Pocetna Društvo Praznična radost na srpski način u zemlji fjordova

Praznična radost na srpski način u zemlji fjordova

209
0
Podelite

Želele smo da našim drugarima približimo srpsku kulturu i običaje, o kojima nisu znali ništa, jer tako postajemo bliži i rušimo međusobne barijere. Naravno, nije bilo lako proslaviti Božić toliko daleko od naših porodica. Ali uz sve naše prijatelje i profesore, koji su apsolutno ispratili svaki običaj, ovde smo se osećale kao kod kuće, ističu naše sagovornice.

Studentkinje skandinavistike Tamara Vidić iz Užica i Jana Prodanović iz Požege od prošle godine su na stručnom usavršavanju u norveškom Ringsakeru. Za “Vesti” prenose svoja iskustva o školovanju, načinu životu ali i o proslavi praznika uz naše običaje u ovoj skandinavskoj zemlji. U Norveškoj su od leta 2020.godine i planiraju da budu do kraja maja ove godine. Škola im je počela polovinom avgusta ali zbog pandemije koronavirusa došle su 10 dana ranije zbog obaveznog karantina. Pre povratka u Srbiju nameravaju još da proputuju i upoznaju zemlju fjordova.

Kako ste proslavile božićne praznike u internatu?

Tamara: Prvo smo u školi, pre odlaska na božićni raspust, svi zajedno proslavili 25. decembra njihov Božić u Norveškoj. Kada smo videle koliko su naši drugari bili uzbuđeni tokom proslave, koliko vole božićnu tradiciju i kako su se trudili da nas što više nauče njihovim običajima, onda smo odlučile da im pokažemo kako mi slavimo i da produžimo to božićno raspoloženje i na januar. Božićni raspust se zvanično završio 7. januara, pa smo se nas dve dogovorile da im božićna večera bude lep doček. Ceo taj dan bile smo “svečano” obučene, a naučile smo i Norvežane da se na Božić pozdravljamo sa ‘’Hristos se rodi – Vaistinu se rodi’’. To su nam govorili svaki put kad se sretnemo što nam je bilo baš zabavno. Badnjak smo dan ranije unele u školu, ali s obzirom na hladnoću u Norveškoj (koja je -20), nije imao lišće, pa smo crvenim končićem spajale lišće s granama da bi badnjak izgledao što bogatije. Dugo vremena smo provele ukrašavajući salu kako bi svaki detalj bio na svom mestu. Naravno napravile smo i plejlistu tako da smo tokom večere slušali muziku iz filma Zona Zamfirova, Zdravka Čolića, Gorana Bregovića, Dejana Petrovića i neizostavno Jugoslovenku od Lepe Brene. Pre večere održale smo i mali govor šta za nas predstavlja badnjak, šta sve mogu pronaći u česnici i koje ima značenje. Meni je bilo najzanimljivije da gledam izraze lica mojih drugara kada su po prvi put probali pasulj, baklave i česnicu i da analiziram da li im se svidelo ili ne. Na našu radost, svi su bili oduševljeni hranom. Posle večere zajedno smo otišli napolje i svako je dobio deo badnjaka koji je bacao u vatru, pa smo se smejali ko li će to dobiti najviše varnica, ko li će to imati najviše parica. Najviše varnica je ubedljivo imala Margarete, naša profesorka internacionalnog konflikta koja je bila posebno srećna zbog toga. Veče smo završili uz gledanje filma ‘’Šešir profesora Koste Vujića’’ i šolju toplog čaja.

Da li ste imale prethodno iskustva u pripremi hrane za Božić?

Jana: Nikada ranije nismo samostalno spremale božićnu trpezu, tako da je ovo bio izazovan i uzbudljiv zadatak za nas. Spremile smo šest česnica, po jednu za svaki internat u školi, kao i 150 baklava. Bilo je malo komplikovano pripremiti sve to s obzirom da nismo imale pristup namirnicama koje bismo inače koristile u Srbiji, ali je prošlo sjajno. Pored kuvarica i profesora u školi, u pomoć su naravno pritekle i naše mame koje su preko video poziva delile svoje recepte i ispratile čitavu pripremu.

Da li vam nedostaje Srbija i šta ste kroz naše običaje i kulturu želele da pokažete svojim kolegama?

Tamara: Želele smo da našim drugarima približimo srpsku kulturu i običaje, o kojima nisu znali ništa, tako da razumevanjem kulture i običaja jedni drugima postajemo bliži i rušimo međusobne barijere. Naravno, nije bilo lako proslaviti Božić toliko daleko od naših porodica. Ali uz sve naše prijatelje i profesore, koji su apsolutno ispratili svaki običaj o kojem smo pričale, ovde u školi smo se osećale kao kod kuće.

Jana: Nedostaje nam Srbija, pre svega porodica i prijatelji, kao što je rekla Tamara. Mi se svakodnevno trudimo da što bolje predstavljamo našu zemlju, jer svi znamo da ona nije uvek baš najbolje predstavljena u stranim medijima. Mislim da obavljamo dobar posao, jer naši drugari uvek rado slušaju o našoj kulturi, istoriji i običajima i jako su im interesantni.

Koji su njihovi komentari i šta im se najviše dopalo?

