Poslednja takmičarska predstava na ovogodišnjem festivalu je “Upotreba čoveka”, za koju je po motivima romana Aleksandra Tišme tekst uradio Fedor Šili, a režirao Boris Liješević, u koprodukciji Novog tvrđava teatra Novi Sad, Novosadskog pozorišta/ Ujvideki Szinhaz, Grad teatra Budva i East West Centar Sarajevo. Ova predstava se realizuje u okviru zajedničkog regionalnog programa „Dijalog za budućnost“ koji u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori sprovode UNESKO, UNICEF i UNDP.
Dr Marina Milivojević – Mađarev: Veoma mi je lepo i neobično da vidim da je Boris sa jednom dramatizacijom romana otvorio ovaj festival, a zatim ga i zatvara. Obe predstave govore o Aušvicu i odgovornosti, a junakinje iz dve predstave bi se mogle i „sresti“ u Aušvicu. Roman govori o vremenu straha i rata koje uništava svaku ljudskost i potrebna je ogromna snaga da se odbaci prošlost i krene napred. Posebno su mi strašne scene nasilja koje su prikazane kroz ples.
Boris Liješević, reditelj: Ovo mi je jedna od najdražih predstava. Ovo je roman koji nikada do sada nije dramatizovan, jako kompleksne strukture, puno prostora i likova, velikog vremenskog obuhvata. Dok smo radili nisam verovao da ću uspeti da se do kraja izborim sa strukturom, ali zajedno smo došli do ove predstave. Uznemirava me što izgleda da se roman ne završava, kao da govori o sudbini sveta, o demonima i pošastima sa kojima nismo završili. Oni stalno prete da izađu u vidu mržnje i netrpeljivosti. Pogađaju me ti ljudi koji do kraja veruju da se neće desiti katastrofa i da će razum pobediti dobro. Na žalost, uvek se dokaže da su ti ljudi u manjini.
Emina Elor, glumica: Divan je bio proces, sve je došlo na mesto uz puno čitanja romana i istraživanja Tišminih redova. Baš smo se udubili u štivo. Trudila sam se da nađem taj put. Možda on ne liči na put žena koje su stvarno prošle Aušvic, ali ovako sam probala da približim njenu sudbinu. Mislim da ne možemo život živeti samo u depresiji i teškim trenucima. Tokom rata neki su živeli slobodno i bilo im je lepo… a vi, šta ste vi za to vreme radili?
Ognjen Nikola Radulović, glumac: Bilo nam je jako prijatno na probama. Za mene je ovo prvi proces i imao sam veliko poverenje, strpljenje i podršku od kolega i Borisa. Prelaženje iz
jedne u drugu ulogu je bilo prirodan proces, igrali smo se želeći da ispričamo priču. Lepo se osećam u svakom liku. Inspirativno je. Prvo sam se stideo da koristim mađarski akcenat, mislio sam da ću zvučati smešno. Kada sam prvi put izašao sa njim u Novom Sadu, bio je muk. Shvatio sam da nije smešno i dodao još, želeo sam da budem pravi mađar. Imao sam pritisak od Emine, jer ona zaista zna kako to treba da zvuči.
Draginja Voganjac, glumica: Veliko je bogatstvo u ovom romanu, iz njega može svašta da se crpi. Osim toga, zaista smo imali plodonosne improvizacije. Bila je to igra, bez opterećenja. Pravili smo pozorište i radovali se igri.
Jugoslav Krajnov, glumac: kada sam čitao roman, shvatio sam da to izgleda kao pravi filmski scenario. Tišma za svakog glumca piše do najmanjih pojedinosti. Sve smo crpeli iz romana. Mnogo puta smo samo čitali roman na probama i svaki put smo uspeli da sagledamo nešto novo, kao da gledate film. Što se tiče Roberta Kronera, on je žrtva i dželat. U tim vremenima je pitanje ko je žrtva, a ko dželat. To je bilo vreme u kome stradaju knjige i ljudi
od knjiga, a on je bio prosvećen i daleko ispred svog vremena. Verovao je da će razum preovladati, a da će ludilo fašizma biti zaustavljeno. Posebno mi je bio zanimljiv nagon za preživljavanjem. Glavni junaci, Vera i Sredoje imaju neverovatno izražen taj nagon, gotovo doveden do animalnog. Oni prežive, ali je pitanje kako će nastaviti da žive i da li ima života posle svega što su proživeli. Za moja dva lika je zajedničko da su obojica
roditelji. Jedan nije mogao da se suoči sa životom, drugi je imao izražen nagon za preživljavanje. Ovo je roman o preživljavanju i spajanju. Tema je neiscrpna i mogla bi se posmatrati iz različitih uglova.
Ognjen Petković, glumac: U jednom momentu mi smo deo mase i to je ono što vrlo dobro poznajemo. Meni je interesantna bila podvojena ličnost jednog naciste, Nemca, mesarskog kalfe, koji ima potrebu da se pokaže i dokaže. Neverovatno je da ljudi druge ljude ne posmatraju kao deo zajednice. On u romanu celo jedno veče provede pričajući o tome kako je ubijao, hvaleći se. Ponosan je na sestru koja se udala u bogatu kuću. Iz improvizacija je nastalo dosta toga.
Aljoša Đidić, glumac: Zanimljivo je što u predstavu ulazimo zajedno sa publikom, jer to je kao kad ulazimo u proces predstave: u civilu, u svojoj odeći. Iz mase izlazimo, zatičemo
garderobu ispred zida, otvorimo dnevnik, oblačimo odeću tih ljudi na sebe. Pored divnog i uzbudljivog procesa, tu je i Tišma. Još od prve godine, shvatio sam da ako se ne zaljubim u pisca, neće biti dobro, jer nema iz čega da ide. Sa Tišmom je išlo i predlažem svima, posebno onima koji žele da se bave umetnošću da čitaju njegov Dnevnik, jer to je dnevnik nastajanja jednog umetnika.
Dušan Vukašinović, glumac: Veoma se radujem početku predstave, jer imam utisak da nas poziva na istinu. Mi priznajemo ko smo, a zatim vam pričamo priču, želeći da razumemo priču i ljude. Ovaj poziv doživljavam kao poziv u kome treba da upoznam i razumem čovega, da ga ne osudim, već da se pitam. U Ovoj predstavi, nije teško razumeti ko je Milinko i čovek može samo da se raduje i da se potrudi da se očisti od svega prljavog, ne bi li se što više približio njegovom liku.
Bojan Munjin, selektor JPF: Ovom predstavom je zatvoren tematski krug ovog festivala i ljudskog života koji smo hteli da podelimo sa publikom. Kako su obe Borisove predstave u
vezi, tako su u vezi i sa predstavom o radnicima, glumcima, svakodnevnom životu. Postoji knjiga o balerini koja je preživela Aušvic, u koji je poslata sa majkom, koja joj je rekla: „Šta god bilo tamo gde idemo, probaj da sačuvaš ono što je u tebi”. Tako je preživela logor i napisala knjigu.
Almir Imširević, kritičar: Bilo mi je zanimljivo traženje očite veze sa onim što živimo. Siguran sam da se mnogi pitaju- zašto mi to danas gledamo. Mislim da je to veliki problem i da ova predstava, između ostalog, govori upravo o tome. Govori da smo mi kao društvo postali bahati, bezobrazni, neuki, agresivni. Nama bi trebalo pisati nove knjige svakih pet dana. Prostor iz koga vi dolazite ima Tišmu, Kiša, Lebovića… samo njihove tri knjige dale
bi materijala da se čovek zabavi narednih pedeset ili sto godina. Ništa mi nismo naučili.
