Stalno sebi ponaljam pitanje“da li je moralo da bude 78 dana?“ U duši sam se osećao loše jer je među oficirskim kadrom provejavalo mišljenje da svi oni koji su učestvovali u otporu NATO agresiji i bili na određenim položajima su po nalogu struktura u NATO-u sklonjeni sa tih dužnosti. Ljudi sa znanjem, iskustvom, oni koji su doživeli, osetili, videli na terenu šta znači agresija i bombardovanje. Sve su sklonili, a njihovo objašnjenje bilo je dobićete zasluženu penziju, ali ostala je praznina u duši. Jedan od tih sam i ja -rekao je za „Vesti“ Radomir Milović, pukovnik u penziji, u vreme NATO agresije pomoćnik komandanta za moral i informisanje u Užičkom korpusu
Tradicionalno za „Vesti“ govore učesnici u odbrani zemlji iz različitih oblasti. Važno je svedočiti o tom vremenu da se nikad ne zaboravi NATO agresija na SR Jugoslaviju koja je trajala 78 dana, a počela je 24.marta 1999.godine. Tog dana naš sagovornik je postavljen za pomoćnika komandanta za moral i informisanje u Užičkom korpusu. U martu 2005.godine Užički korpus je ukinut, a on je penzionisan 1.oktobra 2006.godine.
Na početku razgovora Milović ističe da prvi put posle 23 godine o tom periodu govori za medije. Podseća da deo određenih dešavanja, pojedinosti i detalja se izgubio jer su došli neki novi događaji i teme, zemlja je obnavljana kao i skoro svi objekti na ovom području.
-Posle dvadeset i više godina stvari se ponavljaju na svetskom nivou i to budi određene slike i sećanja na događaje u našoj zemlji. Mobilisani Užički korpus 1999. godine tokom NATO agresije pokrivao je Raški, Moravički i Zlatiborski okrug. Agresija na našu zemlju pod nazivom „Milosrdni anđeo“bila je vazdušno-kopnena bitka, a sve pod izgovorom „humanitarne katastofe“ albanskog življa na Kosovu i Metohiji. Ako su meta bili vojni objekti, kakve veze onda ima Pošta u Užicu, repetitor iznad Čajetine, ili na Zabučju, rezervoari goriva u Požegi… sa ponašanjem Albanaca na Kosovu i Metohiji?-upitao je Milović.
Kada je proglašeno ratno stanje i izvršena mobilizacija Užičkog korpusa po prvi put smo organizovali informisanje u ratnim uslovima, jer su moral i informisanje bili značajan element borbene gotovosti. Postoje pravila po kojima da bi mogao da se suprotstaviš agresoru, prvo moraš da imaš sa čim, a imali smo određena borbena sredstva kopnene vojske, ali nismo imali dovoljno sredstava za protivvazdušnu odbranu. Drugo, sa onim što smo imali, da znamo da rukujemo i treći vrlo značajan deo koji sam vodio kao pomoćnik komandanta za moral i informisanje je da hoćemo da branimo našu zemlju.
Na nivou Korpusa imao sam tim stručnih ljudi sa kojima sam organizovao informisanje u ratnim uslovima. Izdvojio bih deo za koji sam bio odgovoran, a to je da smo pored informacija od Štaba Vrhovne komande, zatim od sredstava javnog informisanja i mi na nivou Korpusa sačinjavali smo svoje informacije. Potčinjenim jedinicama na celoj teritoriji Korpusa dostavljali smo sve informacije obilazili jedinice i položaje, svakodnevno ih informisali o stanju, snabdevanju, borbenim dejstvima agresora…sa ciljem da svi budu potpuno informisani šta se dešava i šta se radi. Na nivou Korpusa izdavali smo i biltene koje smo dostavljali našim jedinicama. Svaka brigada je imala svoje biltene, a izdvojio bih Ivanjički bataljon iz sastava 19.brigade i vrsnog novinara koji je to radio prateći život i funkcionisanje u tim uslovima.
