Ana Andžić Tomlinson je advokat, stručnjak za autorsko, ugovorno, međunarodno i imigraciono pravo. Rođena Užičanka od svoje 18. godine živi u Albukerkiju, Novi Meksiko (SAD). Njena advokatska karijera obuhvata rad na slučaju koji je 2013. godine rezultirao najvećom presudom u SAD. U pitanju je parnica o nameštanju cena, slučaj vredan milijardu dolara.
Rado posećuje voljeno Užice i tvrdi da je nostalgija nikada nije napustila, uprkos sreći koju je pronašla na drugom kraju sveta.
Opišite Vaš put iz Užica do Sjedinjenih Američkih Država i Albukerkija i šta mu je prethodilo?
Kao i mnogi drugi mladi ljudi koji su devedesetih godina odlazili iz Srbije, bila sam odličan đak. U osnovnoj školi bila sam vukovac. Oduvek sam bila fascinirana američkim kontinentom. Moji roditelji, Vidoslav (Đana) i Branka Andžić, imali su mnogo zanimljivih knjiga koje su obuhvatale priče o drevnim civilizacijama i indijanskim plemenima Amerike.
Uprkos tome što nismo bili ni bogati ni privilegovani članovi tadašnjeg jugoslovenskog društva, moji divni roditelji uspeli su da mi omoguće odlazak u SAD na razmenu studenata u četvrtom razredu gimnazije. Agencija me je smestila u Novi Meksiko, koji mi je bio zanimljiv, ali me nije privukao za stalni boravak.
Vratila sam se u Užice u leto 1991. godine sa željom da upišem fakultet u Beogradu. Kako je situacija u zemlji postajala sve ozbiljnija, odlučila sam da odem na fakultet u Ameriku i pokušam da dovedem brata i roditelje ukoliko dođe do rata. Tu odluku donela sam krajem jula, što je bilo veoma kasno za upis.
Imala sam sreću da su na Univerzitetu u Novom Meksiku (UNM) prepoznali složenost situacije i moje potencijale i u rekordnom roku me primili na fakultet. Nikada neću zaboraviti osećanja dok sam se opraštala od porodice tog leta 1991. godine. Čitavih sedam dana sam preplakala po dolasku u Ameriku, često sedeći na jednoj klupi na UNM-u. Ta klupa postoji i danas, iako se sve oko nje promenilo. Ponekad sednem na nju da se podsetim šta sam prevazišla.
Kako je tekla Vaša profesionalna karijera?
U Užičkoj gimnaziji pohađala sam prirodno-naučni smer. Naročito me je zanimao centralni nervni sistem (mozak i kičmena moždina), tako da sam upisala dva fakulteta, biologiju i psihologiju, jer tada još nije postojao smer neuronauke.
Na drugoj godini pridružila sam se istraživačkoj grupi profesora Roberta Džejmsa Saterlenda (Robert James Sutherland), međunarodno priznatog neuronaučnika. Bila sam jedini član te istraživačke ekipe koji nije imao doktorat. Oduvek sam žudela za istraživačkim radom na tom nivou.
Međutim, nije mi se dopao svakodnevni rad u laboratoriji zbog nedovoljnog kontakta sa ljudima. Zato sam izabrala pravo na postdiplomskim studijama. U SAD se advokatura može upisati samo na nivou postdiplomskih Juris Doctor studija, tako da nisam gubila vreme promenom pravca.
Od svoje 19. godine finansijski sam nezavisna. Po sticanju zvanja Juris Doctor zastupala sam imigrante i azilante u najzauzetijoj i najstrožoj graničnoj jurisdikciji SAD, El Pasu. Moje zastupanje pred imigracionim sudom u El Pasu rezultiralo je pozivom da predajem imigraciono pravo i međunarodno javno pravo na mojoj alma mater, samo dve godine nakon sticanja zvanja.
Dok sam se bavila imigracionim pravom, uspela sam da spasem nekoliko života i pomognem mnogim ljudima. Imigraciono pravo me je privuklo advokatskoj profesiji, ali sam tokom školovanja zavolela autorsko pravo.
Moja dosadašnja karijera obuhvata rad kao pravnika, advokata, profesora prava, profesora istraživača, direktora i konsultanta. Za detalje možete pogledati moj veb-sajt, koji je dostupan i na srpskom jeziku: www.anaatconsult.com.
Šta je za Vas bilo bitno kada ste došli u Ameriku? Za svakog čoveka postoje razne vrste „američkog sna“, ali ostvarenje kojeg je za Vas bilo najbitnije?
Najbitnije mi je bilo da dovedem brata i roditelje u SAD, s obzirom na to da se rat rasplamsavao. U tome smo uspeli uz mnogo sreće.
Prvi je došao moj brat Vladimir 1992. godine, kome sam kupila avionsku kartu od svoje prve stipendije u Americi. Dobio je vizu u gotovo nemogućim okolnostima, jer smo priložili pismo o dodeli stipendije koju sam dobila zahvaljujući maksimalnom proseku ocena.
Naši roditelji pridružili su nam se 1995. godine, pošto su dobili zelene karte na lutriji. Prva sam došla u SAD, a poslednja sredila svoj imigracioni status.
Pored obrazovanja i porodice, borila sam se da živim izbalansirano, kombinujući predan rad, koji vam u SAD-u ne gine, sa adekvatnom socijalizacijom i vremenom za sebe. Iako sam suštinski štreber, volim izlaske i pristojne provode.
Na jednom od takvih provoda upoznala sam sadašnjeg supruga Tomasa Tomlinsona u novembru 1993. godine. Rođen je u Albukerkiju, oboje smo tada studirali na UNM-u i venčali smo se dve godine kasnije, po završetku fakulteta.