Jana: Rekla bih da je na sve najjači utisak ostavila česnica. Svima je interesantna tradicija vezana za nju kao i kako oni to kažu, “predviđanje godine” kroz stvari koje se u njoj nalaze. Objasnile smo i tradiciju vezanu za paljenje Badnjaka, a u pozadini su se čuli usklici svaki put kada bi zavarničilo.
Tamara: Takođe, im je bilo apsolutno nepojmljivo da mi za Božić ne dobijamo gomilu poklona kao oni, već da ih dobijamo za Novu godinu.

U poređenju sa studiranjem u Srbiji koje su razlike i šta biste izdvojile?

Tamara: U Srbiji je, nažalost, dosta stresnije studirati. I ovde imamo plan rada i sve teme koje treba da odradimo tokom godine, ali je većina predavanja zasnovana na onom što nas zanima. Na početku školske godine imali smo razgovore sa profesorima, jedan na jedan, što je meni bilo apsolutno fascinantno, gde smo pričali o tome šta nas zanima, koji su nam hobiji, o čemu bismo voleli da učimo…Profesori se više prilagođavaju studentima i većinom učenje je na nekim praktičnim primerima. Puno vremena provodimo i u prirodi i konstantno se ističe važnost da jednostavno čovek mora da pauzira, da ode u šumu i na taj način bude u konstantnoj konekciji s prirodom.

Jana: Ono što je najveća razlika jeste da nema pritiska kao kod naših škola. Pored uobičajenih predmeta imamo i one koji su za opuštanje. Pa tako kao izborne predmete možemo izabrati šetnju i planinarenje, jogu, društvene igre, šivenje, razgovor o aktuelnim događajima u svetu i mnoge druge. Profesori su jako angažovani i uključeni u živote učenika. Konstantno ističu važnost našeg učešća u stvaranju plana i programa predavanja. Nema nikakvog nametanja materijala, već ih zanima šta je to što nas interesuje i šta bismo mi želeli da učimo. Pored školskih lekcija, svakog jutra na sastancima pre predavanja nam pričaju i o važnim životnim lekcijama. Na njih gledamo kao na prijatelje, ne persiramo im, što je zapravo normalno u celoj Skandinaviji. Otvoreni su za svaku vrstu predloga, ideja i razgovora.

Koliko su strani studenti zainteresovani za srpski jezik i sve što je vezano za Srbiju i kako ste se organizovale?

Jana: Nas dve smo pokrenule kurs srpskog jezika koji pohađa 10 ljudi. Svake srede imamo jednočasovno predavanje gde ih učimo o Srbiji i srpskom jeziku. Do sada su imali priliku da nauče azbuku i abecedu, načine na koje se mogu predstaviti kao i neke uobičajene izraze i fraze. Bilo je jako interesantno videti njihove pokušaje u izgovaranju č, ć, dž i đ, kao i naše pokušaje u objašnjavanju. Fascinirani su našom azbukom, a neki je i nazivaju “fensi slovima”. Predavanja su opuštena tako da nema neke preterane prethodne pripreme, već je sve spontano. Kada započnemo neku temu, oni imaju pitanja, a ponekad i oni predlažu o čemu bi želeli da znaju nešto više. Srpskog jezika se ne drže samo tog dana u učionici, pozdravljaju nas, poneko zapeva, ali i opsuje. Veoma je lep osećaj videti da ih naša kultura i jezik zaista iskreno zanimaju.

Da li biste još nešto izdvojile za vaš boravak, šta vam se najviše dopada, kakvi su vam dalji planovi?

Tamara: Na mene su najjači utisak ostavili definitvno ljudi i jednostavno ne mogu da zamislim da, od sredine maja, neću provoditi svaki trenutak zajedno s njima. Mislim da je i to najlepše kada studirate u inostranstvu – prijateljstva koja sklopite. Što se tiče daljih planova, željno nas iščekuju ispiti u Srbiji, ali već uveliko planiramo da nastavimo naše master studije u Norveškoj. Ova godina nam je otvorila mnoga vrata i mnoge mogućnosti i vrlo smo zahvalne što smo baš tokom globalne pandemije uspele da studiramo u inostranstvu i steknemo bogata iskustva uprkos ludilu koje se dešava u svetu.

Jana: Najlepše su prijateljstva koja smo stekli za tako kratko vreme. Oni su zaista učinili sve da se osećamo prijatno, kao kod svoje kuće. Naučile smo važnost poštovanja i očuvanja prirode. Norveška je očaravajuća zemlja. Za sada, vraćamo se kući svojim porodicama i prijateljima i naravno – ispitima. Čeka nas period u kome treba da nadoknadimo sve što smo na fakultetu propustile.

Poštovanje prirode

Norveška me je naučila je kako mi u Srbiji, treba više da cenimo našu prirodu i da radimo sve što je u našoj moći da je održimo onakvom kakva jeste. Norvežani imaju tu urođenu ljubav za prirodu, koja je mene apsolutno fascinirala, s kakvim poštovanjem se oni ophode prema svakom drvetu i svakom izvoru, istakla je Tamara.

Kao izborne predmete možemo izabrati šetnju i planinarenje, jogu, društvene igre, šivenje, razgovor o aktuelnim događajima u svetu i mnoge druge. Profesori su jako angažovani i uključeni u živote učenika, objasnila je Jana.

Ostavite odgovor