Pocetna Društvo Selo: Čekajući da svane

Selo: Čekajući da svane

1655
0
Podelite

Srbija je iznad standarda zemalja Evropske unije po obradivim površinama po glavi stanovnika, skoro pola hektara po svakom od nas. Razlozi zašto su oranice i u Zlatiborskom okrugu kao i diljem Srbije ostale bez orača, a pašnjaci opusteli nalaze se u svojevrsnom egzodusu seoskog stanovništva koji je dva do tri puta bio intenzivniji nego u razvijenim zemljama Evrope. Rezultati demografskih projekcija 2011-2041. koje je objavio Republički zavod za statistiku ne ohrabruju. Ukazuju da će u narednih dvadeset godina stanovništvo Republike Srbije i dalje biti izloženo delovanju procesa demografskog starenja, po svim varijantama. Za dvadeset godina, udeo lica starijih od 65 godina prema ovim podacima povećao bi se za 8 odsto,  tako da bi 2041. godine svaki četvrti stanovnik Srbije (25,2 odsto) bio stariji od 65 godina. Istovremeno, udeo lica mlađih od 15 godina u ukupnom stanovništvu bi se smanjio sa 14,4 na 11,7 odsto, tako da bi se odnos starih 65 i više godina prema mladima do 15 godina udvostručio. Prema istom dokumentu Zlatiborski okrug i to  bez migracija i odlazaka u velike centre izgubio bi oko 40.000 stanovništva. Najteže je i sada u  brdsko-planinskom području.

Mnoga sela i našeg kraja ispraznila su se, a seoske škole zatvorene. Turistički radnik Dragan Pjević upisao je 1958. godine prvi razred u OŠ «Bogosav Janković» u Kremnima koja je tada imala po dva odeljenja osmoletke, ili oko 500 učenika. U razredima je sedelo i po 35 đaka, a Kremna poznata u bivšoj zemlji kao mesto sa najviše visokoobrazovanih ljudi u odnosu na broj stanovnika. Pjević nam priča da je najbolji učenik cele škole u to vreme bio Zoran Bogdanović koji je svoj život ostavio na selu. Zatim Bore Đokić, Nada Selaković, Desa Pašić, Smiljana Selaković, Dragan Pašić, Zora Đokić, Tiosav Tarabić, arhitekta Stamenić…

– Moja Rajčevina je tada imala 22 kuće i u proseku od troje do osmoro dece. Samo je moj zaseok  polovinom pedesetih imao 80 dece, a u školu iz svih delova sela išlo po pedeset do sto učenika. Danas iz Rajčevine ni jedan mališan ne ide u školu, a nekad je imala dovoljno dece za igranje utakmica i druženje. Imali smo nastavnika Zorana Pašića, koji je bio ekstra sportista i usmeravao nas. Bilo je takmičenja u fudbalu između škola Mokre Gore, Bioske i Kremana i ja sam u četvrtom razredu igrao za školu,a moj nastavnik Vidan Đenić pisao «Partizanu» da postoji talentovano dete za fudbal – seća se Pjević školskih dana. Posle 2000-te godine škola u Kremnima sa Bioskom i Mokrom Gorom imala je 50 učenika, a sada ih je svega oko trideset. Jedna porodica iz Dubrovnika vođena željom da živi u prirodi nastanila se pre par godina u Raječevini i dobro prihvaćena od meštana unela novi, pozitivan duh u selo, priča sagovornik «Vesti».

– Mali Dubrovčani, blizanci su nam pre dve godine bili jedini polaznici prvog razreda, a u međuvremenu nam je ova porodica na svet donela i jedno Kremanče – navodi Dragan po struci mašinski inženjer koji je posle rada u «Prvom partizanu» vratio na imanje i godinama unazad bavi seoskim turizmom, promocijom sela i Kremanskog proročanstva. Priča da je kuću  održao  i da u njoj može da se živi, ali kazuje da je u selu sve više  kuća u kojima struja više nikome ne treba.

