„To sam ja, Pavle“: Učenici snimili film o drugaru koji ih je naučio da se raduju malim stvarima

U Osnovnoj školi „Dušan Jerković“ nastao je kratki dokumentarni film pod nazivom „To sam ja, Pavle“, posvećen Pavlu Šunjevariću, učeniku odeljenja III-4 koji ima Daunov sindrom. Film su osmislili i snimili sami đaci, sa željom da širu javnost upoznaju sa svojim drugarom i pokažu koliko je on prirodan i ravnopravan deo njihovog razreda.

Projekat je realizovan u okviru školske filmske sekcije, a podstakao ga je nastavnik likovnog Vladan Savić. Snimanje je trajalo oko mesec dana, a posebnost ovog priloga jeste to što učesnici nisu imali nikakve pripreme niti su unapred znali pitanja.

„Pitanja nisu znali ni deca ni učiteljica. Želeli smo iskrene, neposredne reakcije, da svako kaže ono što oseća baš u tom trenutku“, objašnjava Savić.

Kroz film se nižu utisci onih koji Pavla najbolje poznaju. Njegovi drugari iz odeljenja opisuju ga kao vedrog dečaka koji voli da se igra, skače, peva i, pre svega, da se smeje. Kažu da im jedino teško pada kad je tužan, jer je inače uvek nasmejan i spreman da pomogne. „Njegov osmeh je i naš“, poručuje jedan od đaka.

I sam Pavle u filmu otkriva svoja interesovanja. „Igram košarku, fudbal, između dve vatre. Pevam i plešem“, kaže kroz osmeh. Drugari dodaju da je najnadareniji za fudbal, da kod kuće ima i golove, a da navija za Partizan.

Učiteljica Ivana Milenković priznaje da je na početku strepela da li će umeti da odgovori na svoju ulogu, ali da ju je rad sa Pavlom suštinski promenio. „Postala sam strpljivija, pažljivija i emotivnija. On je ogromna energija i velika ljubav“, kaže ona. Napominje da Pavle zna svakog učenika po imenu i prezimenu i da jedva čeka da krene u školu. „Tokom raspusta se stalno raspituje kada počinje nastava. To nas posebno raduje.“

Slično iskustvo opisuje i Pavlov lični pratilac, koja je sa njim prvi put radila sa detetom sa smetnjama u razvoju. „Pre nego što sam ga upoznala, bila sam uplašena. A onda mi je prišao, zagrlio me i nasmejao se — i odmah sam znala da problema neće biti“, priseća se. Posle više od dve godine zajedničkog rada, kaže da su se zaista vezali: „Ja sam njegova, a on moj.“ Dodaje da Pavle, kao i sva deca, ne voli baš matematiku i srpski, ali da ga ona i učiteljica motivišu stvarima koje voli.

Topli ton imaju i porodični kadrovi, koje je, kako kaže majka Jelena Šunjevarić, snimila Pavlova sestra. „Sve smo zabeležili spontano, onako kako kod nas izgleda. Zaista smo uživali“, kaže ona. Pavlova sestra trenira balet, pa neretko zajedno plešu, a njega posebno raduje predstava „Don Kihot“, koju ume da gleda iznova i iznova.

Porodica ističe da se Pavle raduje malim stvarima i da je upravo time i njih naučio da uoče lepotu sitnih koraka. Druželjubiv je, obožava rođendane i proslave, a jedna od ispunjenih želja bila mu je odlazak na utakmicu Partizana. Nedavno je počeo i da igra folklor i za nepuna dva meseca pripremio uspešan nastup na koncertu.

Stručnjaci koji rade sa njim u njegovom napretku vide nešto što prevazilazi školski okvir. „To je dečak koji obećava. Verujem da će se za njega tek čuti“, poručuje defektolog Marica Lazović.

Sam film završava se Pavlovom porukom gledaocima: „Vidite da nisam toliko drugačiji i da je moj svet sličan vašem. Potrebno je samo malo bolje pogledati.“

Iako je „To sam ja, Pavle“ prvenstveno nastao kao školska aktivnost, autori ne isključuju mogućnost da se sa filmom prijave na neki od konkursa koji se bave temom inkluzije.