Život je najveća inspiracija, da se ne lažemo. Inspiracija nije nešto što idete pa tražite, već čovek mora biti spreman i onda vi prosto prepoznate određenu situaciju, zaustavite se i pomislite kako tu ima elemenata za nešto više, za nešto trajnije – kaže za „Vesti“ Uroš Đurić, poznati beogradski umetnik
U galeriji „Reflektor“ u zgradi bivše kasarne u Krčagovu u subotu, 19. juna, otvorena je izložba beogradskog umetnika Uroša Đurića, „Stanje stvari“ koja je njegova prva samostalna izložba u Užicu gde je izlagao u još nekoliko navrata na kolektivnim izložbama. Ovog puta, Đurić je izložio slike, crteže, grafike, video radove, fotografije. Prema njegovim rečima, to je širok opus njegovog „delovanja u svim tim oblastima za koje sam se školovao. Školovan sam čovek i bar što se tiče tog stručnog dela to su, zaista, odlike moje prakse“. Izložba traje do 15. jula i može se posetiti na zakazivanje dan ranije na imejl adresu galleryreflektor@gmail.com u periodu od 15 do 20 časova svakim radnim danom.
-Odlučili smo da ovog puta to bude jedan dosta srećno uklopljen niz radova, ustvari, segmenti iz različitih ciklusa u poslednjih 20 godina. Najstariji rad je iz 2001., a najmlađi smo uradili ovde u samom Užicu, juče. Inače, volim i to je tradicionalni deo mog opusa, gde god da izlažem, uvek uradim i neku produkciju u lokalu. Mislim da je to veoma važno, ta uključenost sredine, participativnost u zreo umetnički opus. Znate, nisam ja nikakav kolonista koji je došao ovde da zaseni, već sam neko ko je zahvalan što može da predstavi svoje radove i želim na neki način da uzvratim time što ću uključiti lokalnu zajednicu u ono što radim. Tu se onda, zapravo stvara široka mreža zajedničkih interesovanja i napora da se, ustvari, život u ovom društvu podigne na jedan nivo za koji verujem da mi svi zaslužujemo kao što drugi misle da zalužuju da se ovde rade veliki poslovi, kao što opet, drugi misle da je u redu da njihovo prostaštvo postane javno. Tako i ja smatram da kultura treba da ima veliko zapaženo mesto u istoriji našeg postojanja na prostorima koje smo zauzeli davnih dana.
Izložba u „Reflektoru“ je jedinstvena, ne liči ni na jednu do sada?
-Ne, ne, apsolutno ne. Sa Sašom (Aleksandar Dimitrijević prim. aut.) je uvek drugačije zato što on radi na jednom standardu koji je svetski. Da nije tako, ne bi dobio znamenitu nagradu „Jelena Šantić“ koja se dodeljuje za izuzetne inicijative koja je do te mere visoko profilisana da je dobiju zaista samo najizuzetnije inicijative u polju kulture u Srbiji. Galerija „Reflektor“ je pokazala da može da se nosi ne samo u lokalnim okvirima već ih je nadmašila, čak i u nekim evropskim i svetskim okvirima ima jedan standard koji može da ispuni i to je veoma važno.
S obzirom da se bavite brojnim vrstama umetnosti, šta je suština, zajednička nit svih tih Vaših umetničkih iskaza?
-Mislim da je to jedna potraga za sopstvom, uvek. Znate, čovek ceo život pokušava da sazna ko je. Mi imamo neku predstavu o sebi, drugi, opet imaju neku predstavu o nama. Istina je negde tu između. Skoro sam razmišljao, da mi, bar koji imamo decu, iako živeći jedni sa drugima, malo znamo jedni o drugima. Zapravo, teško da ćemo ikada saznati kakav je unutrašnji svet našeg deteta kao i to da će dete teško saznati kakav je unutrašnji svet i naša drama dok žive sa nama. Imamo samo neke spoljne karakteristike i odlike onoga što ustupamo jedni drugima u tom nekom zajedničkom životu. A umetnost je pokušaj da se čovek istovremeno i otkrije i razotkrije. Ono što je uzbudljivo, to je da se velika većina ljudi, upravo kroz umetnost, na neki način i prepusti, zato što prepoznaje upravo one unutrašnje nemire ili stanja koja teško može da ispolji tako javno i onda umetnost deluje prosto oslobađajuće kada vidite da se drugi isto tako prepuštaju različitim mislima ili dilemama, preispitivanjima kojima je, u većini, svaki život sastavljen. To je velika tajna.
