Pet decenija umetničkog rada užičkog akademskog slikara Dušana Starčevića (1950) obeleženo je u utorak u užičkoj Gradskoj galeriji promocijom knjige „Dušan Starčević-put u svetlost“ i retrospektivnom izložbom pod istim nazivom. Izdavač knjige je čajetinska Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“, urednici su Zoran Jeremić i Katarina Dogandžić Mićunović, dok je autor dizajna Miroslav Vergović. Retrospektivnu izložbu čini 68 radova od najranijih – crteža, preko ulja na platnu i radova iz ciklusa „Enterijeri“ do najnovijih, akvarela iz ciklusa „U stenama“. Izložba traje do 24. septembra.
Promocija knjige koja je nastala, kako sam slikar Starčević kaže, zahvaljujući inicijativi Zorana Jeremića, književnika, novinara i publiciste i kustosa Katarine Dogandžić Mićunović, okupila je brojne poštovaoce njegovog dela. Knjiga sadrži 18 tekstova eminentnih poznavaoca slikarstva i umetnosti i kolega slikara koji su pisali o radu Dušana Starčevića, među kojima su Ljubomir Simović, Radomir Vergović, Radomir Andrić, Svetislav Basara, Dragan Dimić, Aleksandar Dimitrijević, Dragan Jovanović Danilov, Nikola Kusovac, ali su tu i tekstovi Nikol Lamot, Vjekoslava Ćetkovića, Koste Katića, Milana Solarova. Knjiga je podeljena u nekoliko celina u skladu sa fazama rada slikara, a završava se sećanjima samog umetnika. Bogato je ilustrovana fotografijama i sadrži popis izložbi na kojima je Starčević učestvovao u zemlji i inostranstvu.
Prema rečima Katarine Dogandžić Mićunović koliko god zahtevno, bilo je i veliko zadovoljstvo „kreirati“ knjigu o slikaru koji je pet decenija prisutan na srpskoj likovnoj sceni. Najteži deo posla bio je pronaći evidenciju svih izložbi koje je Starčević imao i ući u trag brojnim slikama i crtežima koje je poklanjao.
-To je umetnik koji je uvek smatrao da je slikama mesto među ljudima, a ne u njegovom ateljeu-rekla je Katarina Dogandžić Mićunović i istakla da se rad Starčevića može podeliti u zaokružene celine kako po tematici tako i po slikarskom mediju i po poetici.
-Posmatrajući ukupan opus Dušana Starčevića, naići ćemo na predstave veoma različito koncipiranih formi. Međutim, posvećenom posmatraču neće promaći nit koja čvrsto povezuje sve faze njegovog rada, a to je doslednost u odbrani slikarstva kao duhovnog čina, kao i stava da je uslov umetničkog stvaranja, kao i opstanka prirode, zasnovan na stalnim promenama-istakla je Katarina Dogandžić Mićunović i navela da je prvu izložbu Dušan Starčević priredio zajedno sa slikarom Vladanom Terzićem 1973. godine u holu Narodnog pozorišta u Užicu, kao student slikarstva na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Posle ove završene škole, jedno vreme radio je kao nastavnik likovne kulture u osnovnim školama u Karanu i Kremnima i kao vaspitač u Domu učenika u Užicu. Povremeno je izlagao slike i crteže, a u njegovim ranim radovima već se „očitavala senzibilnost okrenuta unutrašnjem svetu naizgled jednostavnih, svakidašnjih pojava“. NJegov slikarski talenat i dotadašnje stečeno znanje sazrelo je na stidijama slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na kojoj je diplomirao 1984. godine. Prema rečima Katarine Dogandžić Mićunović, tada dolazi do preokreta u slikarskim interesovanjima Dušana Starčevića koji počinje da slika enterijere klanica, u velikom formatu, uljanim bojama. Taj period je u knjizi obrađen u posebnoj celini – „Enterijeri“.
-Slikajući ta obešena, raščerečena tela on je slikao brutalnost klanica kao metaforu neke nesrećne sudbine čoveka kao bića koje je predodređeno za zločin bilo da je to prema pripadnicima iste vrste ili prema životinjama. Ceo ovaj opus mogli bismo nazvati metaforom protesta protiv zločina – istakla je Katarina Dogandžić Mićunović navodeći da su enterijeri izazvali pažnju ne samo kod domaće već i strane, pre svega, francuske likovne kritike. Posle ciklusa „Enterijeri“ koji se završava do devedesetih godina, Starčević se okreće akvarelima.
-Ako se krene od ranih akvarela iz devedesetih godina pa kada dođemo do onih koje večeras prvi put publika ima priliku da vidi iz ciklusa „U stenama“, videće se da je to slikarstvo vrlo zanimljivih poetika koje su u neku ruku suprotstavljene – rekla je Katarina Dogandžić Mićunović i istakla da je Starčević u akvarelu, po oceni značajnog broja srpskih likovnih kritičara „postigao visok tehnički nivo izvedbe, takvu prefinjenost u odabiru motiva i takvu originalnost, da se može smatrati da se nalazi u samom vrhu srpskih akvarelista“.
Posebna celina knjige je i „Vodena svetlost“ kako je bio i naziv izložbe 2017. godine a koju su činili akvareli, kako navodi Katarina Dogandžić Mićunović, sve bliži apstraktnom predelu a njihov prirodni nastavak je najnoviji cilkus akvarela, „U stenama“ u kojima je „fokus umetnikove pažnje usmeren na filozofiju prirode, baveći se, pre svega, pitanjima geneze“.
