Pocetna Društvo Dok god ima daha…

Dok god ima daha…

1892
0
Podelite

Posle pretrpljenog moždanog udara ostao je nepokretan i potpuno slep, ali je snagom volje i uz pomoć svojih bližnjih uspeo da se oporavi kao svojevrsni medicinski fenomen. Naš sugrađanin Milan Milanović je krajnje inspirаtivan primer kako je naizgled nemoguće ponekad ostvarivo. Suočen sa užasavajućom situacijom, nije prestao da se bori i nada.   

S obzirom na dugotrajan urednički staž koji je pretpostavljamo bio bremenit stresnim situacijama, da li je još nešto u načinu života moglo predstavljati rizik za moždani udar koji ste doživeli pre dve godine?

S ove vremenske distance mogu potvrditi kako apsolutno nije postojao makar predznak potencijalne opasnosti ili simptoma koji bi ukazivali kako mi je zdravstveno stanje ugroženo. U prilog tome govori i činjenica da za 24 godine radnog staža jedan dan nisam proveo na bolovanju. Kao iskonski antialkoholičar i umereni konzument nikotina, izbegavao sam sve potencijalne uzročnike narušavanja zdravlja. Period od četrnaest godina koje sam proveo kao glavni i odgovorni urednik lokalnog lista, zaista nije obilovao stresovima koji bi se mogli okarakterisati kao opasni u poređenju s nekim drugim profesijama. Daleko od toga. Svojevremeno sam napustio tu delatnost usled lične spoznaje kako je izgubila svoj raniji smisao, ne zbog kreativne ili emocionalne iscrpljenosti. I bez jedne babe radi pijac…

Šta je bilo presudno za medicinsko zbrinjavanje u vašem slučaju, blizina medicinske ustanove ili nešto drugo i šta vam je spasilo život uključujući i operativne zahvate?

Dva meseca nakon mog pedesetog rođendana, otputovao sam s našim sinom koji je trebalo da obavi određene administrativne formalnosti nakon uspešnog položenog prijemnog ispita za zahtevnu akademiju u Beogradu. Bez makar i naznake stresa ili umora, izgubio sam svest. Ekipa hitne pomoći se stvorila u trenutku i prevezla me u Urgentni centar koji se nalazi u neposrednoj blizini. Ustanovljena je dijagnoza subarahnoidalna hemoragija nastala kao posledica spontane rupture aneurizme. Pojednostavljeno, u pitanju je bilo puknuće krvnog suda u mozgu, usled urođene anomalije koja nije mogla biti otkrivena. Prema rečima stručnih, smrtnost u takvim okolnostima je oko 80 odsto. Operativnim putem je embolizovana aneurizma, a sedmog postproceduralnog dana ispoljila se desnostrana hemipareza usled krvarenja ispod paučinaste moždanice. Kao posledica, oba desna ekstremiteta su mi ostala paralizovana, bez mogućnosti kontrole i bilo kakvog osećaja.

Koliko je trajala koma i sa čim ste se suočili izlaskom iz nje? Kako se psiha nosila sa bolnim saznanjima i tekao oporavak?

Lično svega toga nisam ni bio svestan, jer sam se nalazio u komatoznom stanju i tek nakon punih dvanaest dana sam se probudio u bolnici u vrlo čudnim okolnostima. U totalnom mraku, desnu ruku nisam osećao, kao i nogu od kuka naniže. Zamolio sam da makar uključe svetlo kako bih video u kakvom sam stanju, ali susreo sam se sa najgorim mogućim odgovorom kako je ono uključeno…Krv iz mozga je oticala u očne duplje, tako da je naredna posledica bilo njeno sušenje i taloženje, što je doprinelo obostranom gubitku vida! Uz to, moj govor je bio potpuno nerazgovetan i s naporom bih uspeo da ovladam čak i najjednostavnim rečima. Suočio sam se s činjenicom da sam nepokretan, potpuno slep i gotovo nem. U trenu sam izgubio sva svojstva koja su me krasila čitavog života, u statusu osobe koja ne može čak ni da jede bez tuđe pomoći. Od ispunjenog i srećnog čoveka do praktično biljke u invalidskim kolicima koja nosi pelene za odrasle.

Porodica je bila veliki oslonac, ali i vaši prijatelji…

Otpušten sam iz bolnice na kućni oporavak, pa je usledio suočavanje sa realnošću. Moja supruga i kćerka su revnosno sprovodile jednu po jednu fazu poboljšavanja stanja. Najpre su me pridržavale pokušavajući da ovladam hodanjem, a teško je rečima opisati kakav je to bio napor, jer sam desnu nogu osećao kao da je mermerna greda dužine nekoliko metara, a pride sam bio lišen vida. Saznavši šta me je snašlo, moj američki prijatelj Džon Bibi je u duhu iskonskog Rotarijanca uplatio za naše uslove pristojnu sumu novca na moj račun, uz jednomislenu poruku: “Where is the breathe, there is the hope”! Ta misao mi je postala ideja vodilja i nada kako ću uprkos svim procenama uspeti da se vratim.

Kako je tekla sledeća faza oporavka?