– Selo je smišljeno zapostavljano, kako se ne bi znalo ko smo i odakle smo! Monarhista sam i pravoslavac i da je bila druga politika selo bi u Srbiji kao u Sloveniji ostalo prilično sačuvano. Okosnica države su selo i porodica. Smišljeno je rađeno da se ode iz sela u grad, a da oni koji su ostali da žive u selu ostanu upropašćeni od ovih iz grada. Pohrlili su svi u preduzeća koja su u međuvremenu propala, ljudi izgubili posao i našli se na ulici- priča Dragan i podseća da su Kremna pre rata imala jednu od pet najposećenijih kafana u Srbiji što svedoči o radnom i političkom životu, postojale  dve-tri strugare, šivara, mesara…I da su Kremna ostala opština 1964. godine tvrdi sedište «Omorike» ne bi bilo u Bajinoj Bašti već u Kremnima. Kao jedini i najveći potencijal razvoja sela on vidi turizam sa hotelom koji su napravili Sekulići sa 150 mesta, hotel «Šargan»i salom za prijem oko 400 gostiju. Do pre dvadeset godina u seoskom turizmu u Kremnima nije bio izdat ni jedan krevet, a sada se 20 kuća bavi ovim vidom turizma. Za sada to je jedini put sa poljoprivredom da selo koliko-toliko preživi, smatra Pjević koji je u pogledu budućnosti srpskog sela uprkos svemu optimista, jer  «tako je kazato».

Preduzetik Milanko Jovanović, vlasnik preduzeća «Divi» u Braneškom polju rodom je iz Dobroselice i sedamdesetih je pohađao osnovnu školu u ovom selu. Dok je njegova generacija jedva čekala da zimi svane, pa na sanke, skije i sličuge, na pragu novog veka dolazi do naglog osipanja broja đaka i u ovom zlatiborskom selu.

– S ponosom mogu da kažem da nas je učilo u proseku 34-36 đaka u odeljenju, odnosno da smo imali 270-280 učenika.  Moja škola “Vuk Karadžić” u Dobroselici bez obzira na tretman zabačene škole bila je izuzetno organizovana.  Bila je to dobra škola, sa dobrim nastavnim kadrom i izuzetnom radnom disciplinom đaka i učitelja. Kako se kuća ili firma dobro postavi i  zna ko je domaćin uspeh ne izostaje. Na čelu sa   direktorom Milićem Šopalovićem, kasnije direktorom TP“Palisad” škola je uvek pokazivala izuzetne rezultate.  Autoritet koji sam uočio kod Milića i radnu aktivu i ja sam primenjivao gradeći svoj biznis – priča Milanko Jovanović čije preduzeće je naš poznati izvoznik. Ne zaboravlja  prve učiteljice Veru Nikolić i Zoru Šopalović, nastavnike Nikolu i Nadu Vukmanović, jer smatra da je to bio vrhunski kadar koji nedostaje i ovom društvu u svakom segmentu.  Đaci su tada pešačili iz Stubla i po osam-devet kilometara  do škole u Dobroselici u jednom pravcu, ali dodaje bila su to nezaboravna vremena sa ekskurzijama u Bukovičku Banju i Aranđelovac, Domom kulture pri školi, opremljenom fiskulturnom salom, tehničkom radionicom  i školskom kuhinjom u kojoj  su tražili repete za  đakonije  Sretine Srete Kovačević, jer su od tolikog trčanja i jurcanja uvek bili gladni. U centru sela mesna kancelarija, prodavnica i bilo uvek živo, jer se nešto događalo.

– Kada mi je pre par godina unuk zatražio da vidi gde sam učio školu, teško mi je palo u kakvom sam je stanju zatekao. Iz praga je niko jedan bagrem, u učionici srušen plafon, golubovi ušli kroz izvaljene prozore, dnevnici na podu.. Mislim da je prava šteta to je i dalje moglo da funkcioniše, ima više od deset godina kako je škola prestala da radi, a preostali deo učenika upućen je u Čajetinu.  Dosta ljudi iz moje škole je napravilo sjajne rezultate u životu i nikakav hendikep nije bio taj što smo učili u seoskoj školi. Naprotiv,  mislim da je to bila prednost i da je cela ta situacija kod nas kao ljudi razvijala visprenost i snalažljivost – priča Jovanović  koji se seća i šta se dešavalo kad se zaboravi lektira pa nastavnik srpskog Nikola kaže „idi kući i donesi do kraja časa“ što znači da za 40 minuta otrčiš pet kilometara po serpentinama i kozjom stazom do kuće i toliko  nazad. U tom vremenu nije se imalo mnogo para, rad su tražili i roditelji na poljoprivredi i nastavnici u školi, a nosili „potkovani“ piroćani  na koje se kada se poderu stavljala guma sa ekserčićima.

