„Ovakva putovanja zahtevaju izlazak iz zone komfora, malo avanturističkog duha i spremnost na konstantno učenje i rad na sebi, ali kao rezultat imaju ne samo realizovano putovanje već i lični razvoj na više različitih polja. U svojoj suštini, sve se svodi na dobro planiranje i na odbacivanje nepotrebnih troškova. Vi se kao putnik na nekoj zamišljenoj skali morate što više udaljiti od “tipičnog turiste” i približiti “lokalnom stanovniku“ – kaže naš sugrađanin Arsen Krsmanović čiji se odlazak na tri meseca u Južnu Ameriku pretvorio u putovanje od pet i po godina.Proveli ste pet i po godina putujući po Latinskoj Americi. Da li je viđeno značilo ostvarenje sna, šta ste sve videli?
Za nekoga poput mene ko je pasionirani ljubitelj prirode, Južna Amerika je definitivno ostvarenje sna. Sve o čemu sam još kao dečak čitao u avanturističkim romanima, ili gledao u prirodnjačkim emisijama – sve to je bilo tamo. I to mnogo veće nego u mojoj mašti. Visoki snežni vrhovi, uzburkani okeani, ogromne pustinje, aktivni vulkani, neprohodne prašume, nepregledna jezera, zastrašujući vodopadi… sve je tu. Naravno uz sve one egzotične biljke i životinje koje sam viđao samo u enciklopedijama, ili u “Opstanku” i sličnim emisijama još pre nego što su “Nacionalna geografija” i slični kanali došli kod nas. Tokom ovih pet i po godina zaista sam video sve i svašta, a opet ostalo je još mnogo toga da se vidi. Za nas koji dolazimo iz Evrope teško je i zamisliti kolika su to prostranstva. Iako bi mi trebalo sigurno dobrih pola sata samo da nabrojim gde sam sve bio, kao najupečatljivije prirodne atrakcije naveo bih ostrva Galapagos, argentinsku Patagoniju, pustinju Atakamu, Amazon, Iguazu vodopade, peruanske Ande, Karipsko more… Iako je moj fokus uvek bio na prirodnim lepotama ne treba zaboraviti ni bogato kulturno-istorijsko nasleđe ovog kontinenta koje se najbolje ogleda u brojnim očuvanim građevinama iz prekolumbovskog perioda. S tim u vezi Peru je svakako najveća riznica, a svetski poznati Maču Pikču je samo jedan od mnogobrojnih lokaliteta koje tamo vredi posetiti.
Interesantno je da propagirate putovanje sa minimalnim budžetom i želite da ljude ohrabrite na istraživanje plave planete. Kako to činite?
Putovanje sa skromnim budžetom iako za nas nešto novo, zapravo nije nikakva revolucionarna ideja. Desetine i desetine hiljada mladih ljudi širom sveta ovoga trenutka putuju na ovakav način. Nažalost, kod nas se još uvek na putovanja gleda kao na luksuz, a ne kao na investiciju. Forsiraju se više kratkotrajna turistička putovanja preko agencija koja osim podizanja statusa na društvenim mrežama imaju malo prave koristi za one koji ih praktikuju.
Za nas iz Srbije i regiona jako je malo informacija na našem jeziku koje bi nam pomogle da prvo shvatimo zašto su višemesečna samostalna putovanja dobra, a zatim da ih isplaniramo i sprovedemo u delo. Kada sam ja 2017. godine počeo da planiram moje putovanje morao sam da konsultujem blogove i YouTube kanale na engleskom jeziku, jer na našem nije bilo ničega. Zato sam nakon tri godine putovanja pokrenuo sopstveni kanal “Analogni nomad” http://www.youtube.com/c/analogninomad gde objašnjavam kako je moguće putovati dugo vremena sa jako skromnim budžetom.
Šta zahtevaju ovakva putovanja?
