Pocetna Društvo Jasmina, projektni menadžer sedmočlane porodice

Jasmina, projektni menadžer sedmočlane porodice

2228
0
Podelite

Jasmina Kostić, majka petoro dece sa karijerom projektnog menadžera u usponu, iz Beograda se vratila na svoju dedovinu u Krivoj Reci, a svoje poslovne sposobnosti usmerila na vraćanje sjaja ovom, najvećem čajetinskom selu i humanitarni rad

U čajetinskoj Krivoj Reci je Jasminina dedovina, ali i novi dom za njenu veliku porodicu. Kao dete, rado je provodila školske raspuste u svom selu, a onda su došli tinejdžerski dani, koji su je, kao i svaku mladu osobu u tim godinama, lako zadržali u velikom gradu, Beogradu, u kome je i rođena. Tempo života koji je vodila kao majka tada četvoro, a danas petoro dece, pokušao je da „uzme danak“, ali Jasmina Kostić je tu opasnost na vreme prepoznala.

Šta može jednu sposobnu menadžerku u telekomunikacijama, koja sarađuje sa ogromnim kompanijama da natera da odustane od karijere koja ide uzlaznom putanjom?

-Godinama sam radila kao projektni menadžer u telekomunikacijama, a poslednji posao je bio razvođenje optičkih kablova po Beogradu, što je ogroman Telekomov projekat, u saradnji sa kompanijom Huawei. Tada sam shvatila da su Kinezi neverovatni. Slika koju smo stekli o njima iz filmova je tačna. Znate ono: jedan spava u kolima, drugi vozi taksi, a onda se smenjuju da ne gube vreme. To je bio fantastičan tempo koji moj tim i ja nismo mogli da izdržimo. Falilo nam je ljudi, stalno smo radili prekovremeno. Moje radno vreme je bilo od 7 ujutru do 7 uveče. Bila sam u takvom mentalnom stanju, da ako me ništa ne pitaš pet minuta, ja već mislim o poslu. Druga opcija je da sam konstantno na telefonu. Nije bilo mirnog mozga. U psihologiji koja se bavi stresom na poslu, to se zove „burn out“. U jednom momentu sam pregorela. Zatekla sam sebe ispred firme, sa kolicima iz prodavnice u koju sam otišla po doručak. Kući sam dolazila oko sedam ili osam uveče, spremala deci da jedu i već je bilo vreme za spavanje. Tada sam vikendom bežala u šumu, uvek sam volela planinarenje, orijentiring, prirodu.

Kako je izgledao trenutak osvešćivanja da tako dalje ne može?

Odnekud, u mom stomaku se pojavio Lav i to je napravilo presek u našim životima. Rešili smo da više ne možemo tako da živimo i da želimo da idemo u selo. Imali smo sreću da sam imala dedovinu u Krivoj Reci. To je kuća iz 1932. godine koja je bila spremna za život, moji svekar i svekrva žive 300 metara dalje. Još dok sam bila u Beogradu, započela sam posao sa kozama i pravljenjem sira. Imali smo idealističku predstavu koju je podržala i matematika na papiru, da se od poljoprivrede može živeti. Selo je pokazalo drugačije. Ne može, osim ako si veliki proizvođač sa recimo, stotinu muznih krava. Tada sam obratila pažnju i shvatila da u svakoj seoskoj kući bar jedna osoba radi negde za platu. Dobra stvar je što je danas život u selu udoban, a mnogo toga može se raditi samo ako imaš internet.

Takav razvoj situacije verovatno je pogodovao da projektni menadžer, ovoga puta u seoskim uslovima života, ponovo izbije u prvi plan?

Desilo se da je Ženski centar iz Užica sazvao žene iz sela na sastanak, posle čega se ukazala i potreba da se žensko udruženje osnuje i u Čajetini. Osnovale smo Savez seoskih žena Čajetine, 2019. godine i počele da se družimo, radimo, putujemo, učestvujemo u nekim projektima u čijim plodovima smo uživale 2020. godine. Desetak ili više žena dobilo je bespovratna sredstva za mašine koje su im bile potrebne. Čajetina je specifična, jer je reč o opštini koja ima para, a jednom godišnje, Eko agrar nas pita kakvi programi su nam potrebni. Tu se čuje i ženska strana priče.

Očigledno je da to nije uobičajen pristup, čim treba naglasiti pozitivan primer?

Da, a to je jako važno, jer žene su te koje će u jednoj zajednici skrenuti pažnju na, na primer, nedovoljno obezbeđen most ili lošu rasvetu na putu do škole, koje muškarci uglavnom ne primećuju. Učestvujemo u životu lokalne zajednice kao Savez seoskih žena, ali i ja kao pojedinac. Kandidovala sam se za Savet mesne zajednice i sada sam u odboru.

Nije mnogo vremena bilo potrebno da poslovna žena ponovo situaciju uzme u svoje ruke?

