-Mislim da je priča o emotivnim previranjima, emocijama, o promašenim životama, tema bez obzira u kojim godinama se čovek nalazi. Ja sam na polovini sopstevenog života i osim nagrada i pozorišnog života, posedujem jedino biciklu i za mene sada kreće preispitivanje. Zato želim da ispričam ovu priču kroz prizmu magičnog realizma. I to mogu ovde, u užičkom pozorištu – kaže Milan Nešković
Milan Nešković (1985), pozorišni reditelj, u užičkom Narodnom pozorištu trenutno priprema predstavu „Mesec (dana) na selu“ Ivana Sergejeviča Turgenjeva. Do sada je radio u mnogim pozorištima u Beogradu i širom Srbije, u Sloveniji, Republici Srpskoj. Za svoj rad dobio je brojne nagrade, a na prošlogodišnjem Sterijinom pozorju, Sterijinu nagradu za režiju za predstavu „Kus petlić“ Aleksandra Popovića. U užičkom Narodnom pozorištu je 2009, odmah po završetku Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Nikole Jevtića i prof. Alise Stojanović, radio svoju prvu profesionalnu predstavu „Crvenkapa“ Aleksandra Popovića koja je i danas na repertoaru.
Kakav je osećaj ponovo doći u užičko pozorište posle trinaest godina?
-Veoma volim užičko pozorište, užički festival (JPF) cenim za koji mislim da je jedan od najbitnijih u regionu i još je jedan koji mi je drag, a sa koga nemam nagradu za režiju i voleo bih nekad da je ovde dobijem. Primećujem da se za ovih 13 godina od kada sam radio „Crvenkapu“, dosta toga promenilo. Ustvari, kako nam se društvo degradira, tako se i pozorište i uslovi rada u njemu degradiraju, što se prvo vidi, uslovno rečeno, u „provincijalnim pozorištima“, kojima se smanjuju finansije, pa i broj zaposlenih, ne samo glumaca, već se ukidaju i radna mesta u tehnici. Tako je u Kruševacu, Vranju, Leskovcu, Somboru, dok je najmanje vidljivo u beogradskim pozorištima. Neko je izmislio zakon da pozorišta ne mogu da se bave delatnošću za koju nisu osnovana, pa tako ne mogu da zaposle ni portira, čistačicu, bravara, ni stolara, već treba da ih angažuju sa druge strane. Na ovaj način se rasipa pozorišna magija, a u samoj pozorišnoj kući nema života. „Crvenkapa“ je moja prva profesionalna predstava posle završenog fakulteta i radio sam je u ovom pozorištu, u Užicu, u kojem se vidi sve ono o čemu sam malopre govorio, ali u kojem je ipak, ostao ansambl pa i tehnika koja vredno radi. Nama ostaje da napravimo zanimljivu predstavu koja će se igrati desetak godina, kao i „Crvenkapa“ koja još uvek nije skinuta sa repertoara.
Zašto radite Turgenjeva i zašto sad „Mesec (dana) na selu“?
-Zašto Turgenjev? To je pitanje njegove aktuelnosti. Mislim da je uvek tema, bez obzira u kojim godinama se čovek nalazi, priča o emotivnim previranjima, emocijama, o promašenim životama, o sumnjama da li živimo promašen život, da li je ljubav nešto što je vođeno srcem ili razumom. Sada, kada imam 37 godina, mene takođe, najviše obuzimaju egzistencijalni problemi, kao i glavni lik u predstavi, Nataliju Petrovnu. Na polovini sam sopstevenog života i osim nagrada i pozorišnog života, posedujem jedino biciklu. Za mene sada kreće to preispitivanje i zato želim da ispričam ovu priču kroz prizmu magičnog realizma. I to mogu ovde, jer kada god planiram da radim u nekom pozorištu, polazim od toga da li imam dobru podelu za komad. Posle razgovora sa umetničkim direktorom užičkog pozorišta Nemanjom Rankovićem, video sam da imaju dva mlada glumca, Dejana Maksimovića i Vanju Kovačević, sada su retkost mladi, sveže zaposleni glumci u nekom pozorištu, a u predstavi su potrebna dva mlada lika. Tu je i vrhunska glumica Bojana Zečević, Vahidin, Igor, Nemanja Jovanović, Tijana Karaičić, Ivana Pavićević, Divna Marić. Shvatio sam da imamo idealnu podelu za ovaj komad. Tako se sve jednostavno poklopilo, nadam se na obostrano zadovoljstvo.
