Pocetna Kultura JPF: „Ko hoće, ima još…“

JPF: „Ko hoće, ima još…“

218
0
Podelite

Jugoslovenski pozorišni festival nastavljen je predstavom “Radnička hronika”, u izvođenju glumaca Narodnog pozorišta iz Subotice. Predstavu je, po tekstu Petra Mihajlovića, režirao Veljko Mićunović.

Dr Marina Milivojević – Mađarev: Drama „Radnička hronika“ je dobila nagradu za najbolji domaći dramski tekst na Sterijinom pozorju, 2009. godine. Kada se taj komad pojavio, bio je veoma zanimljiv jer je otvorio novu temu – radnici kao žrtve tranzicije. Pre toga je bilo predstava koje su govorile o žrtvama tranzicije. Ti junaci su uglavnom bili žrtve rata, prekomerne upotrebe droge i uopšte raznovrsnih nesnađenosti. Petar Mihajlović je prvi u nizu komada u centar stavio radnike i njihovu priču. On ih je postavio u skladu sa načinom na koji su se radnici medijski predstavljali kroz iscrpljujuće, duge štrajkove. Veljko Mićunović i Slobodan Obradović su napravili vrlo fin štrih i čini mi se, pobrisali ono što ih je suviše vezivalo za prvu deceniju 21. Veka i naglasili najvažnije – strah malog čoveka pred užasima kapitalizma i njegova odvažnost, spremnost da se bori za izgubljena prava.

Veljko Mićunović, reditelj: Fokus je od početka bilo pitanje kako pristupiti temi koja je opšta i više se nikoga ne tiče, da bude atraktivno u pozorištu, a da ne uđemo u patos. To je, čini mi se veliki posao bio za sve nas. Postavljaju se pitanja: da li je radnik žrtva ili heroj, da li je protagonista ili antagonista? Danas prvi put imate čudniju, paradoksalniju situaciju: radna mesta navodno postoje, ali su plate brutalno male. To je apsurd da nema više ko da radi. Krenuli smo od pitanja: šta bi bilo kada bi radnici jednog dana prestali da rade, da slave život na hlebu i vodi, makar čekajući smrt? U tom kontekstu, Mislim da je Petar dobro anticipirao neke stvari. Danas kada gledam predstavu posle otklona od korone i svega što nas je snašlo, čini mi se da imamo još dominantniju situaciju u kojoj se to jezgro proširilo, metastaziralo. Mislim da ni Petar nije pisao predstavu o fabrici i da komad seže dublje u društveni problem, društvenu nemoć da se izborimo sa glavnim problemima.

Slobodan Obradović, dramaturg: Ova predstava je nastala u totalno drugačijem vremenu, pre opterećenosti pandemijom. Tada je to bilo na drugom kontinentu, nije bilo naša stvarnost. Danas je doživljavam na potpuno drugačiji način. Danas to više nisu radnici u fabrici, već smo svi mi postali radnici na ivici  egzistencije. Petar kreće od dokumentarne činjenice koju odmah izvrće, po principu: to je bio događaj koji je bio interesantan do četvrtka, a u petaj je stigla nova vest. On gazi po apsurdu baveći se temom nemanja empatije, što se više ne odnosi samo na radnike, već na sve segmente društva. Živeli smo u vremenu u kome ako padnete na ulici niko neće da vam priskoči u pomoć, pre će da vas preskoči. Ako nešto dobro u koroni postoji, to je činjenica da se pojavila neka vrsta empatije.

Olivera Đorđević, direktorka drame na srpskom jeziku NP  Subotica: Naše pozorište je baš iamlo pravo na ovu predstavu, jer smo jedino pozorište u zemlji koje radi u fabrici. Nemamo svoju zgradu od 2007. godine. Mnoga pozorišta su ostajala bez zgrada i dobijala nove zgrade, a mi smo još uvek u fabrici. To je prostor fabrike „Mladost“. Kada dođete u Suboticu, imate tri Titove fabrike, koje su tada radile. Kada smo mi došli, fabrika je još radila. Mi smo ljude, koje naši ljudi tako divno igraju videli. Oni su bili u dvorištu, malo radili na mašinama, malo štrajkovali, a onda nestali, a mi smo ostali u njihovom prostoru. Prostor koji vidite na sceni je zapravo izgled naše probne sale. Ovo je tekst koji je morao da sačeka nas. Biloje toliko lično da je moralo da se desi. Plakala sam na prvoj generalnoj probi, jer oni zaista to osećaju. Dobar deo vremena tu je prokišnjavalo, bilo hladno ili pretoplo… mi jesmo ti radnici.

