Pocetna Kultura Najneviniji i najnemoćniji su najsnažniji

Najneviniji i najnemoćniji su najsnažniji

289
0
Podelite

Predstava akademskog pozorišta Promena “Tri zime”, po tekstu Tene Štivičić, u režiji Jasne Đuričič, izvedena je treće večeri 26.Jugoslovenskog pozorišnog festivala. To je priča o o ljubavi, ljubomori, fašizmu, korupciji, raspadu Jugoslavije. Ova predstava od užičke publike dobila je ocenu 4,85.

Jasna Đuričić, reditelj: U nekom trenutku sam bila u Zagrebu, a tada uvek vršljam po knjižarama i tražim sve knjige koje nisu izdate kod nas. Tako sam na jednom od omiljenih mesta pronašla „Tri zime“. Ta knjiga je oko godinu dana čamila kod mene u biblioteci, da bi došlo vreme za odabir teksta za diplomsku  redstavu treće klase. Mi imamo običaj da svi predlažemo tekstove i zajednički izaberemo jedan. Gotovo da su pobedili „Pijani“ Ivana Viripaeva kada sam se setila „Tri zime“. Dala sam im tekst, neverujući da će ih zainteresovati. Moram da priznam da sam bila potpuno šokirana kada je taj tekst pobedio, jer tretira period od 1918. Godine, monarhije, Kraljevine SHS, FNRJ, SFRJ, pa do devedesetih godina. Nisam mislila da to mlade ljude može zanimati. Na moju veliku sreću su me razuverili. Ako ne budemo stalno radili potragu za tim kako smo stigli do ovog trenutka, neće valjati. Ovi mladi ljudi su me podigli, uradili predstavu na pravi način.

Ksenija Mitrović, kao Lucija Kos: Mislim da mi je bilo najinspirativnije to što ima mnogo ženskih likova, ali i to što naša generacija misli da zna nešto o Jugoslaviji, a zapravo ne znamo ništa. Jako nas je zanimalo da saznamo šta se sve krije u našoj istoriji i zašto je za nas lično to bitno.

Staša Blečić, kao Ruža Kralj: Za mene je bilo najvažnije  istraživanje teme o kojoj do tada nismo imali priliku da pričamo tako temeljno. Zaprepastila sam se koliko toga ne znam o svojoj istoriji. Druga važna stvar su snage u ženskim ulogama. Ova predstava me je podigla iz mrtvih, dala mi snagu da nastavim da se borim u poslu, životu… kada već imam izbora.

Nikola Knežević, kao Vlado Kos: Kada smo tekst pročitali tekst shvatili smo da vrlo malo znamo o periodima kroz koje nas predstava vodi. Iz toga razloga istraživanje nam je bilo jako važno. Osim toga, svima nama bio je zajednički motiv linija žena u komadu. Te jake žene, od Monike, preko Karoline, sve do Lucije ne vide se često. Ženski likovi su divno napisani, mislim da nas je i to privuklo ovom tekstu.

Vanja Kovačević, Alisa Kos: Postoji momenat koji pamtim, kada smo prvi put pročitali tekst, a to je Sašin monolog o kobili. To je bio trenutak kada smo svi isto osetili, isto smo disali. Mislim da je to prevagnulo da odaberemo ovaj tekst. Ima nešto u dramskoj literaturi, glumi generalno, da žene nemaju šta da igraju. To je bio drugi jak razlog. Govor jeste specifičan, ali imali smo profesorkinu pomoć, kao i pomoć profesora scenoskog govora na Akademiji. Dosta smo slušali hrvatski jezik, u vestima, na televiziji, istraživali akcente…Osim toga, Tena je tako napisala tekst da on ne može nikako drugačije da se čita.

Stefan Beronja, kao Aleksandar Kralj: Jako me je motivisalo kada je profesorka pročitala monolog o kobili. Uloga koju igram nije ona koju sam želeo, a sada sam zahvalan profesorki što mi nije dala da igram to što sam hteo. Skupili smo se oko teksta i počeli da istražujemo – šta je nacionalizacija, gde je ko, ko je šta… to je
bilo dragoceno. Naučili smo stvari za koje nismo ni slutili da postoje.