Da li je ova predstava na neki način i Vaš logičan put ka Čehovu koji je vrhunac ruske drame 20. veka, a pročitala sam da ste jednom izjavili da biste baš želeli da radite Čehova?
-Apsolutno ste u pravu. Čak je ova predstava predsoblje Čehova. Eto, na jesen, u Narodnom pozorištu Sombor radim njegovog „Galeba“. Ipak, ova predstava u Užicu nije mi vežba za Čehova, jer je Turgenjev potpuno proevropski nastrojen pisac. Ceo svoj život proveo je u Parizu i on je u rusku književnost doneo uticaj francuskog romantizma, dok je Čehov isključivo ruski, baziran na Gogolju i ruskoj literaturi. Oni nisu ni stilski ni žanrovski slični. Ove godine mi se tako zadesilo da ću raditi dva ruska klasika. Pre četiri godine režirao sam u najstarijem i prvom profesionalnom ruskom pozorištu „Volkov“ tako da sam dosta postao i rusofil, ali da se ogradim, ne i putinofil i to bi trebalo jako odvajati. Ne smemo da razapinjemo Čehova, Turgenjeva i Gogolja zarad aktuelne situacije u Ukrajini i mira u svetu. Ništa oni nisu ni zaslužni niti krivi za nemir ili mir na ovoj planeti.
Bavili ste se i našim klasicima, najsvežiji je Nušić?
-Od osnovne i srednje škole, jedan od mojih omiljenih predmeta uvek je bila istorija i mislim da ona zaista jeste „učiteljica života“. Mi, iako to ne radimo, možemo na istoriji da učimo, na sopstvenim greškama, ne bi li postali bolji, empatičniji ljudi. Međutim, iz našeg, pre svega, neobrazovanja, a veoma smo inteligentan narod, što nam je opet problem, mi ne želimo da učimo na svojim greškama. Kroz istorijske komade želim da shvatim kako Nušić nije bio genijalan i vidovit Tarabić, nego smo mi dosta nazadni kao narod. Problem je u nama, a ne u genijalnosti Nušića koji jeste bio genijalan pogotovu kao pisac postavljanja situacija, karaktera i tumačenja. On, po mom mišljenju, ne može ni da priđe Aleksandru Popoviću kada su dijalozi u pitanju, ali zato ima druge kvalitete i njih dvojica bi zajedno bili jedan savršen dramski pisac. Zato sam se od srpskih pisaca do sada njima najviše i bavio.
Šta je draž u dramama Aleksandra Popovića?
-To je apsolutno razumevanje ljudskih sudbina na jedan komično-tragičan način, što je u stvari žanr koji mi živimo. Niko bolje ne razume ljude u smislu jezika i ponašanja od Aleksandra Popovića, a pri tom je veliki hroničar naše istorije i našeg života. On direktno secira svakog čoveka, svaku situaciju do suštinskog ogoljavanja ljudskih odnosa, a to radi jezivo duhovito. E, to je ono što je za mene i najlepše i najteže uraditi u teatru. Aleksandar Popović je u isto vreme i smešan i tužan. To je ono što ja najviše volim kod pozorišta. Mene ne zanima intelektualno, fenomenološko pozorište, već želim da posle gledanja pozorišnog čina budem emotivno bogatiji. Dakle, želim i da plačem i da se smejem.
Šta Vas najviše privlači u savremenoj srpskoj dramaturgiji?
