– Raditi s merom i ići korak po korak u profesiju, to je pravi put. Ušao sam u svet novinske fotografije kako treba, korak po korak, a u esnafu se uvek znalo ko je ko i ko je šta – priča za „Vesti“ fotoreporter čije se ime u svetu fotografije izgovara s velikim uvažavanjem i van granica naše zemlje
Fotoreporter u „Borbi“ od 1990 godine, a od 1995. angažovan u Večernjim novostima. Za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji od 1991 do 1996 god, radeći u Borbi bio i stringer za agencije Rojters (London), Gama (Pariz), EPA (Frankfurt). Objavljivao fotografije u najprestižnijim svetskim dnevnim novinama i magazinima kao što su:„Internešenel herald tribjun“, „Independent“, „Dejli telegraf“, „Vašington post“, „Toronto star“, „El Pais“, „Tajm“, „Štern“, „Špigl“, „Njusvik“, „Pari mač“… Iza Miloša Cvetkovića su brojne nagrade i priznanja, a poslednja Plaketa grada Užica dodeljena mu je za ostvarene rezultate u dužem vremenskom periodu u profesiji u kojoj je i kao ratni reporter ostavio neizbrisivo svedočanstvo o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Iza njega su desetine i desetine samostalnih i kolektivnih izložbi fotografija i nekoliko knjiga među kojima poslednja „Moja Bosna“ koja je predstavljena proletos u Sarajevu. Za svoje sugrađane, on je jednostavno Cvekla za čije se ime se pored vrhunske fotografije vezuje i jedan od najlepših balkona sa muškatlama na glavnoj užičkoj ulici.
Koje je marke bio foto-aparat u koji ste stavili prvu rolnu filma?
Bio sam član Foto-kino kluba „Kragujevac“ i kao amater radio sam sa „mamiom“ manuelno. Početak bavljenja novinskom i dokumentarnom fotografijom vezujem za 1977. godinu. Pratio sam auto-sport i ljubljanskom „Auto magazinu“ koji je tada bio jedini specijalizovani časopis za ovaj sport u bivšoj Jugoslaviji poslao sam poštom fotografije sa YU relija na Tari. Odgovorili su mi da im se dopadaju, ali da ne mogu da ih objave, jer su imali svog foto-reportera. Umesto objave fotografija dobio sam poziv za stalnu saradnju što je za mene bio podstrek. Želju da slikam svetska prvenstva ostvario sam odlaskom u Moncu, a godinu dana kasnije 1978, u Monte Karlo gde sam fotografisao auto-trke Formule 1 što se nastavilo i u narednih pet godina.
Koliko je rad na sportskoj fotografiji ispunio vaše ambicije?
Ne mnogo, želeo sam da se bavim i drugom vrstom fotografije. Najzahvalnije novine početkom osamdesetih što se tiče slobode štampe, bile su omladinske i to slovenačka „Mladina“, hrvatski „Polet“ i „Omladinske novine“ u Srbiji čiji postajem stalni saradnik. Fotoreporteri u njima nisu imali ograničenja, jer nisu tražene „protokolarne fotografije“, rukovanje i poziranje političkih rukovodilaca, što mene nikada nije privlačilo da beležim. Naravno, tokom profesionalnog staža morao sam i to da radim, ali sve mi je to bilo dosadno i uvek me izluđivalo. A onda su došla politička previranja, pad Berlinskog zida, zbivanja početkom devedesetih i kod nas i nisam okretao glavu od onoga što se dešavalo.
Koja od definicija fotografije vam je najbliža?
Fotografija je kao mnoge stvari u životu – svi ne vidimo isto i ne gledamo isto na stvari koje nas okružuju. Ona nije puko slikanje, već promišljanje šta hoćeš da kažeš pri opisu događaja. Najviše volim da fotografišem ljude, jer nekako mi je sve ostalo mrtva priroda. Moja namera je uvek bila da jednom fotografijom ispričam ceo događaj. Tako se dogodilo da bunt naroda 9. marta opišem jednom fotografijom, sa devojkom ispred vodenog topa sa podignutom rukom.
Da li je objavljena, ili je bilo cenzure kao i u nekom drugom slučaju?
Radio sam za „Večernje novosti“ i fotografisao 9. mart. Ni jedna slika mi nije objavljena kao da se taj događaj nije desio niti je bilo novinskog izveštaja. Prvi poginuli Albanac na Kosovu je fotografija koju mi takođe ista redakcija nije objavila. Sreća je što sam na početku rata radio za „Borbu“ sa kojom nisam imao problema, a na ratištu sam bio zajedno sa kolegom Zoranom Šaponjićem koji je sjajan novinar.
Kako uvek uspevate da fotografijom kažete ono što drugima nije zapalo za oko. Dar je bitan, ali šta još?
Nisu samo bitne pročitane knjige o fotografiji, već da budem i neskroman i obrazovanje. Nikada nisam išao na turistička putovanja da se odmaram i satima ležim na plaži. Uvek sam tražio pokret i gledao iza kulisa. I kad čitam neku knjigu u glavi su mi samo slike, ja jednostavno živim u slikama.
Kako ste emotivno preživljavali potresne scene koje su zabeležene na vašim ratnim fotografijama od kojih su većina istorijske?