– Kada sam ulazio u biznis početkom devedesetih u Šljivovici sam napravio fabriku  i zaposlio dobar deo ljudi iz sela. Mislim da je to bio dobar potez i dobar deo ljudi je zadržan na selu, žene se i udaju, imaju svoje porodice i raste i broj dece. Proizvodnja jedino zadržava ljude na selu. Potrebna je dobra infrastruktura, dobra struja, prilazni put – smatra poznati preduzetnik koji kaže da nije dobra preterana zaštićenost dece kojoj smo svi skloni i zalaže za forsiranje njihovih sposobnosti, zahtevanje rada i discipline.

Matematika je Dejanu Nijemčeviću, direktoru užičkog «Stana» koji je  odrastao u selu Rutoši u opštini Nova Varoš bila omiljeni predmet. Pre četrdeset godina krenuo je u prvi razred u OŠ “Gojko Drulović”  u Radoinji. Seća se četiri kilometara dugog puta do škole i učiteljice Biserke Radović koja je đake dočekivala i ispraćala.  Škola u Radoinji imala je izdvojena odeljenja u Rutoši, Negbini, Kokinom Brodu i Draglici.

-Matična škola je 1980. godine imala oko 300 učenika, po dva razreda od petog do osmog  i po jedno odeljenje od prvog do četvrtog. Škola i dalje radi, ali u nju ide manje od trideset đaka.  Prema mojim saznanjima u prvom i drugom razredu trenutno nema ni jednog učenika što pokazuje i opštu sliku Srbije i srpskih sela – priča Dejan koji danas do svog imanja koje ne zapostavlja često prolazi pored škole u kojoj je sticao prva znanja. Kaže da je ona i za današnje uslove jedna  moderna škola, a napravljena je 1955. godine. Pamti sređene kabinete  za biologiju, fiziku,  hemiju u kojima su đaci radili oglede i na takmičenjima osvajali brojne nagrade, modernu fiskulturnu salu i terene, školu koja je tada kao i sada  jedna od najmodernijih u Zlatiborskom okrugu i koja  može da se poredi sa gradskim. – Međutim, definitivno problem je sve manje i manje dece -, priča Dejan koji se seća radnih akcija  pošumljavanja zahvaljujući kojima se sada zelene mnoga brda i u njegovom kraju i od kojih su kao đaci obezbeđivali sredstva za ekskurziju.  Kaže da nisu imali sve uslove kao deca u gradu, ali da je takva situacija pravila od njih borce koji su još kao deca  maštali o uspehu.

– Mislim da danas sela imaju bolju i sređeniju infrastrukturu nego ranije. Ali, možda je zakasnela  i trebalo da stigne pre trideset godina. Ona ne znači ništa, ako narod nema od čega da živi i da radi. Dosta znače subvencije u poljoprivredi, vidi se da zlatiborski kraj ima sve više stočnog fonda, gaje se umatičena grla. Mnogi uviđaju prednosti i šansu seoskog turizma i proširuju kapacitete – navodi Nijemčević. Dodaje činjenicu da kako imamo iseljavanje stanovništva iz sela, tako imamo i iseljavanje stanovništva iz grada, ali  da je problem najvidljiviji u selima koja se sve više gase. Nekada su i u njima bili razni pogoni, recimo fabrika u Kokinom Brodu, autobusi redovno saobraćali, jer je bilo stanovnika.

– Kada je došla inflacija i sankcije ljudi su definitivno napuštali sela i odlazili za poslom u grad. Veliki broj stanovnika iz mog kraja iselio se prema Beogradu. Ceo svet je danas u pokretu, Balkan posebno, iz Rumunije se iselilio najmanje 3 miliona stanovnika… Ako me pitate šta migracije može zaustaviti odgovor je samo velika i jaka privreda – zaključuje Nijemčević. Potrebu da zadrži stanovnike sela, pogotovo mlade u našem kraju najviše je prepoznala opština Čajetina o čemu svedoče i vrtići u selima. Naši sagovornici s ponosom ističu da su deca sa sela i svoju bezgraničnu ljubav prema kraju iz koga potiču pokazali su u brojnim prilikama i kada je radost i kada je žalost.  I njihova velika želja je što više dečjih osmeha u seoskim školama, baš  kakve je 2008. godine dobio plivač Milorad Čavić u Mokroj Gori.

PROJEKAT “VESTI” “SELA BEZ DEČIJEG SMEHA” SUFINANSIRA MINISTARSTVO KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE

STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.

Ostavite odgovor