Kriva Reka je prelepo i najveće selo u opštini Čajetina. Škola i vrtić trenutno imaju oko 50 učenika, a tu je i lepa, nova crkva. Ta lepota okružena je ruglom: razrušen i izgoreo Dom kulture, neki objekat koji je nekada bio prodavnica, centar sela izgleda jezivo. Dugo sam razmišljala šta da uradimo sa Domom kulture i u jednom trenutku, nakon što sam osnažena izašla sa jednog seminara na kome sam iznela tu temu, krenula sam u realizaciju ideje. Na Fejsbuk stranici sam iznela svoje mišljenje i javili su mi se Krivorečani, sa kojima sam oformila grupu od devet ljudi, u kojoj sam ja najstarija, što je fantastično. Smislili smo sve i podigli selo na noge. Mesna zajednica nas je oformila kao radno telo za obnovu Doma kulture, da bismo papirološki sve pokrili. Napravili smo peticiju i skupili 800 potpisa u Krivoj Reci i predali zahtev opštivi. Očekivala sam da će ići teško i sporo, ali sastanak sa Arsenom Đurićem je protekao kao da sam imala sastanak sa samom sobom. Šta god smo zamislili, moglo je. Opština je odvojila sredstva, raspisala tender na kome je posao dobila firma iz Jagodine, u toku je projektovanje, uskoro krećemo u ishodovanje dozvola. Zamislili smo da tu bude fiskulturna sala, da deca ne rade fizičko u hodniku. Popodne je mogu koristiti klubovi i razni sportisti, folklorne grupe… Imaće zubarsku ambulantu, kafić sa igraonicom za decu, ispred Doma igralište i medijateku za bioskopske projekcije, pozorišne predstave, radionice, sastanake, školice. Već su planu rok festivali i slično.

To ponovo zvuči kao zahtevan menadžerski posao koji svakome, a posebno majci petoro dece, može doneti priličan stres?

Mislim da je ovo nivo menadžmenta koji mi odgovara. Nekad se zahukta više nego što mi prija, osetim kamen u stomaku, pa zastanem. Radim i u Udruženju „Leuka“ koje se bavi pružanjem pomoći obolelima od leukemije. Želimo da podignemo svest ljudi o tome zašto su neophodni trombociti, da oni ne mogu da se proizvedu ili kupe. Mogu samo da se daju i prime. To život znači, nažalost, sve većem broju ljudi, jer se povećava broj obolelih od leukemije. Užice je, zahvaljujući doktorki Radi Smiljanić imalo fantastičnu transfuziju i njena zadužbina još živi.

Svi ti poslovi imaju zajedničku nit, iznad svega su okrenuti dobrobiti društvene zajednice?

Osećam da mogu da doprinesem zajednici i želim to. Kao da je nestala solidarnost koju smo nekada imali. Ne samo kod nas, već i na globalnom nivou. Ljudi jesu dobri i hoće da pomognu, a to se vraća odmah, onog trenutka kad imaš dobar osećaj.

Iako nije ostvareno do kraja, čak i prvo obrazovno i poslovno opredeljenje je bilo takvo, humano?

Da, upisala sam srednju medicinsku školu za akušera i bila zaluđena tim poslom. Uživala sam u školi, jedva čekala praksu. Kada je 1994. godine došlo vreme za fakultet, prodavala sam kokice i odlično zarađivala, 120 maraka mesečno. Medicinu sam upisala jer je tata bio bolestan, učinila sam to zbog njega. Preminuo je naredne godine. Inače mi je bilo jako teško objasniti čemu fakultet, kad već imam šta mi treba. U međuvremenu sam upoznala bivšeg muža koji je studirao slikarstvo i sa njim počela da radim grafički dizajn. Radili smo prelom i pripremu novina za štampu, prelom knjiga, imali saradnju sa Narodnom bibliotekom. Otvorili smo firmu i počeli da se bavimo veb dizajnom i programiranjem. Radila sam i u Danas-u kada se tek otvorio. Desilo se da me je neko zapazio i sa 22 godine postala sam marketinški direktor u časopisu Bajt. Ipak, smetalo mi je što nemam adekvatno obrazovanje i moja mama je insistirala, pa sam upisala Fakultet za internacionalni menadžment. Otišla sam na jedan semestar u London, u koji sam odletela 1. marta. Vratila sam se 1. juna i tako se desilo da ne budem u Srbiji za vreme bombardovanja. Za ta tri meseca sam naučila mnogo više nego ovde. Tamo te teraju da misliš. Sećam se: sredina semestra, ispit iz ekonomije, ja se baš spremila, a tamo pitanje: „Vaše mišljenje zbog čega je došlo do recesije…?“ Pomere ti mozak, nateraju te da analiziraš i kritički razmišljaš. Ne znam šta sam naučila, ali znam da od tada umem da razmišljam drugačije.

„Najlepše je kad igramo karte“

Kad smo se prvi put razdvojili shvatila sam da više nikada nećemo živeti zajedno. Nedavno smo išli na sedmodnevno kampovanje, obilazili južnu i istočnu Srbiju, preko Novog Pazara, Kopaonika, išli smo na rafting Limom, pa kajacima na Uvac. Išli smo nas dvoje, naše petoro dece i „pripadajući zetovi“, odnosno momci. Fantastično smo se proveli i otkrili neverovatna mesta. Ipak, kada je našeg sina Vula učiteljica pitala šta je bilo najlepše, on je rekao: „To što smo svi zajedno igrali karte“.

PROJEKAT „Osnažite žene, promenite svet“

Ostavite odgovor