Ovakva putovanja naravno zahtevaju izlazak iz zone komfora, malo avanturističkog duha i spremnost na konstantno učenje i rad na sebi, ali kao rezultat imaju ne samo realizovano putovanje već i lični razvoj na više različitih polja. To znači da ćete umesto taksija koristiti lokalni prevoz, umesto organizovanih vođenih tura sami ćete isplanirati posetu nekom mestu i pribaviti potrebne informacije, umesto odsedanja u skupom hotelu odsedaćete u jeftinijim hostelima u višekrevetnim sobama, umesto da se hranite po restoranima ješćete na mestima gde lokalci jedu ili ćete čak sami pripremati hranu u hostelu, smanjićete izlaske i šoping i fokusirati se na ono što je zaista bitno i specifično za zemlju u kojoj se nalazite… Postoje naravno i načini na koje možete organizovati i aktivni odmor, pri kome ćete recimo živeti sa lokalnom porodicom, pomažući im u nekim aktivnostima da biste zauzvrat dobili besplatan smeštaj, obroke i naravno uvid iz prve ruke u to kakav je zaista život u toj stranoj zemlji. Ovakva volontiranja idealna su prilika da se bolje upoznaju nove kulture, da se nauče neke nove veštine, ali i da se steknu neka trajna prijateljstva. O svemu ovome, ja redovno objavljujem videe na mom YouTube kanalu, pa je moguće iz prve ruke videti kako ovakvo putovanje izgleda u praksi.
Kome se pre svega obraćate, mladima ili svima nama koji želimo da doživimo nešto novo, upijemo u sebe prizor od koga zastaje dah, tako da nam nije komfor prioritet?
Iako za ovakav način putovanja ne postoje starosne granice, statistika na svetskom nivou pokazuje da je 90 odsto bekpekera mlađe od 30 godina, i da prosečan putnik ima 24 godine. Dvadesete godine su period kada je ne samo najlakše odvažiti se na ovakvu avanturu, već je i najkorisnije, jer kao što rekoh ovo je i jedna velika škola iz koje svako izlazi sa mnogobrojnim novim iskustvima i idejama koje kasnije možete primeniti u životu. Testiraju se sopstvene sposobnosti, definišu se bolje lični afiniteti i interesovanja i prikupljaju se nove ideje i koncepti koji bi ostali neotkriveni da smo nastavili život u istom socio-kulturološkom okviru. Naravno, postoje i mnogi bekpekeri starije generacije, mnogi koji su napustili svoje korporativne poslove i rešili da najbolje godine svog života ipak utroše upravo na život, a ne na posao, zatim mnogi koji su nakon završene poslovne karijere rešili da provedu par godina na aktivnom putovanju jer se još uvek osećaju mladim ili pak ljudi koji su odgajili decu te su rešili da krenu na put oko sveta, ali kako sad imaju svo vreme na raspolaganju, rešili su da to obave na ovakav način. Takođe, sve ovo o čemu ja pričam može se primeniti i na kraća putovanja, ali imajte u vidu da se prave koristi od putovanja mogu steći jedino ukoliko zaista provedete malo više vremena na tom putovanju i drugo, da je putovanje uvek finansijski isplativije što je duže. Ja sam ipak svestan da ovakav stil putovanja nije za svakoga, i tu ne mislim samo na godine. Mnogi ljudi jednostavno nemaju vremena ili volje za tako nešto. Mnogi imaju druge prioritete u životu i to je skroz ok. Nismo svi isti i ne trebamo biti. No ako samo delić mojih pratilaca primeni u praksi ono o čemu ja pričam i od toga ima neke koristi, sve ovo što ja radim imaće smisao.
Kakve savete možemo čuti od vas? Pružate ih i preko YouTube kanala „Analogni nomad“…
Moji saveti su vrlo konkretni i plod su mog ličnog iskustva. Ne pričam o stvarima koje ne poznajem. Saveti se tiču uglavnom toga kako dobro isplanirati putovanje, kako smanjiti troškove ishrane, transporta i smeštaja, kako zarađivati novac na putovanju i sl. Naravno, tu su i brojni saveti kako posetiti neke konkretne turističke atrakcije bez agencija, u sopstvenoj režiji. Za sve one koji se ipak neće odvažiti na neko ovakvo putovanje tu su i brojni videi u kojima jednostavno dokumentujem gde sam bio i šta sam doživeo sa druge strane okeana.
