-Na našem fakultetu svako je morao da nauči, da stekne znanje koje će mu omogućiti da bude dobar inženjer i da ne pravi greške u projektovanju. Za mene kao profesora studenti kažu da sam bila jako stroga i da sam od njih puno zahtevala-ističe prof. dr Mira Petronijević, redovni profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu u penziji
Užičanka Mira Petronijević ponovo je boravila u rodnom gradu, povodom obeležavanja 50 godina od završetka Užičke gimnazije, radi susreta sa svojim školskim drugovima. Ćerka je učiteljice Nade Petronijević iz Osnovne škole „Nada Matić“, a ujak joj je bio novinar „Vesti“ Miladin Ostojić. Odrasla je u „Kuli“ na Trgu partizana, bila je đak generacije Užičke gimnazije, jedna od najboljih studenata Građevinskog fakulteta u Beogradu na kome je i ostala da radi kao profesor do penzije. Majka je tri sina i živi u Beogradu. Za „Vesti“ govori o svom odrastanju, profesorskoj karijeri, Užicu kakvog ga pamti, o čemu se vodilo računa, ali i šta joj sada smeta sa stručne strane u gradu.
Vaša generacija obeležila je važan jubilej pola veka od završetka Gimnazije. Čega ste se prvo setili iz perioda vašeg odrastanja i školovanja u Užicu?
Za ovih 50 godina iza mene je jako puno profesionalnog i porodičnog rada. Priprema za dolazak ponovo u Užice je podsećanje na detinjstvo i mladost. Stanovala sam u „Kuli“, odrasla na Trgu i to je bilo idilično detinjstvo. Posle završetka osnovne škole „Nada Matić“, usledilo je školovanje u Gimnaziji, izlasci na korzo, igranke u Domu JNA, druženje i sedenje na Trgu. Tek u četvrtom razredu smo mogli da idemo na igranke u Gradsku kafanu. Zatim, mi smo bili izvanredno odeljenje, a razredni nam je bio profesor Milan Cucić, koji je predavao matematiku. Profesori su nam bili fantastični i danas sam stvarno ponosna na to što sam bila njihov đak. Kada sam u četvrtom razredu otišla u Drugu beogradsku gimnaziju osetila sam veliku razliku. U mom užičkom razredu svi učenici su bili ambiciozni, vredni, upisali fakultete i budućnost nam je izgledala svetla. Imala sam divno detinjstvo i mladost u rodnom gradu i toga se uvek rado sećam.
Kako ste nedavno proslavili maturu?
Proslava je bila mnogo lepo organizovana, ali nažalost ovog puta niko nije bio od profesora, ni direktor iz Gimnazije da nas pozdravi. Naša drugarica i moja prijateljica dr Jovanka Čubrilo organizovala je preko telefona razgovor sa profesorom Cucićem. Svi smo bili ganuti kada smo ga čuli, kao i on koji je od nas dobio veliki aplauz. Zatim je usledila prozivka, pa organizovan prevoz na Perućac gde je proslava bila na brodu. Tu su nam svirali starogradske pesme koji smo mi kao gimnazijalci pevali kada smo išli na ekskurzije. Tako da smo imali izuzetno lepo druženje uz evociranje uspomena u veseloj atmosferi. Zaključili smo da smo mlađi nego što imamo godina, naročito po duhu.
Kakav je bio vaš dalji životni put po odlasku iz Užica?
Bila sam dobar đak, pa sam se za studiranje dvoumila između arhitekture i medicine. Mama me je ubedila da ne studiram medicinu. Odvajanje od Užica mi je teško palo, tako da sam se odmah posle mature vratila iz Beograda i leto provela u rodnom gradu. Pošto sam bila dobar đak mogla sam da upišem fakultet koji sam htela, sem arhitekture gde su svi polagali prijemni. Zato sam odlučila da upišem nešto drugo. Kada sam ušla na Građevinski fakultet, odnosno u veličanstvenu zgradu u kojoj su tri fakulteta Arhitektonski, Građevinski i Elektrotehnički, koja odiše akademskom atmosferom, a koja me podsetila na našu Gimnaziju, nisam imala dilemu. Upisala sam se na građevinu i rekla sebi, pa to je slično arhitekturi, i nisam zažalila. Bila sam izvanredan student. Dobila sam stipendiju Energoprojekta gde sam kratko radila po završetku studija. Onda su me na razgovor za posao pozvali akademik profesor dr Milan Đurić koji je bio šef Katedre za tehničku mehaniku i teoriju konkstrukcija i docent dr Dimitrijević. Primljena sam za asistenta, a posle je sve išlo svojim tokom, magistrirala sam, rodila troje dece, a zatim doktorirala. Moj akademski put nije bio meteorski kao što je to danas. Napredovala sam polako. Na Katedri za tehničku mehaniku i teoriju konstrukcija prošla sam sva zvanja, predavala sam fundamentalne, zahtevne, predmete Statiku konstrukcija i Matričnu analizu konstrukcija, bila sam rukovodilac jednog domaćeg i jednog bilateralnog projekta, 16 godina sam vodila međunarodni projekat koji je doprineo razvoju nauke na našoj katedri, zbog čega sam vrlo ponosna. Bila sam mentor mnogim master i dvema doktorskim disertacijam. Bila sam prodekan za nastavu baš kada smo realizovali prelazak na nastavu po „Bolonji“. Iza mene su ostali sjajni mladi saradnici. Jedan od najboljih, docent Miroslav Marjanović je takođe đak Užičke gimnazije, a njegov brat blizanac Miloš je docent na Katedri za geomehaniku. Oni su izuzetni i na njih sam kao Užičanka veoma ponosna.
