Pocetna Društvo Od fotografije do životne priče pilota Vračarića

Od fotografije do životne priče pilota Vračarića

643
0
Podelite

Najfantastičniji deo je ta „ filmska priča“ o dva sedišta i jednom pilotu. To govori o njegovoj hrabrosti i neustrašivosti

Redakciji „Vesti“ povodom nedavno objavljene fotografije pilota Miljka Vračarića iz Kremana, u tekstu sa Aleksandrom M. Ognjevićem, autorom izložbe „Kraljevski vazduhoplovci, Užički vojni okrug 1912-1945.“ javio se Milan Lazić da nam ispriča šta je saznao o životnom putu ovog pilota od njegovog najboljeg prijatelja u Londonu. Usledio je zajednički razgovor i sa unukom Danijelom Krstić, koja nam je iz porodičnog ugla govorila o svom dedi, rođenom bratu njene bake Milijane.

Miljko Vračarić (1913-1990) iz Kremana, bio je pilot Vojske Kraljevine Jugoslavije i jedini je Srbin nosilac prestižnog Krsta za posebne letačke zasluge (DFC – Distinguished Flying Cross). Kao jednog od najboljih i najhrabrijih pilota britanski RAF odlikovao ga je i srebrnom medaljom za hrabrost. Posle ukidanja Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva 1944.godine, godinu dana kasnije zvanično je postao oficir RAF-a (Kraljevskog ratnog vazduhoplovstvo Velike Britanije). Vazduhoplovnu karijeru završio je 1948. godine, ostaje da živi u Londonu i radi kao geometar. O našem „ zaboravljenom“ pilotu sa najvišim odlikovanjima pisali su mr Tihomir D. Đurđić u knjizi „O slavnim Soluncima, najuspešnijim Kremancima i izuzetnim Užičanima“ i Aleksandar Kolo, dokumentarista Muzeja vazduhoplovstva u „Istorijskoj baštini“ u izdanju Istorijskog arhiva Užice.

Za „Vesti“ Užičanin Milan Lazić svoje sećanje o pilotu Miljku Vračariću počinje pričom koju je prvi put čuo pre oko 30 godina u Londonu. Kao dvadesetogodišnjaci Milan i njegov drug Miroslav a sada kum, sin pokojnog profesora Rajka Delića otišli su u London.Na aerodromu ih je sačekala Julka, sestra Miljka Vračarića sa jednim starijim gospodinom. Ona je bila poznanica profesora Delića, jer je radila kao učiteljica u užičkim selima do odlaska u London. A tamo će njima dvojici pomoći da nađu smeštaj i posao.
Milan se seća da su jednom prilikom u Londonu na ručku kod gospođe Julke oni saznali da je gospodin koji ih je sa njom sačekao na aerodromu takođe bio pilot i najbolji prijatelj njenog pokojnog brata Miljka, o kome oni ništa nisu znali.

-Za nas je bio šok da u Londonu prvi put direktno čujemo priču o ljudima koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu, a da nisu bili ni partizani ni četnici. Miljkov prijatelj priču počinje od bombardovanja Beograda aprila 1941. godine da bi nedugo zatim oni sa njihovom eskadrilom dobili naređenje da se sklone u Leskovac. To je potkrepio činjenicom da avioni koje je imala Nemačka bili su mnogo kvalitetniji nego oni koje je tada imala Kraljevina Jugoslavija i sa kojima nisu mogli da im pariraju u borbi. Iz tog razloga sklonjeni su da bi sačuvali ljudstvo i avione. Miljko i on, osim što su bili piloti, bili su i najbolji prijatelji. Zatim, oni dobijaju naređenje da odlete u Egipat, gde je bila baza sa mnogo pilota i aviona saveznika u ratu. Iz Egipta su često noću leteli i u Jugoslaviju i potpomagali Dražu Mihailovića i četnički pokret sve do 1943.godine sa oružjem, municijom, sanitetskim materijalom i hranom. Nisu leteli samo srpski piloti nego i engleski, francuski…Na njihovo iznenađenje među engleskim pilotima te godine počinje da se pominje Tito. Niko od njih Srba nije znao ko je Tito. Zatim je usledilo i novo naređenje da od tada pomažu Tita i partizanski pokret, tako da više niko nije pominjao Dražu Mihailovića. Oni su isto nastavili da prevoze municiju i sanitetski materijal ali za partizane.