Sve pisane informacije su se dnevno analizirale a moji pomoćnici koji su radili taj posao i lično su u sastavu vojske u rovu, ili na vatrenom položaju odgovarali na sva moguća pitanja. Posebno su se interesovali ljudi posle bombardovanja kakvo je stanje na tom području, da se nije desio neki tragičan događaj. Pravovremene informacije su unosile smirenost u sastav tih jedinica i obezbeđivale da oni funkcionišu kao jedan. Za razliku od ranijeg perioda 90.-tih kada je mobilizacija bila vezana za raspad bivše Jugoslavije, ovde smo imali potpuno jedinstvo svih ljudi, vojnika, podoficira i oficira i nije bilo stranačkih opredeljenja ili podela jer je u pitanju bila odbrana zemlje. Svi su je shvatili vrlo ozbiljno a provejavalo je mišljenje „mogu da nas gađaju odozgo koliko hoće, a što ne siđu na zemlju, pa da vidimo šta će da se dogodi, ko bolje poznaje teren i ko može bolje da se snađe u svemu tome“, seća se Milović.
Pored vojnih struktura stanovništvu su trebale konkretne informacije sa lica mesta iz zone odgovornosti Korpusa. U Užicu sam organizovao konferencije za štampu na kojima smo davali presek događaja o stanju jedinica, razrušenim objektima, stanju na teritoriji, snabdevenosti i svemu bitnom za život jedinica i stanovništva na celoj teritoriji Užičkog korpusa.
Naše stanovništvo u vreme bombardovanja nije napuštalo svoje mesto i to je još jedan pokazatelj odlučnosti, nepostojanja straha, prkosa prema agresoru, demonstracija na mostovima, za razliku od izbeličkih kolona koje gledamo u poslednje vreme. Napadi na našu zemlju bili su potpuno neselektivni, jer primera radi, niko me ne može ubediti da su informativna kuća i novinari legitiman vojni cilj. Svemu tome treba dodati i civilne žrtve. Pa da li je tada prekršeno međunarodno javno pravo?. Mi i kao zemlja i društvo zbog lažnih informacija koje su objavljivali predstavnici agresora imamo puno pravo da tim ljudima ne verujemo. Mogli su prema nama tako da postupaju zato što smo bili mali, bez međunarodne podrške.
U mojoj zoni odgovornosti bilo je puno zahteva novinara, dopisnika i novinarskih ekipa da budu prisutni na ovom području i da izveštavaju. Jedan od mojih zadataka bio je da im obezbedim da mogu slobodno da dođu i da rade svoj posao na licu mesta. Nisam primetio da je bilo različitih izveštaja jer je istina samo jedna.
Karakteristično za ovu zonu odgovornosti je i različito stanovništvo po nacionalnosti i nisam primetio da je bilo navijačkih poteza ili odobravanja agresije. Delovi jedinica bili su smešteni i u muslimanskim kućama i nijedan incident u tih 78 dana nije zabeležen. A muslimanski obveznici bili su potpuno zastupljeni u našim jedinicama od oficirskog do vojničkog kadra. Ljudi su shvatili da je prioritetni zadatak svih nas bila odbrana zemlje bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost na ovom području.
Informisanje je mnogo važno jer kada izađeš pred vojnike u jedinici, ili na konferenciji za štampu u civilnom sektoru ljudi treba da ti veruju. Zato kada govorim o nivou „spuštanja nivoa“ morala i informisanja kao elementa borbene gotovosti, onda postoje loše procene ljudi koji donose odluke u tom delu. To je bitan elemenat borbene gotovosti za odbranu zemlje i društva. Ne vredi tehnika, ni ako umeš sa njom da rukuješ, ako nemaš želju i srce da braniš svoju zemlju-ističe Milović.
