Drama „Čudo u Šarganu“ Ljubomira Simovića ponovo je na sceni Narodnog pozorišta Užice. Ovaj komad postavljen je posle 13 godina od prethodne premijere, a godinu dana od kako nas je autor napustio. O utiscima posle prvih izvođenja, o poređenju sa praizvedbom u Ateljeu 212, kao i o pristupu tekstu i radu sa glumcima, ali i novoj premijeri koju priprema u Užicu, za portal „Infoera“ i „Vesti“ govorila je rediteljka Branislava Stefanović.
Nedavno je bila premijera Vaše postavke „Čuda u Šarganu“ na sceni Narodnog pozorišta Užice. Kakvi su utisci?
Mislim da je trenutak u kome je predstava izažla značajan i za užičko Pozorište i za naš širi društveni kontekst. Značajan je za Pozorište zato što je to posle izvesnog vremena prva u produkcijskom smislu velika predstava, a u širem kontekstu, ispalo je izuzetno zanimljivo da se neka vrsta aktuelnosti tog komada našom društvenom stvarnošću istakla u prvi plan. Srećan sticaj okolnosti je da je od praizvedbe u Ateljeu 212, u režiji Mire Trailović, prošlo mnogo vremena i da je u različitim jako drastičnim i simplifikovanim rediteljskim verzijama, koje ne moraju značiti lošu predstavu, malo raščišćen prostor. Imala sam utisak kao da se prvi put radi „Čudo u Šarganu“.
Kako je došlo do saradnje sa užičkim Pozorištem?
Jedan od mojih najznačajnijih saradnika, asistent na klasi na kojoj sam studirala, a kasnije i moj kolega i profesor, bio je Slavenko Saletović koji je dugi niz godina sarađivao sa užičkim Narodnim pozorištem. On je trebalo da radi „Čudo u Šarganu“, ali se razboleo. Njegov amanet i poslednji pozorišni čin bio je da meni ostavi režiju predstave za koju sam se u izuzetno kratkom periodu spremila.
Šta Vam je bilo bitno da od Simovićevog autorskog, onoga što je u tekstu, prenesete publici?
Meni je najveći izazov i mogu da kažem slobodno da sam zadovoljna što je nastala predstava koja je Simovićev tekst, bez nekih stvari koje su interpolirane i bez velikog štriha, koja dopire do jezika kojim se mnoga tumačenja nisu bavila. To je jezik koji je od svakodnevnog govora napravio poeziju. Pristup koji tu poeziju tretira kao poeziju, a ne kao realistično i koji je dao veću dokumentarnost i životnost predstavi nego da se na dokumentaran način bavilo jezikom. Taj jezik je bio najveći izazov, da bude shvaćen, da svaka reč ima jasan zadatak u sistemu, mesto, strukturu, da svaki lik ima svoj jezik, melodiju, grešku i boju glasa, da svaka situacija ima prelaz iz jednog u drugi ritam, kao i u dramskom smislu neki delovi, blokovi.
Pomenuli smo Vaš pristup i rad na tekstu, ali ne i rad sa glumcima. Kako je tekao taj proces?
Svaki proces je neko počinjanje ispočetka. Ne dolazim da radim sa glumcima sa gotovim receptom. Glumce koje ne znam vidim prvi put, a koje znam videću prvi put u toj predstavi, sa tim drugim ljudima, sa tim tekstom, sa mnom u tom trenutku. Pokušavam da nikada ne idem prečicom, kraćim putem, kao da je reč o tezgi koja produkciono traži što manje resursa, što kraće vreme i što izvesniji rezultat, to su sve postulati protiv kojih se na početku postavljam. Pokušavam da do kraja razvijem u svakom (glumcu) ono što je njegov maksimum.
Kako ste došli do odluke da i publika tokom igranja predstave bude na sceni? Ovim izborom u jednoj večeri znatno manji broj ljudi može videti predstavu.