Pred kraj Drugog svetskog rata iz Egipta odlaze u vojnu bazu u Italiju, a već je u toku trka u naoružanju, zato što su Nemci uveliko pravili dobre avione, dok su se i drugi trudili da to učine kako bi mogli da im se suprotstave. Englezi su tada na brzinu napravili jedan tip aviona koji nije prošao sve procedure za ispitivanje karakteristika da bi otišao u dalju proizvodnju. Taj avion došao je u bazu i za probni let trebalo je da se odrede dva pilota, pričao je Miljkov najbolji prijatelj.Tražili su dobrovoljce, iako su znali da avion nije prošao ni minimalne tehničke kontrole. Javlja se Miljko Vračarić da leti na tom avionu. Za let je potreban još jedan pilot jer je avion tako koncipiran sa dva sedišta za dva pilota. Niko se više ne prijavljuje i onda im Miljko kaže da će on sam da leti. Stao je između dva sedišta i vezao se konopcima zbog stabilnosti, ali i da bi mogao da dohvati i leve i desne komande. NJegov zadatak bio da proveri može li taj avion da zadovolji neke ratne karakteristike. Obavio je taj probni let dok je svima u bazi „srce stalo“ i uspeo je bezbedno da sleti. Svi su mu aplaudirali, a on je tada objasnio da je avion izuzetno loš i da ne zadovoljava ni minimalne uslove da bi ušao u dalju proizvodnju. Tako da je na neki način on doprineo da se taj avion uopošte ne proizvodi, navodi Milan detalje razgovora.

Dok su u Italiji dobijaju depešu lično od Tita da imaju mogućnost da se u roku od 48 sati sa avionima vrate u Jugoslaviju, da ih niko neće dirati za to što su potpomagali četnički pokret i da će nastaviti da rade kao piloti. Od njih tridesetak samo jedan je odlučio da se vrati avionom iz Italije u Jugoslaviju. I dok se oni preispituju da li su pogrešili i šta će sa njima biti, njihov kolega se u roku od 24 sata ponovo vraća u Italiju. On im tada govori da se u Jugoslaviji ništa ne zna i da nije čista situacija. Tada su shvatili da nisu pogrešili što su ostali u Italiji, ali kao odmazda za to Tito šalje depešu u bazu da im se oduzmu letačke dozvole. Za njih je to bilo strašno, jer im letenje nije bila samo profesija, nego su ga voleli iznad svega. S obzirom da više ne mogu da lete dobijaju mogućnost da se odsele u nekoliko zemalja Evrope, a jedna od njih bila je Holandiji gde su mogli da se bave poljoprivredom, bili bi plaćeniji i imali bi povoljnije uslove. Miljko i njegov prijatelj odlučuju da odu u Englesku i da rade u fabrici aviona. Praveći delove ili popravljajući avione bar će biti u dodiru sa poslom koji su nekada radili. Posle toga Miljko će do penzije raditi kao geometar.

Njegova sestra Julka odlazila je nekoliko puta kod brata, a kasnije kada se razboleo u bolnici je srela njegovog najboljeg prijatelja, tako da su njih dvoje ostali da žive zajedno u Londonu. Priča Miljkovog prijatelja Milanu i njegovom drugu je dragoceno autentično sećanje od čoveka koji je godine profesionalno i privatno proveo sa Miljkom.

Milan Lazić tokom razgovora iznoseći detalje iz života pilota Vračarića ponovo oživljava sećanje na slikovit način iz drugog ugla u odnosu na dosadašnja saznanja.

Danijela Krstić, unuka Miljka Vračarića za „Vesti“ kaže da oni nisu gotovo ništa znali o njegovim letačkim dostignućima i zaslugama. Za njih u porodici bio je samo ujak Miljko iz Londona, pilot.

–U posleratnim godinama o Miljku se uglavnom ćutalo. Ono što se znalo i što se spominjalo je da je po potpisivanju kapitulacije prevezao članove Vlade Kraljevine Jugoslavije i njihove porodice u Grčku. Formulacija koja se u javnosti najčešće koristila za taj događaj je da je „prebegao“sa članovima Vlade. Nažalost, dugo vremena je to bio jedini kontekst u kome se on spominjao. Mi smo znali da se on borio na strani saveznika i da je bio u britanskoj avijaciji, da mu je od strane posleratnih vlasti dugo bio zabranjen povratak u zemlju i da je to bila sudbina jednog nevoljnog izgnanika. Bila je to porodična rana, zato što je Jaćim moj pradeda, Miljkov otac, imao još dva sina od kojih je jednog izgubio tokom Drugog svetskog rata, a drugog zbog bolesti posle rata. Miljko je bio najstariji sin, jedini preživeli ali toliko daleko što je teško padalo njegovim roditeljima-ističe Danijela.