U kojoj vrsti umetnosti se osećate najbolje, najudobnije, najslobodnije, koja Vas najviše podstiče da se razotkrijete, da se predate potpuno?
-Radi se o tome, da obično biram tehniku ili tehnologiju u odnosu na ideju. Nekoj ideji više odgovara slikarstvo, nekoj fotografija ili koncept, performans. Za mene je prava stvar kada podstaknut određenom idejom pronađem pravi okvir za određeni iskaz i onda sam najsrećniji. Koja će to biti tehnika, sasvim je svejedno. Važno je da taj iskaz dobije svoj jasan, profilisan, uobličen okvir u kome ta predstava ne deluje izveštačeno, naučeno ili nametnuto, nego, upravo kao neki prirodan tok od ideje do realizacije.
Gde nalazite inspiraciju?
-Svuda. U životu. Život je najveća inspiracija, da se ne lažemo. Inspiracija nije nešto što idete pa tražite, već čovek mora biti spreman i onda vi prosto prepoznate određenu situaciju, zaustavite se i pomislite kako tu ima elemenata za nešto više, za nešto trajnije. Umetnost je, ustvari pokušaj da se određeni trenuci u neku ruku uhvate u vremenu.
Šta je Vaša želja da ostvarite u narednom periodu, čemu težite?
-Da dođem do ogromne količine novca, iskreno rečeno, tako da me to ne optereti previše i da sve te pare spucam na mlataranje po svetu, besciljno. (smeh) Eto, to. To mi je najveći san.
Bog voli snove srpskih umetnika
Uroš Đurić je pre dve decenije započeo Populistički projekat – Bog voli snove srpskih umetnika fotografišući se sa fudbalerima fudbalskog kluba koji postoji u gradu u kojem izlaže svoje radove, a u dresu tog tima samo što broj na njemu govori koliko on u tom momentu ima godina. Na dresu „Slobode“ koji nosi ime Uroša Đurića je broj 56 i on je, kao i fotografija, jedan od radova na izložbi u „Reflektoru“ na kojoj su i fotografije Đurića sa fudbalerima čačanskog i banjalučkog „Borca“.
-To je jedan rad koji sam započeo još krajem devedesetih godina, a prvi put sam se sa fudbalskim klubom fotografisao pre tačno 20 godina sa „Šturmom“ iz Graca, 2001. godine. Ovaj put sam došao samo sa lokalnim klubovima, sa dva „Borca“ iz Banjaluke i iz Čačka, a i „Sloboda“ se savršeno uklapala u to. Volim kada dođem negde gde imam izložbu da obavezno uradim jedan rad iz lokala, a da ima univerzalni karakter. Fudbal je ta delatnost koja je istovremeno i lokalna i globalna i dan danas jedna velika emancipatorska delatnost koja uključuje upravo lokalnu zajednicu u globalne tokove. Za mene je bila velika čast što je „Sloboda“ prihvatila da uradimo rad zajedno za ovu izložbu.
Brižit Huk u svojoj kritici piše da kada Uroš Đurić slika on to radi sa ohrabrujućom svešću konceptualnog umetnika.
„Đurić meša stilove i koncepte i neguje ironičan žanr istinskog intelektualca čiji uspeh potiče iz njegove – ponekad traumatične povezanosti sa manjinama s jedne strane i njegovoj pripadnosti eliti sa druge strane. Kada Uroš Đurić uđe u taksi u Beogradu, pozdravljaju ga kao pop zvezdu. Između ostalog, penzionisani panker uživa u glamuroznom imidžu čija fascinacija prevazilazi umetničku scenu srpskog glavnog grada.“
U 1994. glumac, izdavač andergraund stripova, grafički dizajner, Đ u klubu poznatom kao Rupa, urednik važnih radio emisija na B92, objavio je Manifest autonomizma zajedno sa Stevanom Markušem i time utvrdio “lični princip” kao glavnu motivaciju za stvaranje umetnosti na obodu društva u kojem su bankari, političari, kriminalci i ratni zločinci smatrani herojima. “Najvažniji kriterijum za ulazak u njihov klub” priseća se Đurić, “bio je da im se pridružiš u njihovoj igri”.
Uroš Đurić je rođen 1964. u Beogradu. Studirao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu i Slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao 1992. i magistrirao 1998. na slikarskom odseku FLU. Tokom karijere izlagao na preko 250 izložbi u vodećim domaćim i svetskim izložbenim prostorima. Radovi mu se nalaze u mnogim značajnim kolekcijama poput bečkih muzeja Albertina i Ludvig, kolekcije Maison Rouge, EVN, Telenor, Zepter, kao i Muzeja grada i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