Katarina Dogandžić Mićunović, podsetila je ovom prilikom, da je Dušan Starčević od 2001. do 2008. godine bio direktor Gradske galerije u Užicu u kojoj su u tom periodu, zahvaljujući saradnji koju je ostvario sa SANU, gostovale brojne izložbe vrhunskih domaćih slikara, a 2001. i izložba Jesenjeg pariskog salona. Starčević je potom izlagao u Parizu na Salonu, dok je godinu dana kasnije na istoj manifestaciji bio i organizator predstavljanja savremenog srpskog slikarstva. Istovremeno u užičkoj Galeriji, priređivane su godišnje izložbe Regionalni likovni salon i „Oni koji dolaze“. Starčević je jedan od osnivača umetničke kolonije u Višegradu, a i učesnik brojnih likovnih kolonija u Srbiji i u regionu.
Govoreći u ime izdavača, Ljiljana Rakić je navela da su u izdavanju knjige o Starčeviću pomogli Grad Užice, kao i užički Narodni muzej, ali i značajne kompanije i podsetila da se Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“ pored redovne delatnosti veoma uspešno bavi i izdavaštvom u okviru koga je, osim ove knjige, izdala čitav niz monografskih publikacija koje doprinose ukupnoj izdavačkoj delatnosti zapadne Srbije.
Posle promocije knjige, Katarina Dogandžić Mićunović, otvarajući retrospektivnu izložbu, između ostalog je rekla:
-Čitavih pedeset godina Dušanovog rada pokušali smo da obuhvatimo ovom izložbom. To je bilo vrlo teško, mnogo je slika, akvarela otišlo na razne strane, ali ovaj izbor koji je urađen, reprezentativan je i zaista predstavlja zanimljivi umetnički put Dušana Starčevića koji se u svojim mladim danima javlja kao izvanredan crtač, kao umetnik koji je posvećen morfologiji prirode, ali koju ne posmatra kao opisivanje viđenog, već koji traži logiku sveta prirode i sveta materije. To je možda i ona najznačajnija potreba koja se proteže do njegovih najnovijih ciklusa. Najbrojnija izložena dela su akvareli. Dule ih je radio mnogo i većina njih pokušava da transponuje tu čudnu, neuhvatljivu, fluidnu materiju i da predstavi kako se voda i svetlost prelamaju. Međutim, na ovoj izložbi su i Dušanovi akvareli predela, njegovi kanjoni, litice i njegova dva najnovija ciklusa iz prethodnih tri, četiri godine iz ciklusa „U stenama“ koji su prvi put pred publikom. Oni predstavljaju prekretnicu kada se Dušanovo slikarstvo koje je bilo vezano za svet realnosti, gotovo u potpunosti odvojilo od njega i koje slika unutrašnji svet postojanja materije. Za mlađu publiku možda će predstavljati iznenađenje Dušanov ciklus „Enterijeri“ koji je nastajao od kasnih sedamdesetih do ranih devedesetih godina i u kojima se Dule dokazao kao slikar snažne ekspresije, koji je bio u centru tokova kretanja evropskog slikarstva krajem dvadesetog veka, zapravo, nastali su u duhu transavangarde- rekla je Katarina Dogandžić Mićunović i istakla da su za nju bili najinteresantniji crteži koji govore o Starčeviću kao vrhunskom crtaču, a njegovi brojni ciklusi akvarela „odaju njegovu lirsku tananu stranu ličnosti“.
Još sam u akvarelu
Dušan Starčević zahvalio se Katarini Dogandžić Mićunović i Zoranu Jeremiću koji su inicirali izdavanje knjige, ali i priređivanje izložbe koja obuhvata sve faze njegovog rada do današnjih dana, među kojima je i faza „Enterijeri“ po kojoj je posebno bio zapažen. Prema njegovim rečima „to su teme koje su malo neprijatne za gledanje“, ali je imao dobre kritike i ponudu da ode u Ameriku što je odbio. „Ako je slikarstvo dobro ono će da prevaziđe užas“, navodi Starčević.
-Nemam evidentirano koliko je taj period trajao, deceniju ili više. Onda sam u jednom momentu s tim stao. Uvek me pitaju zašto i šta se desilo? Nije se ništa desilo. Iskreno, to je bilo dovoljno. Šta je imalo o tome da se kaže, kazano je. To je bilo završeno, bez obzira koliko je slika nastalo. Bio sam uveren, a sebi verujem, da je taj ciklus, ta tema i ta likovna priča završena. Kasnije mi se otvorio put ka akvarelu koji je bio izazovan i evo, još sam u tome. I tu ima nekih faza, nešto se malo menja, ali osećam da to još može da se radi– kaže Starčević i dodaje: „Dobro je dok još želim da radim.“ Vodaje još uvek osnovna tema njegovih akvarela.
-Rođen sam u Užicu, odrastao na Đetinji i taj klanac korita Đetinje meni je izgledao kao sada planine koje se na Perućcu izdižu od vode uvis. Inače, ne odlazim u prirodu da bih slikao. Iz prirode dobijam samo podsticaj, važno je da duh može nešto da otkrije. Pokušavam sam da razvijem svoju kompoziciju, kako ja želim, s tim da asocira na sve vode, posebno naše. Da citiram prirodu ne bih mogao, to nije moje slikarstvo. To je nešto drugo, to je impresionizam. Čak i impesionisti nisu u kasnijoj fazi potpuno citirali prirodu-rekao je Starčević.
