Dijaspora je pojam pronalaženja sebe i zavičaja u prostoru koji socijalno i filozofski nameće i neke druge vrednosti. Toj drugosti u koju su otisnuti i oni čije je promišljanje duha osnaženo jezikom poezije iza koje se očituje nostalgija, nada i uverenje da je rodni zavičaj oslonac jer nas verno čeka; ognjište se gasiti ne sme, kad svi odu njega čuva plamen poezije.
Tako privržen, a dalek, peva u svojoj poeziji Užičanin Radovan Pejović, u knjizi „Pesme rođene u Čikagu“. „Sećanje“, kao prološka pesma ove knjige, pokreće mnoge životne činjenice kada svako od nas pred sobom ima dovoljno vremena da se uspne tragom svetlosti, a onda se sve to preslaže do samotnosti u kojoj su „ostali samo dobra knjiga.
Do obližnjeg parka kratka šetnja.“ A u toj knjizi, brižljivici, je svaka „pesnikova želja“ zapisana i snaga jezika „perom lomi tišinu“. Svet dugo traje izvan linije činjenica, koje imepratori uglavnom ignorišu što, kako kaže naš pesnik, šalju „mnoge u lance i na grobove“. A dugo već kamenopis se krvlju dopisuje, „ostaju tragovi večni“ u „rečima na kamenu“. Kamen je večnosnik istine, pred njim niko nije uspeo da promeni usmerenje duha koji stavlja pečat „istini o istini“, otvara stalnu raspravu o ovoj temi. Poput narodne izreke pesnik se pita: „Da li stvarna istina postoji,/ kad svako misli da je u pravu?“ Bog je sudija svevremlja i On prepoznaje istinu, osobito danas „kad mediji činjenice/ kaljaju, mozgove peru“. Ovde pesnik ukazuje na činjenicu da rat nikada nije ni prestajao, on je samo „osavremenjen“ medijskom psihološkom propagandom u službi gaženja istine i produžetka rata iz koga uvek progovara borbeno oruđe.
I naš narod je u dugom periodu stradao za istinu i pravdu jer se našao na putu onih koji bi da svoje, uglavnom, neprirodne interese, ostvare ratom i mržnjom. I tu svaka funkcija zdrave i čiste svesti srlja u ideološki militantne pokrete, kakav je fašizam koji se zadržao do današnjih dana u mozgovima koji smatraju da zemnoj kugli ne treba budućnost. Pejović je opevao prilike kod nas devedesetih godina, kada se 19 zemalja izgubljenih iz istine, obrušilo na naše prostore, prosipajući „svinjski izum“ razorne moći, a sve to bez ijednog razloga i opravdanog povoda. Njega su našli samo u mržnji i ubijanju istine i pravde, tovareći neoprostiv greh na sopstvena pokoljenja. Militantni cinizam je posebna vrsta mržnje kojom se oblači zalazeća demokratija kojoj izmak pravi i prirodna svetlost. Nema našeg većeg grada koji nije stradao od „ognjenih čavki“ koje su doletale „sa zapadne strane“, ali Beograd je uvek krvario, a dva puta u istoriji to se desilo na Vaskrs: „Oprosti im Bože/ Dva Uskrsa pravoslavna“ („Beograde moj“). Pejović je otišao u Novi Svet, to je bio njegov izbor, tamo i „starost dočeka“, a poezija se vraća na mesto „puno ljubavi, duševne hrane“. Ove se pesme zato čitaju tako da dodiruju naše unutrašnji spoznajni nerv ostvarujući i pesnikovu želju da čitaocu pošalje poruku i u svom odsustvu. Uspeo je to Pejović biranim rečima jednostavnog značenja.
Njegovi pogledi na svet i iz sveta, nisu proizvod mašte niti domišljanja, to su činjenice, to je rasprava o stvarnosti i uporno pesnikovo „Merenje vremena“. Pesnik je za svoju meru vremena uzeo trenutak, običan život je prah, ništa više od toga: „Večnost, trenutak u svemiru/ Jedno isto znače.“
„Objašnjenje pogleda na svet je određeno voljom za čvrstinom slike sveta, ocenjivanja
života, vođenja volje, voljom koja se odaje iz prikazane osnovne crte sleda stupnjeva u
psihičkom razvoju. I religija i filozofija teže čvrstini, snazi delovanja, vladavini opštevaljanosti.“ (V. Diltaj : „Suština filozofije“)
Opštevaljanost činjenja u životu ljudi, i njihovih grupa, jeste tema pevanja Radovana Pejovića, on veruje da realna stvarnost potiče od nadčulog, Božijeg sazdanja. Na to se jednako poziva u njegovim duhovnim pesmama, ali i onim koje je posvetio prirodi i godišnjim dobima. Tako je stvarana planeta Zemlja. A onda sledi zamislica, šta smo od nje danas stvorili i kakvu je ostavljamo pokoljenjima, kad „nadmeni prave jeziva oružja/vodu, vazduh, ljude truju“. Shvatajući da je smena dobra i zla „igra bez kraja“, naš pesnik se predao molitvi i jednu od pesama posvetio je tom glasniku koji nas doziva („Zvona“): „Dostojno šalju poziv na molitvu“. A čitajući ove pesme, našeg pesnika smo
zatekli u Merilvilskoj crkvi „Sveti Sava“, tamo daleko gde grgolji naš jezik srpski,
kome on prinosi ovo svoje skromno i lično delce, svoju pevaniju.
To je taj pesnički odziv iz dijaspore u kome stoji zapis: „Uspeo je da sačuva maternji jezik punih pedeset i šest godina života u Čikagu.“ (D. Ćirić: „Ove pesme mogu lako da se shvate“). Jezik nebeskog naroda predavao je više godina u srpskoj crkvi Vaskrsenja Gospodnjeg na Palmer ulici u Čikagu. Na kraju ako zanemarimo mesto, a mesta života
pesnika su u njegovoj duši, ovo su pesme rođene u srpskom jeziku, jeziku zavetne snage i poruke.
Milijan Despotović
