Pocetna Društvo MILOŠ NEGIĆ: Za sve je kriv Brus Li

MILOŠ NEGIĆ: Za sve je kriv Brus Li

514
0
Podelite

Kad na treningu plačeš, na takmičenju se smeješ. Znoj sa treninga naplati se na takmičenju, gde se najbolje vidi šta si i koliko radio, kaže Miloš Negić, bivši reprezentativac srbije i evropski karate sudija

Miloš Negić je na prvi trening otišao 1979. godine i od tada nikada nije napustio karate. Nekada takmičar, danas sudija, kimono je 2009. okačio o klin, ali je pre toga ljubav prema ovoj veštini preneo na sina. Krajem maja, Negić je sudio u Poreču na Seniorskom evropskom prvenstvu u karateu, što je, kako kaže, posebna čast.

Vaša biografija kaže da ste karate zavoleli još na prvom treningu i do danas ga niste napustili?

Da, karate sam zavoleo još kao dete, gledajući filmove u kojima je zvezda bio Brus Li. Tako je sve počelo, a onda su usledili treninzi u KK „Sloboda“, KK „24. septembar“, KK „Crvena Zvezda“ i na kraju KK „Borac“ iz Čačka, u kome sam ostvario svoje najveće sportske uspehe. Taj klub je još u SFRJ važio za jedan od boljih i organizovanijih, što je i danas. Na prvi trening sam otišao 1979. godine i od tada sam trenirao, sa prekidima. Od 1984. do 1997. godine sam bio aktivan, a od 2005. do 2009. godine, aktivirao sam se kao veteran. To je ljubav koje se nije lako odreći. Kada jednom osetiš draž tog prelepog sporta, više nikada ne možeš da ga napustiš.

Uporan rad odveo Vas je i na velika takmičenja, sa kojih ste se vraćali kao pobednik. Šta u takmičarskom domenu vidite kao svoje najveće uspehe?

Tri puta sam bio prvak Srbije u seniorskoj konkurenciji, bio sam treći na prenstvu Jugoslavije, treći na prvenstvu Srbije, a posle toga sam više puta osvajao ozbiljnije Kupove, kao što su Kup Jadrana u Makarskoj, Kup Jadrana u Zelenici, zatim razne jače turnire. U Regionalnom prvenstvu Evrope u Bariju, 1990. godine sam imao tri meča i tri pobede. Mislim da sam tada bio u najboljoj formi.

Kako ste prešli put od od takmičenja do suđenja?

Taj put je naporan, ali kada vidiš rezultate, onda si srećan, zadovoljan. Znate kako kažu: „Kad na treningu plačeš, na takmičenju se smeješ“. Zapravo, znoj sa treninga naplati se na takmičenju, gde se najbolje vidi šta si i koliko radio. Naravno, dosta toga zavisi od trenera. On je jako važan, stoji iza tebe sve vreme. Karate je individualni sport i trener mora znati sve tvoje kvalitete, prednosti, ali i mane. Trener analizira, kao i ti, protivnika i vodi te kroz meč. Zato, ako iza sebe imaš dobrog trenera, siguran si. On tačno zna šta i kada treba da ti kaže, šta treba da uradiš.


Voleo bih da se mladi bave bilo kojim sportom, jer to je i lepo i korisno. Radiš na sebi i stičeš nova prijateljstva, koja traju celog života. Apsolutno bih svakome uvek prvo predložio karate. Fudbal možeš da igraš na ulici, košarku na plaži ili bilo gde. Za karate moraš da obučeš beli kimono i uđeš u salu. To ima posebnu draž. Kimono izgleda lepo, skoro svečano, kada ga obučeš, ipak se osetiš posebno. Moja poruka mladima je da se obavezno bave nekim sportom, a ako ne mogu da odluče kojim – neka izaberu karate, neće pogrešiti.

Sigurno je da ne postoji oblast u kojoj je lako biti sudija. Karate ima svoje specifičnosti u tom smislu?

Svake godine se modifikuju pravila i zato idemo na mnoge seminare, usavršavamo se. Sada je to posebno izraženo zbog Olimpijskih igara u Tokiju. Sve se dovodi do izuzetno visokog nivoa. Po mom mišljenju, suđenje u karateu je najteže i najkompleksnije. Ono zahteva poznavanje psihologije, moraš prepoznati kada takmičar simulira, što je veliki prekršaj. Treba prepoznavati i nivo zadobijenih povreda u konsultaciji sa lekarom. Treba precizno odrediti da li je nešto poen ili ne. Tu je glavni sudija (referee) i četiri pomoćne sudije (judges) koji signaliziraju situacije, imaju zastavice. Ipak, na kraju je sve na glavnom sudiji koji može i da preinači odluke. U seniorskim konkurencijama je uveden i video review, što je pandan var tehnologiji u fudbalu. Snimak proučavaju dvojica visokorangiranih sudija koji odlučuju da li je bio poen ili ne.