– Uvek me privlače pisci koji se bave dramskim sukobom i pričom koja ima svoj početak, sredinu i kraj i koja je napisana u dijaloškoj formi. Ono što ne volim i zato se u poslednje vreme i ne bavim toliko novim dramskim komadima, jeste to što je kod nas odjedanput nastala pomama za postdramskim pozorištem i pisanjem nepreglednih monologa koji su sami po sebi jako emotivni, ali, s druge strane, to je jednostavno napisati. Ako bismo hteli da postignemo isti emotivni efekat kroz sukobnu situaciju dva ili više likova, onda dolazimo do toga da je to mnogo problematičnije napisati, a ovako je lakše manipulisati emocijama u publici. S toga, nisam pobornik takvih tekstova i okrećem se čvršćim formama klasika.
S obzirom da proteklih godina radite u pozorištima širom Srbije, kako biste opisali situaciju u njima?
-Kakvo nam je društvo, pozorište nam je odlično.
Više od deset godina na razne načine sarađujete sa našim proslavljenim rediteljem Emirom Kusturicom, od asistenta na njegovom filmu „Mlečni put“ u kome ste i igrali, do kreativnog direktora internacionalnog filmskog i muzičkog festivala „Kustendorf”, moderatora radionica, festivala ruske muzike „Boljšoj“, do pozorišnog festivala u Drvengradu. Kako sada funkcioniše ta saradnja?
-Saradnja traje. Internacionalni filmski i muzički festival „Kustendorf“ na Međavniku prošle godine smo zbog pandemije organizovali onlajn, ali smo hrabro u januaru ove godine odlučili da on bude uživo. Međutim, i tada nas je korona omela pa će „Kustendorf“ biti održan od 6. do 10. maja u svom starom izdanju kojem će prisustvovati većina autora, brojni gosti, studenti. Program, pre svega, takmičarski deo, isti je, kao što je najavljen za januar, ali smo ga dopunili sa nekoliko filmova i autora, jer možemo sada da ih realizujemo i na otvorenom. „Kustendorf“ je jednostavnije organizovati po lepom vremenu, mada je on vezan za sneg i posebna je čar kada je Mećavnik beo. Voleli bismo da se i druga dva festivala, pozorišni i festival ruske muzike nastave, ali još uvek je sve neizvesno s obzirom na sadašnju situaciju u kojoj se sve više osećaju posledice krize u Ukrajini, a život ovih festivala direktno je vezan za ekonomsku snagu sponzora.
Posle Užica, na jesen ćete raditi u Somboru, kažete da Vas naredne godine čeka rad u pozorištima u Nišu, Zrenjaninu. Kada biste mogli da birate, šta biste u dogledno vreme žarko želeli da postavite na neku od pozorišnih scena i gde?
-Kada bi samo sve zavisilo od mene, želeo bih da postavim „Operu za tri groša“ Bertolda Brehta, da je radim kao veliku koprodukciju nekoliko pozorišta. Ako bih mogao i to da biram, voleo bih da to bude u novoj zgradi Narodnog pozorišta u Subotici čija rekonstrukcija traje već 18 godina, a kažu da će konačno ove ili naredne godine biti završena. Tada će ovo pozorište biti jedno od najsavremenijih, najboljih i najfunkcionalnijih na Balkanu. „Opera za tri groša“ mogla bi da vrati povezanost među pozorištima, pre svega, Beograda i Subotice, kao što je bilo u „zlatno doba“ KPGT-a i Ljubiše Ristića.
-Uvek se trudim da pravim predstave koje se razlikuju, ne bi li napredovao kao reditelj.
U predstavi „Mesec (dana) na selu“ Ivana Sergejeviča Turgenjeva, u režiji Milana Neškovića igraju glumci Narodnog pozorišta Užice: Igor Borojević, Bojana Zečević, Vanja Kovačević, Divna Marić, Ivana Pavićević, Vahidin Prelić, Dejan Maksimović, Hadži Nemanja Jovanović, Tijana Karaičić Radoičić. Dramaturgiju je uradila Jelena Mijović, scenografkinja je Andreja Rondović, kostimografkinja Biljana Grgur, kompozitor i pijanista je Ignjat Milićević. Premijera je planirana za 20. maj.