Miloš Lučić, kao Igor Marević: Nisam učestvovao u izboru komada, uskočio sam u predstavu u četvrtom igranju, ali sam gledao tri prethodna. Moj osnovni motiv je bio da igram u dobroj predstavi. Iako nam taj period kojim se komad bavi nije tako blizak i nismo ga proživeli, osećam da ga svi mi imamo u genima. Imam brata koji ima jedanaest godina koji je takođe tri puta gledao ovu predstavu. Svaki put je mnogo plakao i sve osećao. Već sa jedanaest godina je dobio potrebu da taj istorisjki kontekst istražuje, što je za mene dodatni motiv.

Tamara Šustić, kao Dunja Kralj (Dolinar): Moj lični motiv je bila jugonostalgija. Nisam dete koje je rođemo u doba Jugoslavije, ali jesam dete Jugoslovena. Slušajući njihove priče o tom vremenu i državi bez granica i čitajući ovaj tekst, u meni se dogodila velika čežnja za tim vremenom. Teba pričati da je nekada postojala ta
država bez granica, ono što mi danas ne možemo da osetimo.

Andrijana Đorđević, kao Monika Vinter: Nisam učestvovala u  istraživačkom radu, jer sam „uskočila“ u predstavu večeras. Prvi put sam pogledala tu predstavu na prvoj godini. Za mene je to bilo magično iskustvo, koje mi je otvorilo nove horizonte. Sada
sam u njoj i beskrajno sam zahvalna na tome.

Ana Rudakijević, kao Karolina Amruš: Ovom tekstu privukla me je zaljubljenost u Jugoslaviju, za koju ne znam, ali i znam odakle  potiče. Ona dolazi iz moje porodice i mnogih drugih porodica sa ovih prostora. Kada sam pročitala tekst, prepoznala sam u svojoj okolini jednog Vladu, zatim Mašu, Ružu, Marka…

Bojana Milanović, kao Maša Kos: Nisam učestvovala u izboru teksta, već su me pozvali da učestvujem u njihovoj diplomskoj predstavi. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo i čast, uživala sam radeći. Mnogo i čestito radimo sa našom profesorkom i možemo da se pohvalimo da smo mnogo naučili. Naporno je, ali lepo,
uživamo u svemu što smo naučili. „Tri zime“ treba da bude poligon i zadruge mlade ljude, treba im pružiti šansu da zaigraju u ovakvoj predstavi.

Miloš Lazić, kao Marko Horvat: Mnogi naši motivi postali su neiskazivi deo nas. Ja sam Marko i skoro pred svako igranje kažem sebi da skoro 99% neki Marko sedi i u publici ili je tu negde, blizu nas. Moj otac je bio deo tog užasa i u ime svakog Marka dajem sve od sebe u svojoj ulozi.

Aljoša Đidić, kao Švabo (Karlo Dolinar): Igranje „Tri zime“ počiva isključivo na inicijativi ovde prisutnih ljudi. Igramo je tri i po godine, od kada smo diplomirali. Čudno je što je do sada niko nije prepoznao kao blago i uzeo pod okrilje, da je čuva sa nama, kao poligon u kome će da učestvuju neki novi mladi ljudi.

Srđan Kner, kao Marinko: U predstavu sam kasnije „uskočio“, ali se još sećam koliko sam bio oduševljen kada sam je gledao prvi put. Pogađa me pitanje porodice, politike, pravih vrednosti i večite tranzicije. Sistem vrednosti je potpuno promenjen.

Bojan Munjin, selektor: Nežnost se ovde pojavljuje kod  najnemogćnijeg bića, služavke, koja nas upućuje da se nežnost ne nalazi kod bogatih i moćnih, lepih i snažnih, šarmantnih ili inteligentnih, već kod bića koja često zaboravljamo. Ta najnevinija
i najnemoćnija bića su najsnažnija i vraćaju nas u središte vrednosti našeg života.

Aleksandra Glovacki, kritičar: Jako sam uzbuđena posle ove predstave. Odigrali ste nenormalno dobro. Kod ovakve profesorke verovatno i ne može drugačije. Jako me čudi ili – čak i ne, zašto vas neko nije uzeo pod okrilje.

Jugoslovenski pozorišni festival večeras se nastavlja nastupom Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice. Oni će izvesti predstavu “Đokonda” po tekstu Viktora Lodata, u režiji i adaptaciji Dušanke Belade.

Ostavite odgovor