kusama), najmlađi sugrađani su dobili ulogu „ključara” koji otključavaju skrivene dnevnike urbanih pejzaža.
Putovanje je počelo čulnim istraživanjem grada u kojem su deca, zatvorenih očiju, prizivala mirise i zvuke svojih ulica, da bi se potom upoznala sa radom umetnika Krista koji je sa svojom saradnicom Žan-Klod (Jeanne-Claude) poput džinovskih poklona pakovao ogromne zgrade i široka ostrva u tekstil, učeći ih da prostor oko sebe posmatraju na potpuno nov način.
Analizirajući Jelenine radove, poput onog sa motivom rustičnih stepenica, učesnici su osluškivali predenje naslikane mačke i tragali za mirom u sopstvenom komšiluku. Ovaj doživljaj doneo je neobična otkrića, od toga da nam umetnost pomaže da pronađemo mir u svakom danu, do toga da jedno pusto dvorište na slici može da ispriča priču o nečijoj usamljenosti.
Atmosfera je postajala sve dinamičnija pred delom „Plavi prostor“, gde su deca u liku mačke osetila vernog čuvara uspomena, dok je jedan od učesnika u naslikanim fotografijama prepoznao Jelenina sećanja na sopstveno detinjstvo. Centralni motiv radionice bio je balon, simbol uspomene koja može odleteti ako je ne čuvamo. Razgovor o dečaku sa koferom i njegovom letećem prijatelju pokrenuo je važno pitanje: „Šta je zapravo teže, teret stvari ili lakoća sećanja?“
Neobično su upečatljive bile poruke koje su deca ispisivala na samim balonima, inspirisana likovnim delom „Baloni”. Deca su bojama i oblicima dala lični smisao: žuti balon je postao radost buđenja, dok je plava boja simbolizovala letenje i slobodu. Jedan učesnik je na svom crvenom balonu zapisao snažnu poruku da bez ljubavi nema slobode.
Emotivni vrhunac radionice dogodio se pred prizorom ptice koja je tiho završila svoj let. Ona je sve prisutne podsetila na to da lepota ne nestaje, već se seli u naše uspomene koje nikada ne blede. Istovremeno, figura dečaka na krovu sa svežnjem balona u ruci navela je učesnike na plemenit zaključak: da on zapravo skuplja zalutala sećanja i pomaže im da se vrate ljudima kojima pripadaju. Inspirisana pričom o Ai Vejveji i njegovim dragocenim zrnima suncokreta od porcelana, deca su shvatila da svaki balon krije svoju tajnu uspomenu i da svaka mala priča ima ogromnu vrednost kada se nađe u društvu drugih.
Na samom kraju praktičnog dela radionice, deca su formirala „mrežu uspomena“. Inspirisani magičnim sobama Jajoi Kusame i njenim lebdećim formama, kačili su svoje balone pored originalnih autorkinih dela. Time je galerija postala zajednički svemir u kojem sećanja više nisu usamljena, već lebde kao male zvezde. Ovaj jedinstveni spoj analize i mašte potvrdio je da slike nisu samo predmeti na zidu. One su čuvari naših najlepših misli koje, poput oblačića, ostaju trajno zabeležene u srcu grada.
Zahvaljujemo se učenicima četvrtih razreda Osnovne škole „Stari grad“ i njihovim učiteljicama Mirjani Guskić, Kosani Ješić i Radi Antonijević na uspešnoj saradnji u realizaciji ove radionice.