Pre početka bombardovanja puno sam radio i na drugim poslovima, u okviru kojih su bile raznorazne misije, kontrole naoružanja i vojne opreme, ekspedicije stranaca pod vidom humanitarne i druge pomoći. Kada je krenulo bombardovanje, na osnovu svega, bilo mi je potpuno jasno da su svi ti ljudi koji su dolazili u okviru humanitarne pomoći ili kontrole, nisu bili tu da nam pomognu, već obaveštajci koji su skupljali podatke o određenim tačkama. Prikupljali su informacije za njihove štabove i organizacije da lako mogu da odrede mete koje će gađati.
Primera radi, bio sam prisutan u Raškoj kada je 1995. godine došla jedna međunarodna komisija da izvrši kontrolu naoružanja. Postojao je protokol o prijemu tih organizacija i pre nego što je pošao jedan od učesnika pitao je za toalet. Ispostavilo se da je u njemu očitao koordinate, a kasnije NATO bomba koja je gađala zgradu komande tačno je pogodila u taj prostor. To znači da je naša dobronamernost imala za njih drugi cilj. Kod njih nema fer i viteške borbe.
Mnogo objekata je u zoni ova tri okruga pogođeno, a sve je to trebalo dokumentovati za generacije koje dolaze. Jedan od tih ljudi koji je radio taj odgovoran posao bio je Radovan Baja Vujović koji je snimao gađane objekte, sve sa ciljem da to ostane u dokumentaciji i da se vidi šta su i kako su gađali. Zabeleženo je o svim objektima od Jadovnika, aerodroma Sjenica, kasarni Raška, Novi Pazar, mostova u Ibarskoj dolini, Kraljeva, objekata u Čačku, Požegi, Užicu, na Zlatiboru, Ponikvama, u Prijepolju, kod Kokinog Broda… Posle završetka NATO bombardovanja napravljena je izložba uz našu pomoć gde smo preko 80 odsto materijala ustupili Narodnom muzeju Užice. Postavku su činile fotografije, određeni delovi ubojnih sredstava koje je agresor koristio jer to treba da se vidi, ali i da ostane za istoriju.
Međutim, reorganizacijom Vojske i dolaskom određenih ljudi na rukovodeća mesta i u državi i u vojsci prešlo se na neki novi način formiranja vojske u kome je moral gotovo izbačen kao element borbene gotovosti. Smatralo se ako ima dovoljno para da se plati biće profesionalna vojska, ali se nadam da će moral ponovo biti podignut kao element borbene gotovosti kao što je obučenost, logistika…, zaključio je Milović.
Konferencije za štampu u ratnim uslovima
U Užicu sam organizovao konferencije za štampu na kojima smo davali presek događaja o stanju jedinica, razrušenim objektima, stanju na teritoriji, snabdevenosti i svemu bitnom za život jedinica i stanovništva na celoj teritoriji Užičkog korpusa. Informisanje je mnogo važno jer kad izađeš pred vojnike u jedinici, ili na konferenciji za štampu u civilnom sektoru ljudi treba da ti veruju. U tom periodu informisanje se odvijalo klasičnim metodama i bili smo uskraćeni za satelitsku opremu koju novinari poseduju danas -ističe Milović.
Sve što „humanitarci“ nisu obeležili, nije ni pogođeno
Primera radi, na Tari u Osluši smo nekada imali neku jedinicu. To je prolaskom raznih „humanitaraca“neko snimio, a onda 1999.godine nijedna jedinica nije bila ni blizu, ali je baš tu NATO gađao. Sve je unapred bilo pripremljeno i snimljeno, ne samo tu nego širom naše zemlje.
Užičanin Radomir Milović, završio je Vojnu akademiju u Beogradu, raspoređen u Gardijsku brigadu na Brionima, zatim je službovao u Puli, Malom Lošinju, Prištini, Beogradu, Novom Pazaru i Užicu. Skoro četiri godine bio je komandant 19. brigade u Požegi, a radio je u Komandi vojnog okruga na Slanuši. Završio je i Komandno štabnu školu u Beogradu koja se zvala Visoka škola za vojno-sociološke, psihološke studije i istraživanje odnosno to je školovan kadar za razvijanje i održavanje morala i informisanja u vojsci.
