Sve je moralo da stane, da bi se život nastavio.Postoji jedna faza koja nije tako strašna, pa onda nailazi težak period sa visokim temperaturama, halucinacijama, sa osećanjem kada ne znam da li spavam, dišem, a ima dana kojih se ne sećam, ne pamtim lica, košmar… i onda nailazi faza kada temperatura stane kao da je neko isključi na prekidač-objasnio je Despotović.
Mićo Despotović(64) iz Užica i Nemanja Obradović(25) sa Zlatibora prvi su pacijenti kojima je potvrđen koronavirus u Zlatiborskom okrugu, ali su i prvi izlečeni i sada se nalaze u
samoizolaciji na Zlatiboru. Za „Vesti“ govore o svojim iskustvima, kako su se zarazili, kroz šta su sve prošli i šta je ključno u ovoj borbi.
-Sada se osećam fantastično, nalazim se na Zlatiboru i otpusnom listom određena mi je izolacija još četiri sedmice. Osećam se možda i bolje nego što sam bio pre odlaska u bolnicu, jer sam
shvatio da sam, sam sebe pobedio u ovoj borbi u najtežem testu koji je moj organizam imao, započeo je naš razgovor Mićo.
Dalje će krenuti sa mnogo više energije i snage jer život je uvek posmatrao sa pozitivne strane i sa neiscrpnom energijom. To mu je mnogo pomoglo i u bolničkim uslovima pored lekara i sestara.
-Unutrašnja pozitivna energija je nadvladala i pobedila ovu tešku situaciju. Verujem da ceo svet a ni ja neću posle svega ovoga kad prođe biti isti i da je sve moralo da stane da bi se život nastavio -ističe naš sagovornik. Sećajući se vremena provedenog u bolnici kaže da će ubuduće biti oprezniji jer je bio dotakao dno. U najtežim trenucima bio je na „klackalici“ hoću li „tamo“ili će ostati ovde.
-Tok bolesti i kod mene a i i kod drugih je skoro isti. Postoji jedna faza koja nije tako strašna, pa onda nailazi težak period sa visokim temperaturama, halucinacijama, sa osećanjem kada ne znam da li spavam, dišem, a ima dana kojih se ne sećam, ne pamtim lica, košmar… i onda nailazi faza kada temperatura stane kao da je neko isključi na prekidač. Niko nije od nas pacijenata imao istu terapiju, a kod mene je tok bolesti išao sporije jer sam se odmah javio i ostao sam 25 dana, prvo u Infektivnoj klinici a zatim u bolnici „Dragiša Mišović“ u Beogradu.
Svi su se žalili, nastavlja priču Mićo, da nemaju čulo ukusa i mirisa ali ja taj osećaj nisam imao, osim gađenja na hranu.
Sada pokušava da u sećanje vrati trenutak kada se zarazio iako je prvo pomislio da je u Konjicu na proslavi, setio se i jednog detalja dok se vraćao iz Češke i žene koja je sedela pored njega i prikrivala stanje, a ćerka je opominjala da stavi maramicu na usta. Jedini sam tada imao masku i na odlasku i na povratku iz Češke i svi su me čudno gledali jer je virus bio na početku i nije se na njega mnogo ni obraćala pažnja.Po povratku prolazim kroz Užice i odlazim u Konjic gde je bilo oko 200 gostiju sa svih kontinenata iz namenske industrije. Među njima i kolega za koga su kasnije pričali da je on praktično iz Čačka doneo virus. Prolazeći pored njega potapšao sam ga po leđima i mislim da je to bio ključni momenat. Naredna dva dana susrećem se sa radnicima i drugim ljudima, a onda odjednom osetim jezu niz noge. Tog momenta intuicija mi je govorila da je to virus.Taj osećaj nikad do tada nisam imao. Odmah sam se javio u Zavod za javno zdravlje Užice, potvrđen je rezultat, bio sam u kući u izolaciji, a zatim hitno su me odvezli na Infektivnu kliniku, pa prebacili u bolnicu „Dragiša Mišović“ u Beogradu.