Igor Greksa, glumac i scenski pokret: Zasluge za scenski pokret u ovoj predstavi idu celom ansamblu, jer da ne igramo svi zajedno, ne bi tako izgledalo. Čak smo se šalili da se ova predstava gleda perifernim vidom, jer gledaš napred, a krajem oka vidiš ko je kada pipnuo stolicu, okrenuo je, seo, izašao, ušao, okrenuo se, stao… Skoro sve odluke smo donosili kolektivno. Svako od nas je podjednako važan zupčanik, koji ako ne funkcioniše – mehanizam se kvari. Tu je i ljudska instalacija na ulici, koja se od umora raspada.

Jelena Mihajlović, glumica: Mi smo se dugo borili da ubacimo ženske monologe koje je Petar imao napisane, a mi smo ih probali. Slobodan i Veljko su u jednom trenutku rekli da ćemo probati da osetimo u ritmu i emotivno, gde im je mesto. Nikad nismo osetili. Petar u finalnoj verziji takođe nije ostavio te monologe, jer nema mesta za njih. Razmišljala sam zašto je tako. Shvatila sam da je sve što treba da znamo o položaju žene, ono što od njih čujemo. Kroz njihove monologe čujemo razne ženske sudbine. Imamo scenu u kojj porodica jede pasulj, a žena na pridiku odgovori: „ko hoće, ima još“. Mislim da je položaj žene u
našem društvu stao u tu jednu repliku, na poetski, figurativan način. To što smo ženske sudbine čuli, a ne i videli, takođe je prava slika našeg društva u kome one nisu vidljive. Za mesto se borimo, jer se ne podrazumeva da je naše.

Srđan Sekulić, glumac: bavimo se društvenim položajem čoveka, ali i ličnom pričom, moj lik ponajviše. Bilo mi je zanimljivo da radim na tom delu oko njegove žene, ćerke, sina, zapostavljanje porodice kroz borbu za bolji položaj u fabrici. To mi je bilo  najdirljivije. Čini mi se da ti izrazi: radnička klasa, radnička hronika, radnička prava… danas imaju anahron, zastareo prizvuk. Zato mi se dopada ono što je Slobodan uradio, jer ova priča treba da se raširi na sve nas, na svakog čoveka i njegov položaj u društvu. Na kraju krajeva, ni glumci i zaposleni u pozorištima ne stoje mnogo bolje od tih radnika. Čini mi se da smo uspeli da od anahrone teme napravimo predstavu koja je aktuelna i  univerzalna i svevremena.

Bojan Munjin, selektor JPF: Predstavu sam gledao pre pandemije, koja je samo razotkrila sve ključne teme koje imaju veze sa egzistencijom, smislom i mukama života. Ovaj festival u svojih 25 godina pokušava da bude tu, blizu, danas, sa ljudima i temama koje nas se danas tiču. Ova predstava bez sumnje ima veliku, u gotovo egzistencijalnom smislu jer govori o „sada“. Naravno, ona ima vrednost i u poetskom smislu i izboru senzibiliteta igre. Sve zajedno je jako važno za ovaj festival. Pre 7-8 godina smo prikazali „Radničku hroniku“ iz Banjaluke, a vreme se toliko ubrzalo da je ona tugaljiva priča u kojoj junaci još imaju svoje priče, lica, imena, sada priča u kojoj smo potpuno  dehumanizovani i degradirani. Takva atmosfera postoji, a imena više imena.

Almir Imširević, kritičar: Drago mi je kada se pokrenu neki točkići, za koje sam mislio da već dugo stoje i da će zauvek stajati. Predstava me naterala da razmišljam o tome da li uopšte znam definiciju – ko su radnici? Imam sreću da pripadam generaciji koja poznaju onu sintagmu – radnici, poštena inteligencija i da sam iz porodice u kojoj smo prepoznavali ko su radnici. To su oni koji su u svom poslu prljali ruke. Mi iz pozorišta se guramo u taj svet. Prave radnike retko viđamo i viđaćemo ih sve ređe. Podsetila me je ova predstava na Čaplinovog radnika i mašinu za koju je Čaplin već bio svestan u šta će nas pretvoriti.

Predstava je dobila ocenu 4.22, a poslednje večeri publika će moći da pogleda predstavu u koprodukciji novosadskog i budvanskog teatra Upotreba čoveka u režiji Borisa Liješevića.

Ostavite odgovor