U šali krivim Tomasa što sam sve ovo vreme ostala u Novom Meksiku, ali istina je da sam uz njega spoznala koliko je Novi Meksiko zapravo čarobno mesto.
Kako sam ostvarivala profesionalne ambicije, sve više sam želela da se ostvarim i kao roditelj. Moj američki san u potpunosti se ostvario kada sam postala majka.
Izdvojte nam parnice koje ste radili u advokaturi, a koje se odnose na autorska prava, sukob interesa ili antimonopol. Koliko su pojedini slučajevi bili vredni?
Svakako moram da istaknem slučaj koji je rezultirao najvećom presudom u SAD 2013. godine, vrednom više od milijardu dolara. Ta parnica vođena je protiv kompanije Dow Chemical zbog nameštanja cena poliol-polimera.
Radila sam direktno za glavnog advokata Džoa Goldberga (Joe Goldberg), koji je vodio pet firmi na našoj strani, dok je suprotstavljena firma bila jedna od najvećih na svetu – Sidley Austin LLP.
Suđenje je održano u Kanzas Sitiju i trajalo je pet nedelja, dok je cela parnica trajala osam godina. Ova presuda i dalje važi za najveću parnicu za nameštanje cena po Šermanovom zakonu, koji reguliše antimonopolske odnose u SAD.
Firma FBD Law, u kojoj sam stekla ovo iskustvo, svetski je priznata, a ovaj slučaj predstavlja istorijski uspeh za firmu iz Novog Meksika.
Kada sam se pridružila FBD Law-u, slučaj Polyol već je bio pokrenut tri godine ranije, tako da nisam uspela da se obogatim od te pobede jer nisam imala priliku da ugovorim procentualni deo presude, što se obično dešava na samom početku parnice.
Mesecima nakon presude sanjala sam kako mi gomile dolara klize niz prste u ambis. Tada sam odlučila da karijeru usmerim ka oblastima koje me više zanimaju – zastupanju Indijanaca i visokoškolskih ustanova, kao i naučnom istraživanju i komercijalizaciji inovacija, čime se bavim od 2015. godine.
Nisam bogata materijalno, ali sam ispunjena i srećna u mnogo važnijim aspektima života.
Otišli ste u Ameriku u vreme kada su postojale brojne predrasude prema Srbima. Da li ste imali neprijatnosti i koliko se situacija promenila?
Danas je situacija mnogo bolja nego ranije. Ratna propaganda protiv Srba devedesetih godina bila je neverovatna.
Jedna izuzetno pametna naučnica ispričala mi je da je hajka na nas bila toliko efikasna da se tokom devedesetih uzdržavala od naručivanja omiljene salate u školskoj kafeteriji samo zato što je u nazivu imala prefiks „srpska“.
Ja sam čak i fizički napadnuta 1992. godine na UNM-u zato što sam Srpkinja. Od tada sam počela da se predstavljam isključivo kao Srpkinja. U srcu sam, ipak, uvek Užičanka.
Primena veštačke inteligencije otvara brojna pitanja o zaštiti autorskih prava. Kakva je situacija u Americi?
Zakon kasni za tehnologijom, ali se mnogo radi na ovim pitanjima kroz sudske procese.
Poznatim ličnostima data je mogućnost da zaštite svoj lik, dela i podatke, dok te vrste zaštite nisu tako jasno primenljive na ostale građane.
Tehnološke kompanije uglavnom izbegavaju odgovornost pozivajući se na Section 230 Telekomunikacionog zakona, koji provajdere platformi štiti od odgovornosti za sadržaj koji korisnici objavljuju i dele.
Takođe koriste ugovorne mehanizme kojima, u zamenu za pristup AI platformama, prikupljaju lične i druge podatke, uključujući i autorska dela, navodno radi treniranja veštačke inteligencije.
Pojedine korporacije u poslednje vreme vrše masovno preuzimanje kopija podataka iz privatnih poruka i elektronske pošte, što stvara dodatne probleme iz ugla privatnosti i poverljivosti.
Rano ste zasnovali porodicu. Koliko je razgovor na srpskom jeziku prisutan u Vašem domu?
Sin govori srpski i kršten je u Užicu. Moj Tomas tvrdi da razume sve, ali govori veoma malo, uglavnom u kratkim frazama.
Otkako je sin pošao u školu, primat je preuzeo engleski jezik. Ipak, u našem domu definitivno odzvanjaju i srpski i tagalog, jer je Tomas po majci Filipinac.
Kada kažemo Novi Meksiko, obično mislimo na tropske temperature. Da li grešimo?
Ovde moram da odgovorim advokatski: zavisi.
Novi Meksiko nalazi se na velikoj nadmorskoj visini, tako da imamo četiri godišnja doba. Ima sve osim prašume i izlaza na more. Prelep je i magičan.
U šali tvrdim da je Novi Meksiko najbolje čuvana američka tajna.
Koliko ste nostalgični, šta Vam nedostaje i šta najviše volite u Užicu?
Barem jednom nedeljno duboko poželim da se teleportujem u Užice.
Nedostaju mi rodbina, prijatelji, izlasci po gradu i okolini, kao i jedinstveni šarm grada koji pruža visoko urbano iskustvo, a istovremeno zadržava prednosti manjeg mesta.
Proputovala sam mnogo i nigde nisam pronašla grad sa sličnom dušom.
Najviše u Užicu volim šetnje pored Đetinje i dobronamerne ljude koji u njemu žive.
Foto: Privatna arhiva A. A. T.
