Sa 35 godina iskustva u kožarskom zanatu, Mira Ćubić kaže da je najteže bilo na početku naučiti prerađivati kožu, jer kad jednom prođeš s mašinom, kaže ona, nema popravke. U fabrici kože radila je 18 godina, kasnije kod raznih privatnika u tekstilnoj i kožarskoj industriji, gde je i najbolje naučila zanat, a tek onda otvara svoju radnju za popravku, ali i izradu pre svega kožne odeće.
-Prvenstveno se bavim izradom kožnih stvari, pre svega jakni. Ali, kad nema dovoljno posla, radim i sve drugo: prepravke, farbanje jakni i kajiševa… Da bi čovek opstao u ovom, ali i svakom drugom poslu, mora da zna da radi svašta. Najviše ima posla oko rajsferšlusa – ističe Mira.
Mira kaže da je nekada potražnja za izradom originalnih kožnih jakni bila mnogo veća, dok sada ljudi uglavnom traže da im se prepravi staro.
-Najviše bih volela da mogu da radim samo sa kožom, ali to nije dovoljno. Na primer, leti niko neće da prepravlja kožu, krzno i slično. Donose druge vrste materijala. Ranije su ljudi mnogo više naručivli jakne da im se sašiju, dok danas to nije slučaj. Najviše se traže prepravke polovne odeće.
Često se desi da ljudi dođu i misle da im je jakna kožna, a nije.
-Dešava se da odu na odmore u Grčku, Tursku i druge zemlje, gde za 50 evra kupuju „kožne“ jakne, koje im se ubrzo pocepaju, pa onda dolaze da ih krpe. Svi znamo da je ranije koža bila daleko kvalitetnija i da joj nije bilo izderka po 30, 40 godina. Tu su bile samo neke sitne prepravke da bi model bio moderniji. Danas se koriste loši i nekvalitetni materijali. Iako ima dobrih imitacija od skaja, ja odmah vidim da li je koža prava ili ne. Međutim, ljudima je to teško razlikovati u moru raznih imitacija – objašnjava Mira.
Iako u Užicu ima odeljenje tekstilne škole, Mira kaže da niko nije dolazio na praksu kod nje i da misli da se niko neće nastaviti baviti ovim zanatom, jer nema ni gde da ga nauči.
-Problem je za one koji i žele da se bave, nemaju kako da uče. U školi nema praktičnih znanja. Ja sam završila srednju tekstilnu, pa posle nisam znala u praksi da radim. Mi smo u fabrici kože, na primer, godinu dana samo učili da šijemo pravo štep. Danas, nijedan privatnik neće nekoga da drži godinu dana i sve vreme da mu pokazuje posao.
Iako je posla ranije bilo više, Mira se ne žali i kaže da je zahvalna na pomoći koju je, za vreme epidemije, dobila od države. Ima svoje stalne mušterije, a cilj je i da se privuku i nove.
Njen lokal je ostao u istoj ulici, ali je sada premešten u prolaz prema gradskom pijacu gde je prometnije, pa se Mira nada se da će posla biti još više.
-Ja sam iškolovala dva sina, jedan je dipl. inženjer mašinstva, a drugi budući doktor medicine, a podršku porodice, uvek sam imala- ističe Mira.
Od ovog posla se niko nije obogatio, ali se može sasvim solidno živeti i što je najvažnije biti sam svoj gazda, zaključuje naša sagovornica.