Da li su užički studenti kod vas imali poseban tretman?
Na našem fakultetu svako je morao da nauči, da stekne znanje koje će mu omogućiti da bude dobar inženjer. Nisam pravila nikakve razlike među studentima, ali sam bila sentimentalna kad su Užičani u pitanju. Recimo, Miroslava i Miloša sam uvek podržavala, jer su bili briljantni, dva najbolja studenta. Bila sam asistent kada je naš fakultet upisao Peđa, sin mog profesora Cucića. I on je bio odličan student, a kada sam već bila profesor došao je da studira i profesorov unuk Kosta, koji je takođe bio izuzetan student. Moram da pomenem i Užičanina Miladina Milovića koji je takođe bio među najboljima. Zbog prezimena sam ga pitala odakle je, jer sam u razredu imala trojicu drugova koji su se tako prezivali. Drago mi je kada vidim da su deca iz Užičke gimnazije dobri studenti, a kasnije i dobri inženjeri. Za mene kao profesora studenti kažu da sam bila jako stroga i da sam od njih puno zahtevala, ali ja smatram i da sam im puno i davala.
Nedostaje li vam sada rad na fakultetu?
Ne. Puno sam i naporno radila 41 godinu. Fakultet me pored redovnog rada, projekata, rada sa magistrantima i doktoratima izabrao da predajem na novoosnovanom Građevinskom fakultetu u Banja Luci. Pored toga, godinama sam držala nastavu na fakultetu u Podgorici, a jedno vreme i u Subotici. Lično sam protiv da se radi preko 65 godina života. Mislim da treba dati prostora mladima koji dolaze. Sada samo radim recenzije članaka za časopise i kongrese.
Kada dođete u Užice, kakve promene primećujete?
Užice je vrlo lepo, Mali park je divno sređen, kao i sam centar sa pločnikom i cvećem ispred opštine, ali odnos Užičana prema Trgu partizana me je razočarao. Trg je zapušten, raste trava između ploča, nekih ploča nema, sa pojedinih stubova su popadale pločice, i to mi je jako žao. Onaj prilaz prema sada kineskoj robnoj kući je potpuno zapušten, kao i prolaz ka ulici Petra Ćelovića. Trg je jedna ambijentalna celina koja ima vrednost i koju treba sačuvati. Apelujem da Užičani ulože mali napor i da ga obnove. Sećam se, kada sam bila dete, da je Trg imao čuvara koji nije dozvoljavao da se bilo šta ošteti, da se izgazi cveće… Ovo je čini mi se nebriga. Isto to primećujem i na plaži. Sve je potpuno ruinirano, naročito nekadašnji hotel “Turist“ i restoran preko puta. Šta se dešava ne znam, ali na plaži je očigledan i ekološki problem, tako da se niko više tamo ne kupa. Jaz je kao žabokrečina i žao mi je što se to ne rešava. Tu je i problem sa dovodom vode do hidrocentrale, koji pod hitno treba vratiti u prvobitno stanje.
A što se tiče arhitekture iz 60-tih godina, ona ima svoju vrednost, jer kad odete u inostranstvo vidite kako oni to sve čuvaju. Malo revitalizuju i doteraju, i ta arhitektura stoji kao spomenik jednom vremenu. I ovaj Trg je simbol jednog vremena i to tako treba očuvati. Žao mi je i što je sklonjena bista druga Tita. Iako nikad nisam bila komunista, niti u nekoj partiji, smatram da je to bilo jedno herojsko vreme, vreme narodnooslobodilačke borbe, borbe protiv fašizma. Ja sam odrasla s tim da treba na to da budemo ponosni, naročito na Užičku republiku, kao i na bitku na Kadinjači i nisam do sada promenila mišljenje. Koliko ja znam elementi na Trgu nose simbole tog vremena.
Reagovali ste sa stručne strane i na najavu zatvaranja prolaza kod Gradske kafane?
Kada su me sa stručne strane konsultovali o toj najavi zatvaranja prolaza na Trgu rekla sam da to apsolutno ne sme da se učini. Ne samo što je to ambijentalna celina, već i zbog prirodne aeracije. Nadam se da je taj predlog potpuno zaustavljen.
Vi ste osim prosvetne tradicije u porodici vezani i za „Vesti“. U kakvoj uspomeni vam je ostao taj period dok je novinarski posao radio vaš ujak Miladin Ostojić?
Moj ujak je veoma revnosno radio u „Vestima“. Sećam se da je po povratku sa posla, kada bi se odmorio i prošetao Velikim parkom ponovo sedao da radi, i da je uvek precizno beležio vreme koje je provodio u radu i čitanju. Bio nam je velika podrška. Sećam se te njegove predanosti radu, govorili su da je bio boem, ali ja to nikada nisam primećivala. Na Sajam knjiga je uvek dolazio jer su „Vesti“ imale svoje izdavaštvo, pa je to bila prilika da se vidimo i radujemo susretu.
Da li biste još nešto izdvojili?
Imala sam i imam divne prijatelje, ali nijedno kasnije prijateljstvo nije kao što su ona iz Užica. Iz svog iskustva znam da mala mesta pružaju mogućnosti za iskrena prijateljstva, koja u velikim gradovima niste u stanju da u toj meri ostvarite. Osim toga, dobre škole u malim mestima vam pružaju velike mogućnosti i podsticaj da napredujete i ostvarite svoje snove. I to je velika prednost koju smo mi imali ovde u Užicu. I na kraju, moram istaći da sam za sva moja profesionalna i lična postignuća beskrajno zahvalna svojoj mami, pravoj Užičanki, bez čije predane ljubavi, odanosti i pomoći mnogo toga ne bih mogla da postignem.