Nedavno ste sudili na Seniorskom evropskom prvenstvu u Poreču u karateu. Koliko je važno to iskustvo za Vas?

To je velika čast i zato imam potrebu da se zahvalim Karate federaciji Srbije što mi je ukazala poverenje, pružila priliku i omogućila mi da budem deo tog tima. To zaista ima posebnu težinu i veličinu. Potrudiću se da i ubuduće opravdam to poverenje. Inače, Seniorsko evropsko prvenstvo u Poreču u karateu je najviši nivo evropskog događaja u ovom sportu.
Pored sudijskih i drugih obaveza, koliko danas često trenirate?
Do 2009. sam bio u kimonu, a nakon toga sam prestao da se aktivno bavim karateom. Ipak, još uvek imam rituale kojima čuvam ono što sam naučio, čime sam se bavio i održavam fizičku kondiciju. Ta ljubav nije ostavljena negde po strani, aktivan sam, ali na neki način sam 2009. kimono okačio o klin.

U međuvremenu preneli ste ljubav prema karateu i na sina?

Da, preneo sam ljubav na sina, koji je karateom počeo da se bavi sa sedam godina. Trenirao je u Karate klubu „Užice“ i bio veoma uspešan u oblasti borbi. Postizao je dobre rezultate, a nakon toga je prešao u karate klub „Borac“ iz Čačka, na neki način nastavio mojim stopama. Međutim, u finalu Školskog prvenstva Srbije, doživeo je jako tešku povredu, pokidao je prednji ukršteni ligament u kolenu. Takva povreda zahteva jako dug oporavak i to ga je omelo u daljem radu. Posle toga čovek se jako teško vrati, posebno kada je reč o individualnim sportovima, pa na žalost nije nastavio dalje.

Ljubav prema ovoj veštini koju ste osetili na prvom treningu ni danas ne jenjava?

Tako je. Za mene. karate je najlepši sport na svetu. To je veština koja zaista ima nešto posebno u sebi. Reč je o plamenitoj veštini, koja je nastala na Dalekom istoku. Kod karatea, osim što se baviš sportom, dobijaš još nešto – samopouzdanje, uz koje sigurnije koračaš kroz život. Osim toga, posebna pažnja se posvećuje pravilnom disanju, pravilnom držanju tela. Sve devojke i momci koji se bave ovim sportom su lepo i skladno građeni i imaju savršeno držanje, stav. To se, posebno u katama i zahteva. Osim toga, to je prelep sport u kome je svaki meč drugačiji, tako da uvek možeš nešto novo da vidiš, upotrebiš svoje znanje i doživiš neko novo iskustvo.

Kako, uz Vaše takmičarsko i sudijsko iskustvo, vidite karate u Srbiji i Užicu? Na kom je nivou, kakve su mu šanse i mogućnosti?

Imamo sreću što imamo jak i uspešan menadžment i predsednika koji je upravo sada, u Poreču izabran za člana Izvršnog odbora EKF-a, Evropske karate federacije. To je jako ozbiljna pozicija, koja, između ostalog podrazumeva da konstantno podiže nivo našeg sporta. Srbija se i inače dosta dobro kotira u karateu. Mi smo 2010. godine bili domaćini Svetskog prvensta i ekipno bili svetski prvaci. Osim toga, imali smo još tri takmičara koji su osvojili medalje na tom svetskom prvenstvu. Dakle, karate u Srbiji je dosta dobar, dobro se kotira i ima dobro vođstvo. Ista je situacija na našem, lokalnom nivou. Užice je uvek imalo bisere koji su pronosili ime našeg grada. Ne volim da pominjem imena, da se neko ne bi uvredio, ali jedan od bisera je Borko Vujović, koji je bio jako dobar takmičar, a sada je takođe sudija. Mnogo ih je još, ali njega sam morao da pomenem.

Posle svih uspeha, šta danas vidite kao novi izazov u karateu?

Svako novo takmičenje u sportu je izazov. Slede nam Olimpijske igre u Tokiju. Biti tu je vlika čast, ali reč je o velikim lobijima, a ne o tome koliko je ko dobar, jednostavno države imaju svoje favorite. To prepuštam boljim kolegama. Događajima na nivou Balkana i Evrope uglavnom prisustvujem. Kao što je to i inače u karateu, uvek saznam, vidim nešto novo, razrešim neke nedoumice koje sam imao. Ovo je sport u kome se bilo kada mogu desiti situacije koje nisu nikada do tada i jednostavno moraš da znaš kako da rešiš. Ti ocenjuješ, a posle suđenja i dobijaš ocenu, pa svako ima svoj prosek i krajnje mogućnosti.

Ostavite odgovor