Jedna jevrejska poslovica kaže „Robovi ne bi bili robovi da su videli sve lepote ovog sveta“. Da li putovanja koja ohrabrujete kod mladih i u ovom smislu imaju veliki značaj, jer dok čekamo da zaradimo novac da putujemo sa svim troškovima za takse, avio prevoz, zvezdice, hotele, restorane, brojne usluge … život nam prođe?
Mislim da je generalno naš najveći problem ta iluzija o neprolaznosti života, o tome da ćemo trajati večno. Kako je tema smrti iz nekog neobjašnjivog razloga tabu koji se ne pominje, iako je sastavni deo života, mi dobijamo lažnu predstavu o životu koji će trajati u nedogled, a zapravo istina je skroz drugačija. Svako od nas je svakim danom sve bliži kraju i ja sam siguran da kada bismo malo više razmišljali o prolaznosti života, više bismo cenili sam život i više bismo se trudili da uživamo u njemu i da ga pomno istražujemo. Ja volim jedan drugi citat koji kaže da „Život je kao knjiga, oni koji ne putuju čitaju samo prvu stranicu“. Kada bismo zaista shvatili koliko je život krhk i prolazan, dali bismo sve od sebe da svaki njegov sekund iskoristimo na smislen način. I ovo se ne odnosi samo na upoznavanje ove planete koja je naš dom, već i na sticanje raznih drugih iskustava, poštovanje drugih ljudi i njihovih života, zaštitu naše planete i svih živih bića na njoj, kreativne aktivnosti, negovanje sopstvenog tela i duha itd. Ta iluzija da će za sve biti vremena, nas tera da se prepustimo rutinskim aktivnostima u kojima često ni ne uživamo, niti nas ona obogaćuju na bilo koji način, već nas ometaju da sagledamo širu sliku i smisao života, jer smo previše okupirani nepotrebnim stvarima poput sticanja materijalnih dobara, uzdizanja na društvenoj lestvici, jeftine zabave kojima podilazimo našim najnižim nagonima… Kao da su nam nekad potrebna traumatična iskustva iz sopstvenog, ili iz života bliskih nam ljudi da bismo shvatili da je život sad i ovde i da ga zaista treba živeti, jer mi smo ti koji donosimo odluke i imamo odgovornost za njega i niko drugi nam ga neće učiniti smislenijim i bogatijim. Na kraju, sve što ostaje su sećanja na to kako smo odigrali igru u kojoj smo mi sami bili glavni igrač… a verujte mi, niko se na samrtnoj postelji nije pokajao što nije radio više i zaradio više novca. Trošite svoje dragoceno vreme na dragocene ljude i dragocena iskustva.
Po struci ste šumarski inženjer. Šta je na vas ostavilo poseban utisak kada je doživljaj prirode u pitanju?
– Meni su najfascinantniji predeli kojih nema kod nas, ogromne planine, vulkani, prašume, lednici… Ja često navodim primer pustinje Atakame koja je za mene jedno predivno mesto, u kome sam i proveo 6 meseci. Iako ovako sa strane gledano možda zvuči dosadno, jer mi zamišljamo pustinju kao veliko jednobojno prostranstvo peska, pustinjski pejzaži su zapravo jako zanimljivi i dinamični. Kada sam ovo pričao Čileancima u Atakami, oni su me uputili da posetim jug Čilea koji je po njihovom mišljenju najlepši deo zemlje. Iduće godine posetio sam jug i zaista prelepe šume, jezera, reke, vodopadi, snežni vrhovi… zaista prelepo. No mi takve pejzaže imamo i u Evropi, te za mene to nije bilo toliko impresivno. Ja i dalje mislim da je Atakama jedna od najlepših oblasti Južne Amerike i jedva čekam da je posetim opet – navodi Arsen koji je po struci šumarski inženjer u odgovoru na pitanje šta ga je najviše očaralo u doživljaju prirode Južne Amerike.