Sada za sve ima poruku i kaže da kada mu je ćerka saopštila da je pozitivan odgovorio je „pa ne umiru svi od ovog virusa“. To pozitivno razmišljanje o kome sam na početku govorio je izuzetno
važno. A zatim sam se okrenuo prema unuku koji je igra fudbal i poručio mu “pobedićemo i ovu utakmicu“. Tim rečenicama sam pokušao da ulijem nadu, sigurnost mojoj deci i porodici da ću i
ovu bitku dobiti. Ni u najtežim trenucima nisam imao nikakav strah i moguće da mi je sve to pomoglo da ozdravim. Ključ uspeha je da sam u tim uslovima morao prvo da pobedim sebe, da se stabilizujem psihički što je veoma važno i u životu i radu ali i u ovoj priči, zaključio je Mićo.
Nemanja Obradović, student, bavi se muzikom sa Zlatibora kaže za „Vesti“ da je sada odlično i da je u izolaciji mesec dana kako mu je određeno posle izlaska iz bolnice. Povod da se na
početku odmah javi u Zavod za javno zdravlje bio je zato što nikada tako dugo nije imao povišenu temperaturu. Potpuno neki čudan osećaj kao da nešto nije u redu. Virusom misli da se
zarazio u Banja Luci.Tamo je svirao u jednom kafe-restoranu a zatim je otišao u Bajinu Baštu gde sarađuje sa još jednim bendom. Odmah posle javljanja lekaru bio je u samoizolaciji. Kada sa lekovima nije uspeo da spusti temperaturu, pozvao je od kuće Zavod za javno zdravlje i posle pregleda u Užicu potvrđen mu je koronavirus i onda su došli po njega i odvezli ga u Beograd.
Prvu noć proveo je na Infektivnoj klinici a zatim su ga prebacili u bolnicu „Dragiša Mišović“.
-Šalio sam se, kada su me zvali, da sam negde „zaradio koronicu“ i da ću to brzo rešiti.Pozitivna energija i moje šale bile su odgovor na sve što se dešavalo oko nas, jer smo jer smo Mićo iz Užica i ja bili zajedno, a i pozitivno razmišljanje nam je vrlo slično. Nemam strah od bolesti, bavio sam se sportom, ne pijem , ne pušim pa sam bio siguran u sebe i u svoj organizam da ću to prebroditi -ističe Nemanja.
Najgora mu je bila visoka temperatura koja organizam dovodi u neko stanje gde ne znate gde se nalazite, imate čudne snove… Imao sam sreću što sam visoku temperaturu imao tri dana, nastavlja svoju priču.
Sada kada razmišlja kako je do toga došlo, kaže da nema pravila, da možda ljudi koji su mlađi i nemaju drugih bolesti lakše će to preboleti.Ali i mlađi i stariji koji imaju nekih zdravstvenih
problema, nažalost teže to podnose. Podsetiću, da kada sam se zarazio to još nije bilo toliko aktuelno i nisu još ni bile uvedene mere.
Za period dok je bio u bolnici kaže da je najvažnije što je psihički sve to dobro podneo i da je ta borba sa bolešću kao borba u sportu, samo želiš da pobediš.
U bolnici je proveo 11 dana i sada poručuje –da svako pođe od sebe i od svoje porodice. Imamo i starije članove koji imaju neku bolest, tako da ne razmišljaju da će se to desiti tamo nekom
drugom. LJudi treba da budu svesni da ova bolest nosi opasnost, da nikad ne znate gde se možete zaraziti. Najbitnije je da se sklone u svoje domove, da što manje izlaze i da se što više
zaštite. Ovo postoji, tu je oko nas, a ja sam imao sreću što sam mlad, dobrog zdravstvenog stanja ali sam video pacijente u mnogo lošijem stanju-naglasio je Nemanja.