Naredna faza oporavka je bio jednomesečni boravak u specijalizovanoj banji, gde je trebalo da povratim funkciju koračanja i ojačam oduzetu ruku. Predviđene jutarnje vežbe u sklopu terapije nisu davale nikakve rezultate, pa sam spas potražio u iracionalnoj soluciji. Naš Užičanin Dragan Spasić se zadesio u istom lečilištu nakon teške povrede kičme, paralitik u invalidskim kolicima. Pošto on vidi, predložio sam da postane moje oči, a ja njegove noge i ruke. Po julskoj vrelini i suncu, svakog popodneva posle ručka bih ja uporno i dosledno gurao njega u kolicima, dok je on glasom usmeravao smer našeg kretanja. Uz takođe Užičanku Vesnu Sovtić koja se oporavljala od moždanog udara, činili smo trojac saboraca koji je tom metodom doprineo da dovedem desno stopalo i šaku u gotovo optimalnostanje. Kada su me članovi porodice posetili, jednostavno nisu verovali da sam u našoj režiji uspeo ono što specijalne terapije nisu. Kao Konan u istoimenom filmskom ostvarenju, upregao sam se i snagom volje ostvario gotovo nemoguće.

Kako su se vaša volja i medicina pobrinuli da i doslovno progledate?

Došao je red da se pokuša povratak vida. Tada mi je na rame sletela dobra vila u obličju moje prijateljice iz rane mladosti Vesne Jovićević, koja je sada priznati oftalmolog u inostranstvu. Odlučna da pomogne, zahvaljujući svom autoritetu obezbedila je moj prijem kod svog kolege svetski priznatog hirurga u toj oblasti.  Izvršene su mi četiri kompleksne operacije na očima, pod lokalnom anestezijom, a najzahtevnija je trajala gotovo četiri sata. Stručnim rečnikom, sprovedena je Vitrectomia via pars plana, kao i ERM piling jer je utvrđen totalni hemoftalmus. Te moje operacije su postale tema jednog njegovog naučnog rada prikazanog na svetskom naučnom skupu oftalmologa u Las Vegasu, a rezultat je bio iznad svih očekivanja. Posle uklanjanja zavoja, pročitao sam natpise na novčanicama i kutijama cigareta, ispisane najsitnijim mogućim slovima! Od puberteta sam usled kratkovidosti nosio korektivne naočari dioptrije minus 2,5, a nakon specijalističkih pregleda utvrđeno je da sada vidim u parametrima 10/10 na oba oka i bez potrebe za korekcijom. Još jedno čudo i medicinski fenomen.

Opet ste na svom radnom mestu i aktivni kao nekada, mada bi mnogi iskoristili priliku i otišli u penziju. Kako ste reči vratili u sebe? 

Ostalo je da govor dovedemo u prihvatljivo stanje, jer mi se ispoljila fonemska afazija uz pokušaje autokorekcije. Naime, činio sam identične greške pri pokušajima da određene reči izgovaram, pišem manuelno ili kucajući putem tastature. Moja lepša polovina je proučila materiju i otpočeli smo proces ponovnog učenja sricanjem, primeren ne naročito nadarenom detetu predškolskog uzrasta. Stavila je pred mene slikovnice i knjige s pričama namenjenim deci nižih razreda osnovne škole, da po nekoliko sati dnevno naglas čitam dok svaku rečenicu ili stih ne izgovorim bez greške. Osim toga, upražnjavao sam svoj lični metod stvaranja pisanih sadržaja, kucajući do iznemoglosti i već nakon nekoliko nedelja sam ponovo objavljivao autorske članke u  specijalizovanim časopisima. Usledio je povratak na moj primarni posao, iako su mi samo par meseci pre toga lekari spremali dokumentaciju za odlazak u invalidsku penziju. Odlučan sam da na radnom mestu pružim i više od svojih mogućnosti, jer na taj način činimo svet oko nas boljim. Stoga često citiram ono što mi je poručio moj prekookeanski sabrat: “Dok god ima daha u njemu, ljudsko biće mora da se bori i nada”.

Živimo u vremenu bez ideja, bombardovani blago rečeno poluistinama. I medicina se suočava sa nevericom od strane velikog broja ljudi. Da li je ključ vašeg oporavka u veri i nepokolebljivosti kada je bilo najteže i želji da kao nekad šetate ruku pod ruku sa divnom plavom ženom pored zavičajne reke? 

Čuda su moguća, samo je neophodna snažna volja i pomoć blaženih osoba. Često me upitaju da li je bilo bolno tokom operacija, kao i frustrirajuće u periodu tromesečnog statusa slepe i nepokretne osobe. Vredelo je vratiti se i provesti ovaj kusur od života između dve obale reke Aheron, upravo zbog onih koji su mi pomogli i iznad svojih mogućnosti kada je bilo najteže. Rodbinu nisam mogao da biram, ali iskonske prijatelje i suprugu jesam. O svakome od nas govore samo dva kriterijuma – od čega i s kim živimo. Za poslednje odelo koje će nam obući, džepovi su suvišni. Na onaj svet čovek može da ponese samo svoju savest.

Ostavite odgovor