U Narodnoj biblioteci Užice, 12. aprila održana je promocija romana „Pakrac“ za koji je Vladan Matijević dobio nagradu „Beogradski pobednik“. Knjigu je objavila izdavačka kuća „Laguna“ početkom novembra prošle godine. Osim autora, o knjizi je govorio i književni kritičar i glavni urednik Srpske književne zadruge Nikola Marinković. Moderatorka, bibliotekarka savetnica Biljana Davidovski podesetila je da je „dar majstorskog pripovedanja“ Vladana Matijevića prepoznat baš u Užicu, u Narodnoj biblioteci pre 25 godina kada je dobio nagradu na anonimnom konkursu za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku „Milutin Uskoković“.
– Tada sam se pripremao da objavim knjigu priča, a već sam iza sebe imao romane „Van kontrole“ i „R.C. Neminovno“. Na konkurs „Milutin Uskoković“ poslao sam priču „Proleće Filipa Kukavice“ i dobio nagradu koja mi je uručena, sećam se, u zgradi opštine. Bio je januar, hladno vreme – rekao je Matijević. Posle toga, ređali su se romani i nagrade. „Pakrac“ je najnoviji njegov roman sa elemente drame, psihološkog i društveno angažovanog romana. Prema rečima samog autora, to je priča o nasilju i o „bombardovanju“ čoveka crnom hronikom, crnim vestima.
– Radnja romana događa se 2019. godine na Bulevaru Kralja Aleksandra u Beogradu ispred pijace „Đeram“. Glavni junak je bio u ratu u Slavoniji, na ratištu oko Pakraca 1991. i njemu se rat nije završio, on mu je i dalje u glavi, neprekidno se seća ratnih scena i događaja koje je preživeo, tih strašnih dana i jednostavno, roman je morao da se zove „Pakrac“ – rekao je Matijević ističući da je glavna tema romana nasilje koje pritiska čitavo društvu, sve ljude, ali najviše ljude sa margine na koje niko ne obraća pažnju koji su i glavni junaci „Pakraca“. Ovim romanom je pokušao, a smatra i da je uspeo da objasni šta je glavnog junaka, zapravo, njegovu jednu polovinu, s obzirom da je udvojena ličnost, navelo da čini zlo. Razloge za to trebalo bi tražiti u problemima koje je imao u prošlosti, u devedesetim.
Nikola Marinković, smatra da se Matijevićeva dela, kao i „Pakrac“, odlikuju određenim osobinama koje na različit način dolaze do izražaja.
– Susticaj ironije, groteske, humora i čvrste povezanosti sa stvarnošću koja je prepoznatljiva golim okom i koja je deo našeg iskustva, jeste na različite načine prisutno u svim Matijevićevim romanima. Posebno je važno istaći da tu postoji i veoma jaka orjentacija na likove sa margine, s pravom, jer oni omogućavaju izvesnu vrstu pripovedačke distance sa koje se mnogo jednostavnije, efektnije i bolje sagledava stvarnost – rekao je Marinković
O tome kako nastaju njegovi romani, Matijević kaže:
– Počinjem da pišem tako što zamislim ljude, priču i mesto. Najviše volim kada nemam nikakve građe, ali kasnije dok stvaram, često mi zatreba nešto od materijala i onda istražujem. Da bi bila priča bolja, iskoristim nešto iz života, ustvari, pisac iskoristi sve što mu treba da bi priča bila ubedljiva.
O temama koje zaokupljaju pisce, ističe da su „u suštini, sve priče ispričane, one se pričaju ponovo, ali se menjaju načini pričanja“. Kada je počinjao da piše početkom devedesetih nije mu toliko bila važna tema, već kako će priču ispričati što mu je i danas na prvom mestu.
– Kada napišem knjigu, osetim se dosta prazno i čini mi se da neću više nikad ništa napisati. Međutim, posle nekog vremena, čovek oseti da mora da traga za nekim smislom i da radi ono što zna – rekao je Matijević.
Vladan Matijević rođen je 1962. godine u Čačku. Jedan je od najtalentovanijih savremenih srpskih pisaca. Njegove prve pesme objavljivane su u časopisima početkom osamdesetih godina, a 1991. objavljuje zbirku pesama „Ne remeteći rasuloˮ i posle toga počinje da piše i prozu. Prvi roman je „Van kontroleˮ , a među najpoznatijim su: „Pisac izdalekaˮ, „Vrlo malo svetlostiˮ, „Susret pod neobičnim okolnostimaˮ, „Sloboda govoraˮ. Objavio je i knjige priča „Prilično mrtvo“ i „Pristaništa“, još jednu zbirku pesama „Samosvođenje“, knjigu drama „Žilavi komadi“ i knjigu eseja „Memoari, amnezije“. O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od pedeset kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Josipa Babela (2004) i Olgice Rakić (2009). Romani su mu prevođeni na francuski, nemački, španski, italijanski, bugarski i makedonski jezik. Nagrada za prozu „Milutin Uskokovićˮ koju mu je dodelila Narodna biblioteka Užice, nagovestila je Andrićevu nagradu za najbolju knjigu priča „Prilično mrtviˮ 2000. godine i Ninovu nagradu za roman „Pisac izdalekaˮ 2003. godine. Potom su usledile sve značajne književne nagrade, „Jovan Dučić“, „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“, „Isidora Sekulić“, „Kočićevo pero“, „Kočićeva knjiga“, „Stevan Sremac“, „Danko Popović“, „Ramonda serbica“ i „Zlatni krst kneza Lazara“.