Isto kao hirurg kada operiše! U trenutku je teško, ali si svestan da ukoliko te savladaju emocije i krenu suze – nema fotografije. Ja fotografijom prenosim svoje emocije i stav, ona mora sve da objasni i ispriča priču i o ratu. Razlika između nas fotoreportera i novinara jeste što oni opisuju događaje. U tom „opisivanju“ događaja sa ratišta mnogi od njih su pravili još veće zlo. Ponavljam, ne vidimo svi isto, to je priča o percepciji i tu su razlike.
Živimo u svetu digitalne fotografije, skupe opreme, megapiksela, ali se i mnogi vraćaju analognoj fotografiji. Šta kažete na ovaj trend?
Ima tu pomalo pomodarstva, nekada je o analognoj fotografiji moralo mnogo da se uči, ali osećam da će se za desetak godina krug zatvoriti i ljudi vratiti analognoj fotografiji. U redu je tehnološki napredak, ali smatram da je digitalna fotografija „upropastila“ profesiju, jer je došlo do hiperprodukcije. Medijske kompanije su opteretile fotoreportere da im šalju što više fotografija. Čemu sa jednog događaja stotinu fotografija? Kada su bile najudarnije vesti sa ratišta redakcijama smo slali četiri-pet fotografija, a fotoreporteri radili selekciju i bili pitani, za razliku od danas. Tehnološki napredak je doveo do toga da fotoreporter nije potreban, svako ima mobilni, napravi sliku, a šta je sa pričom koju ta slika treba da ispriča? Više se sa tim stvarima ne opterećujem…
Neprevaziđeni su kažete Breson, Kapa i Smit i ko još za Miloša Cvetkovića?
Volim fotografije agencije Magnum. Što je bukvar za čitanje, to su one za fotoreportera, kopije onakve kako su snimljene. Kada nema izreza to je za mene prava fotografija, jer je autor prisutan od početka do kraja stvaranja fotografije. Dešavalo mi se na terenu gde se iskreno ništa ne dešava, recimo sede borci pored rova ili dežuraju da napravim dobru fotografiju, jer je sve stvar percepcije.
Kolor ili crno-bela ili je suvišno pitanje?
Za razliku od kolorne gde je dominantan odnos boja, meni je draža crno-bela fotografija, pa čak i slike sa ratišta gde su mi negativi u koloru, pretvaram u crno-bele, jer ratna fotografija ima veću snagu ukoliko je crno-bela.
Kako ste uspeli da sačuvate svoje fotografije od kojih će se mnoge naći na stranicama foto-monografije koja je u pripremi?
Vaspitavan sam da stvari treba čuvati i sreća je što sam čuvao svoje materijale. Mnoge kolege su negative ostavljale po redakcijama koje su uništene, a sa njima i ova svedočanstva. Niko o tome nije vodio računa i to je ogromna šteta, kulturni genocid. Pokazatelj kakav odnos uopšte imamo prema kulturnim dobrima tako da to i nije iznenađenje. Uostalom takav je naš odnos prema prirodi, zelenilu, cveću, betoniranju Beograda i Užica…
Fotografisali ste Kanski festival, a užička publika je izložbu „Bilo jednom na Azurnoj obali“ videla prošle godine. Šta u Kanu za vas nije bilo interesantno?
Zbivanja na crvenom tepihu, svet glamura i pobednici festivala. Uslovno rečeno slikao sam šta se dešava iza scene i ta atmosfera mi je više značila, bežao sam od glamura. Zanimljivo je da sa ovih putovanja nemam ni jednu svoju fotografiju, a sad mnogi na putovanjima prave selfije i plasiraju na društvenim mrežama. Lične i porodične fotografije uvek sam smatrao delom sopstvene intime.
Zašto se niste odselili iz Užica, imali ste prilike da radite u prestonici?
Imao sam ponude da se preselim u Beograd i radim kao fotoreporter, ali rodio sam se u Užicu, u kome sam tada već živeo četiri decenije i nije mi padalo na pamet u tim godinama da budem podstanar i počinjem sve ispočetka. Dobro sam procenio.
Šta vam nikada neće biti jasno?
Da mnogi navijaju za rat, recimo između Izraela i Palestine, stavljajući se na jednu ili drugu stranu. Pogotovo kada to činimo mi, sa ovih prostora koji smo doživeli i bombardovanje 1999. godine. Ko nije video izbeglice, poginule, ranjene, osakaćene, a podržava rat, taj ne zna kakva je to nesreća.
Ne umem drugačije
– Sećam se kraja bombardovanja 1999. godine, zovu me iz redakcije „Novosti“da slikam proslavu pobede nad NATO-om i pošaljem fotografije iz Užica. Odem na Trg nema nikoga, a oni dosadni i zivkaju „kad šalješ, kad šalješ..“ Ja ih pitam hoćete li portrete svakoga ko je došao na slavlje, ili grupnu sliku?„Nemoj ti da pričaš“ uzvraćaju iz redakcije, a ja onda odem i sa vrha jedne zgrade, slikam prazan trg i pošaljem. Urednik me zove i kaže da ih zafrkavam, a ja odgovorim tražili ste fotografiju proslave pobede nad NATO-om iz Užica i evo vam je… Ja drugačije ne umem.
Foto: Miloš Cvetković – privatna arhiva