I dok je zapitkivala o njegovom životu uvek je postojao taj manjak informacija, pa se čudila kako je moguće da se ne zna ništa. Majka joj je govorila da se o tome nije mnogo pričalo, jer je na neki način to bila tabu tema. U posleratnom periiodu od tadašnjih vlasti čitava porodica je bila obeležena kao porodica koja je u srodstvu sa Miljkom. Mi tek iz teksta Đurđića saznajemo da je on bio u zadnjoj vazduhoplovnoj borbenoj misiji koju je izvršila britanska avijacija i da je zlatnim slovima upisan u njihovoj enciklopediji vrsnih vazduhoplovaca. NJegov otac Jaćim bio je 1964.godine u Londonu i tada su se prvi put videli posle skoro 25 godina. Dugo im je bilo zabranjeno da se vrate u zemlju, tako da je Miljko prvi put porodicu posetio 1965.godine. Sa članovima porodice nije pričao o svom ordenju i priznanjima. A tada i tih godina dato mu je do znanja da je praćen.

U godinama koje su usledile, povremeno je posećivao familiju dok mu je zdravlje to omogućavalo. Jednom prilikom mu je ponuđen posao prevodioca u Valjaonici Sevojno, ali on ipak odlučuje da ostane u Londonu, navodi Danijela.

Pričali su joj kako je bio iznenađen kada je prvi put došao i video kako se Užice promenilo. Trg je već bio završen i svoje utiske po povratku u London podelio je sa svojim prijateljima iz emigracije. Osetio je dozu negodovanja i čak zahlađenje odnosa od nekih prijatelja zbog čega je bio pomalo razočaran. Tamo se o tome nije pričalo na taj način i to je verovatno u osnovi bila neka ideološka ostrašćenost koju on nije posedovao i zato ga još više cenim, ističe Danijela. On je bio iskreni patriota koji je služio svojoj zemlji, borio se protiv fašizma i meni je to slika pravog heroja.
Od porodice Vračarić jedino je Danijelina baka imala potomke. Miljko je mnogima pomagao, nije imao dece a bio je oženjen Irenom, Poljakinjom koja je tokom rata izbegla u London.
-Sve što smo kasnije saznali bilo je od ljudi koji su tragali po arhivima i počeli da postepeno objavljuju podatke do kojih su dolazili. Izuzetnu zahvalnost osećam prema Tihomiru Ćurđiću koji je sa entuzijazom saznavao priče o Miljku, ali i pisao o njemu pozivajući se i na podatke koje je navodio Aleksandar Kolo, dokumentarista Muzeja vazduhoplovstva iz Beograda.

U suštini možda je Milan Lazić morao da se zadesi u Londonu da bismo mi imali neku vezu i čuli sve ovo direktno od Miljkovog prijatelja. Za mene je, kaže Danijela, najfantastičniji deo ta „ filmska priča“ o dva sedišta i jednom pilotu. To govori o njegovoj hrabrosti i neustrašivosti. Godinama popunjavam te kockice i za mene je Miljko zaista plemenit karakter, prvo kada sklopim sliku tog hrabrog, odvažnog, neustrašivog koji ide u borbu, onda kada pročitam pisma koja je pisao o porodici, sestrićima i sestričinama, koje nije ni upoznao. Tu vidim njegovu toplinu i osećajnost, koliko je obrazovan i kako se divno izražava, a posebno pleni njegova skromnost s obzirom na sve što je postigao. Uvek se u pismima koje je pisao mojoj majci raspitivao za prinove u porodici i to ga je posebno radovalo. U pismu koje je poslao kada mi je otac preminuo provejavala je neka doza usamljenosti. Ali bez obzira na sudbinu i izgnanstvo zadržao je zdrav duh celog života. To su ljudi odavde. Zauvek smo ponosni i zahvalni dedi- zaključuje Danijela.

Miljko Vračarić umro je 1990. godine i sahranjen je u Londonu.

Ostavite odgovor