Bez obzira što je moja pozadina akademska (FDU), moje pozorišno iskustvo je mnogo više utemeljeno u alternativnom pozorištu. Odnos prema publici koji se meri brojkama nije moj jezik. Za svaku predstavu postoji određeni broj i položaj ljudi koji učestvuju u pozorišnom događaju i koji je, po mom osećanju, idealan i ka tome težim. Predstava se dešava u jednoj kafani na periferiji Beograd 1964. godine. Moja ideja je bila, pošto je žanr predstave poetski verizam, da zbog toga što je verizam smo svi zajedno na sceni, a da je poetsko smeštenost na scenu, a ne na neko drugo mesto. Znajući koliko stanovnika ima Užice, koliko sala ima mesta, koliko puta se igraju predstave, koji je potencijalni broj gledalaca bilo koje najuspešnije predstave, mi ćemo, ako Bog da, dostići i premašiti taj broj, ali sa više izvođenja, a za glumca i predstavu je ključan kontinuitet igranja.
Radnja je smeštena u kafanu „Šargan“ na periferiji Beograda, ali su likovi poreklom iz ovog kraja. Kakvu ulogu u Vašoj predstavi ima užički mentalitet?
To su Užičani koji se u Beogradu nisu dobro snašli, društvena margina. Kao jedna vrsta malog čistilišta. A dokaz da je reč i o nekim dubljim slojevima su analize imena likova. Jasno je da Anđelko, mladić koji gine, postaje anđeo. Međutim, sva imena, sem jednog, su biblijska. Imate Ikoniju, to je jasno. Imate Stavru – onaj koji drži krst. Imate lutajuće pokojne vojnike Manojla, zapravo Emanuel, onaj koji je uvek živ, i Tanasija, onaj koji nikada nije mrtav… Svaka reč kod Simovića govori o tome ne samo da su Užičani tu, već da su oni drevni. Naravno tu su i užički toponimi. Taj mentalitet i taj presek tragičnog i komičnog slika svet onako kako ga je Simović, kao veliki pisac, video.
I ono što je muzika, kao nešto arhetipsko, u predstavi je iz dubine užičkog bića jer to što pevaju Ribaševke (Ženska pevačka grupa „Era“) i kao pevanje i kao vrsta muzičkog nasleđa, koje je naša nematerijalna kulturna baština, je retko. Malo je krajeva koji imaju živu tradiciju koja seže u vreme mnogo pre hrišćanstva i islama na ovim prostorima.
Jedan od likova u kom se ostali ogledaju jeste Prosjak. Šta Vam je bilo bitno da ovim likom iskažete?
Ceo sloj onoga što je poetsko i tragičko ostalo je kroz likove vojnika koji lutaju 50 godina ni živi ni mrtvi, negde između svetova, mada i oni u Simovićevom tumačenju imaju komičnih elemenata, u toj narodskoj mudrost, oni su seljaci, prethodna generacija, dok su likovi u kafani lumpenproleteri, a sa druge strane je Prosjak koji je u stvari to čudo. Jasno piše kod Simovića da kada ga uhvate i hoće da ga razotkriju, kada hoće materijalni dokaz, da tog dokaza nema jer je sve duh. Imali smo velike razgovore šta pred kraj bude sa svim našim akterima kada on tako razočaran odustane od ljudi. Međutim, našao se među njima jedan koji i dalje veruje. Tu je primenjena dramaturška intervencija, mada sve to piše u tekstu.
Pripremate novu premijeru u užičkom Pozorištu. O čemu je reč?
To je dečija predstava. Opet jedan jako dobro skrojen tekst – „Hodl de Bodl“, Greidanus. To je holandski pisac koji je na motivima stare holandske bajke, a na način moderne komedije del arte, koja ima elemente slepstika i crtanog filma, napravio priču o dve devojke, o jednom tati koji je policajac, ali spava i ne radi svoj posao, o dva momka, od kojih je jedan bogat i nema vremena ni za šta drugo, a drugi je dobar obućar, ali nema kada ništa drugo, i o tome kako je neko ko je kao „Deus ex machina“, ko ne završava nego započinje stvar, neki moderni Pomet, došao i svakoga od likova stavio na svoje mesto, na poučan, ali i vrlo, na prvi pogled, veseo i vedar način.
Kada možemo očekivati premijeru ovog naslova?
Na jesen. Ne znam tačan datum. Pošto je reč o predstavi za decu, ona će biti za uzrast od trećeg ili četvrtog razreda, tako da se to programski i repertoarski nastavlja na početak školske godine.
